Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju iz svih zakonskih razloga, i sadržinom revizije ukazuje na potrebu ujednačavanja sudske prakse.

Po oceni Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi propisani odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11... i 10/23 - drugi zakon), za odlučivanje o reviziji tužilje, kao izuzetno dozvoljenoj, jer nije potrebno razmatranje pravnih pitanja od opšteg interesa ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno ujednačavanje sudske prakse i novo tumačenje prava.

Pravnosnažnom presudom odlučeno je o naknadi na ime novčanog obeštećenja za neimovinsku štetu koja je tužilji izazvana povredom prava na suđenje u razumnom roku u smislu odredbe člana 30. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku. O ovom pravu tužilje i visini tražene naknade, sudovi su odlučili uz primenu materijalnog prava koje je u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim kroz odluke Vrhovnog suda i Vrhovnog kasacionog suda, u kojima je odlučivano o istovetnim zahtevima tužilaca, sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom, pri čemu treba imati u vidu da se visina naknade određuje u odnosu na lice kome je povređeno ovo pravo u zavisisnosti od okolnosti svakog konkretnog slučaja. Ukazivanje u reviziji na drugačije odluke nižestepenih sudova, ne ukazuje nužno i na drugačiji pravni stav izražen u tim odlukama, jer odluka o osnovanost zahteva u ovoj vrsti sporova zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja u svakom konkretnom slučaju.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke, primenom odredbe člana 404. stav 2. ZPP.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Članom 27. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“ br. 40/15), propisano je da nezavisno od vrste i visine tužbenog zahteva, u postupku pred sudom shodno se primenjuju odredbe o sporovima male vrednosti iz zakona kojim se uređuje parnični postupak (stav 1) i da revizija nije dozvoljena (stav 3).

Odredbom člana 468. stav 1. ZPP, propisano je da se sporovima male vrednosti smatraju sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe. Odredbom člana 479. stav 6. ZPP, propisano je da protiv odluke drugostepenog suda kojom je odlučeno u sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena.

Tužba radi naknade nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku podneta je 04.11.2022. godine. Vrednost predmeta spora je 3.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, a pobijanim delom pravnosnažne presude tužena je obavezana da tužilji na ime naknade nematerijalne štete isplati 1.500,00 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o postupku po tužbi za novčano obeštećenje, u kome revizija nije dozvoljena u smislu odredbe člana 27. stav 3. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, te da je u pitanju imovinskopravni spor u kome se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, u kome vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, to ni shodno članu 479. stav 6. ZPP revizija tužilje nije dozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković