Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 1531/22 od 13.07.2022. godine, odbijena je žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u stavovima prvom, trećem i četvrtom izreke.

Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Sl. glasnik RS“ br. 72/11... 18/20), pa je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zet tuženog, koji je 01.12.2008. godine pozajmio tuženom 50.000 evra sa rokom vraćanja od tri meseca, o čemu mu je izdao prizanicu br. .../..., koja je potpisana od strane tužioca kao isplatioca i tuženog kao primaoca novca i u kojoj je konstatovano da se navedeni iznos daje na ime pozajmice. Tuženi je 05.07.2011. godine overio izjavu pred Osnovnim sudom u Kragujevcu pod Ov. .../..., kojom pod punom moralnom, materijalnom i krivičnom odgovornošću izjavljuje da je od AA iz ... (ovde tužioca), primio novac na zajam u vrednosti od 50.000 evra, da se obavezao da će mu novac u celosti vratiti u roku od naredna tri meseca, ali da je isti investirao, tačnije dao na raspolaganje VV po jasno preciziranom usmenom dogovoru u vezi kompenzacije poslovno-stambenog prostora i to u tačno predviđenom roku završetka gradnje poslovno-stambenog bloka (namena novca određena je za pripremanje poslovno-tehničke dokumentacije i ostale radnje vezane za gradnju stambeno-poslovnog bloka-prostora na kp.br. ... KO ...). U izjavi koju je tuženi svojeručno potpisao navedeno je i da je istu dao bez ičije pretnje, prinude ili prisile, svojom slobodnom i ozbiljnom voljom, pa je kao takvu svojeručno i dobrovoljno potpisao. Tuženi je tokom postupka naveo da ga niko nije prinudio na potpisivanje navedene izjave niti priznanice ali da prilikom potpisivanja nije čitao šta piše u izjavi, nije osporio da je uzeo na zajam 30.000 evra, da je uložio svojih 20.000 evra, s tim što novac nije uzet na zajam već radi zajedničkog učešća tužioca i tuženog u investiranju u stambeno-poslovni prostor sa VV. Tužilac (čiji je iskaz sud prihvatio) je izjavio da je tuženom pozajmio 2008. godine iznos od 50.000 evra, da su naknadno pored priznanice sačinili i overenu izjavu, da je tuženi pokušavao da mu vrati preko VV novac tako što mu je dao vozilo marke „... ...” (procenjeno na oko 18.000 evra), koje je tužilac pristao da uzme na ime vraćanja dela duga, ali da je pravi vlasnik vozila prijavio SUP-u da potražuje vozilo za kojim je raspisana potraga, zbog čega tužilac nije mogao vozilo da prevede na sebe i isto je vratio vlasniku.

Utvrđeno je da je između tužioca kao poverioca i VVV, kao dužnika zaključen Ugovor o izmirenju duga prenosom prava svojine na nepokretnosti, koji je overen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu pod Ov .../.. od 29.06.2011. godine. Navedenim ugovorom u članu 1. ugovorne strane su saglasno konstatovale da poverilac ima dospelo potraživanje prema dužniku od 50.000 evra po osnovu novčanog davanja koje je dužniku učinio poveriočev šurak - BB - ovde tuženi, te da će se nakon izvršenja ovog ugovora to potraživanje prestati i dug se ugasiti. Članom 2. je konstatovano da će dužnik postati vlasnik četiri stambene jedinice koje će se izgraditi na kp.br. ... u KO ... (bliže određene u ovom članu ugovora), dok se članom 3. ugovora dužnik obavezao da će na poverioca preneti pravo svojine na stanu površine 50 m2 i stanu površine 40 m2 (plus pripadajuće garaže i podrumi) iz člana 2. ovog ugovora, na kp.br. ... KO ... u roku od tri meseca od dana zaključenja ugovora. Članom 7. je ugovoreno da ukoliko dužnik ne ispuni svoju obavezu iz ovog ugovora prema poveriocu u roku, ovaj ugovor se ima smatrati ispravom kojom se može pokrenuti odgovarajući sudski postupak. Navedeni ugovor nije realizovan jer ugovarač VV nije postao vlasnik predmetnih stanova, odnosno iste nije preneo u svojinu tužiocu kao poveriocu, niti je tužilac protiv VV pokrenuo postupak na osnovu odredbe člana 7. navedenog ugovora. Tuženi je vratio tužiocu iznos od 4.500 evra.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev, primenom odredbi člana 562. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) i tuženog obavezali da tužiocu vrati preostali iznos pozajmljenog novca od 45.500 evra sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, ocenivši da zaključeni usmeni ugovor o zajmu, kao i priznanica i izjava o dugu nisu fiktivni pravni poslovi, zbog čega je odbijen protivtužbeni zahtev tuženog, u smislu odredbe člana 103. u vezi člana 66. ZOO.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, neosnovani su revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 557. ZOO, propisano je da se ugovorom o zajmu, zajmodavac obavezuje da preda u svojinu zajmoprimcu određenu količinu novca ili drugih zamenljivih stvari, a zajmoprimac se obavezuje da mu vrati posle izvesnog vremena istu količinu novca, odnosno istu količinu stvari iste vrste i istog kvaliteta, dok je odredbom člana 562. stav 1. istog zakona, propisano da je zajmodavac dužan vratiti u ugovorenom roku istu količinu stvari, iste vrste i kvaliteta, a u stavu 2. da ukoliko ugovorači nisu odredili rok za vraćanje zajma, niti se on može odrediti iz okolnosti zajma, zajmoprimac je dužan vratiti zajam po isteku primerenog roka koji ne može biti kraći od dva meseca računajući od zajmodavčevog traženja da mu se zajam vrati.

Saglasno navedenom, da bi ugovor o zajmu nastao potrebno je da se stranke saglase o njegovim bitnim elementima, a to se pre svega odnosi na sam predmet zajma i vreme njegovog trajanja. U konkretnom slučaju utvrđeno je da je tužilac 01.12.2008. godine pozajmio tuženom iznos od 50.000 evra sa rokom vraćanja od tri meseca o čemu mu je izdao prizanicu br. .../..., koja je potpisana od strane tužioca kao isplatioca i tuženog kao primaoca novca i u kojoj je konstatovano da se navedeni iznos daje na ime pozajmice. Između tužioca kao poverioca i VV, kao dužnika zaključen je Ugovor o izmirenju duga prenosom prava svojine na nepokretnosti, koji je overen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu pod Ov.br. .../... od 29.06.2011. godine, kojim su ugovorne strane saglasno konstatovale da poverilac ima dospelo potraživanje prema dužniku od 50.000 evra po osnovu novčanog davanja koje je dužniku učinio ovde tuženi, da će se nakon izvršenja ovog ugovora to potraživanje prestati i dug se ugasiti, da je tuženi 05.07.2011. godine overio i izjavu pred Osnovnim sudom u Kragujevcu pod Ov.br. .../... kojom izjavljuje da je od tužioca primio novac na zajam u vrednosti od 50.000 evra, i obavezao se da će novac vratiti u naredna tri meseca, kao i da tuženi nije vratio tužiocu navedeni pozajmljeni iznos.

Imajući u vidu navedeno, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da su odredbe sačinjene priznanice u vreme zaključenja usmenog ugovora o zajmu od 01.12.2008. godine, kao i overene izjave o dugu od 05.07.2011. godine, koja je nastala nakon zaključenja ugovora o pristupanju dugu overenog 29.06.2011. godine, jasne i nedvosmislene, da se u istima precizno navodi da tuženi uzima na zajam iznos od 50.000 evra od tužioca kako bi preuzeti novac tuženi investirao u posao sa VV, da je navedena izjava overena i u istoj navedeno da je istu dao bez ičije pretnje, prinude ili prisile, svojom slobodnom voljom, pa je kao takvu svojeručno i dobrovoljno potpisao, te da je tuženi i tokom postupka naveo da ga niko nije prinudio na potpisivanje navedene izjave niti priznanice, zbog čega i po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda nije bilo mana volje na strani tuženog prilikom potpisivanja istih. Stoga su nižestepeni sudovi pravilnom primenom materijalnog prava obavezali tuženog kao zajmoprimca, da tužiocu kao zajmodavcu isplati 45.500 evra u dinarskoj protivvrednosti, a odbili protivtužbeni zahtev da se utvrdi da su ništavi i ne proizvode pravno dejstvo usmeni ugovor o zajmu koji je zaključen između BB i AA, izjava overena pred Osnovnim sudom u Kragujevcu pod Ov.br. .../... i priznanica od 01.12.2008. godine, potpisane od strane tuženog i tužioca.

Neosnovani su revizijski navodi tuženog kojima se ukazuje da prvostepeni sud nije pravilno ocenio ugovor o izmirenju duga prenosom prava svojine na nepokretnosti koji je zaključen između VV i ovde tužioca, i da se u konkretnom slučaju radi o ugovoru o pristupanju dugu, zbog čega je prestala obaveza tuženog na vraćanje duga u iznosu od 50.000 evra. Naime, tačno je da se u konkretnom slučaju radi o ugovoru o pristupanju dugu u smislu člana 451. ZOO kojim je propisano da ugovorom između poverioca i trećeg, kojim se ovaj obavezuje poveriocu da će ispuniti njegovo potraživanje od dužnika, treći stupa u obavezu pored dužnika. Međutim navedena odredba jasno ukazuje da pristupilac kao treće lice stupio u obavezu pored tuženog kao dužnika. To znači da takvim ugovorom nije došlo do promene dužnika, nego je uz dužnika u pravni odnos prema poveriocu stupila i treća osoba (VV) koja se obavezuje poveriocu da će ispuniti njegovo potraživanje od dužnika. Dakle VV, kao lice koje je pristupilo dugu nije ugovorna stranka po osnovu ugovora o zajmu, niti je lice na koje se pravno reflektuju posledice predmetnog usmenog ugovora o zajmu, na osnovu kog je izdata priznanica od 01.12.2008. godine i izjava od 05.07.2011. godine, pa je po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilno stanovište nižestepenih sudova da pristupilac odgovara samostalno za ispunjenje celog duga, te da se prvobitni dužnik, u konkretnom slučaju tuženi, ne oslobađa obaveze prema poveriocu nego nastavlja da duguje i pored trećeg lica. Pri tome su dužnik i pristupilac dužnici istog reda, pa kada dug dospe poverilac može njegovo ispunjenje da zahteva bilo od prvobitnog dužnika, bilo od pristupioca. U ovom slučaju tužilac je zahtevao ispunjenje obaveze od tuženog kao glavnog dužnika, a iz činjeničnog utvrđenja proizilazi da ugovor o pristupanju dugu nije ni realizovan.

Neosnovani su navodi revizije da se u konkretnom slučaju radi o fiktivnom ugovoru, s obzirom da tuženi primenom pravila o teretu dokazivanja nije dokazao da se radi o zajedničkom ulaganju u posao, a ne o ugovoru o zajmu kao simulovanom pravnom poslu, pa su pravilno nižestepeni sudovi utvrdili da nema mesta utvrđenju apsolutne ništavosti izjave i priznanice u smislu člana 103. ZOO, jer se ne radi o prividnom ugovoru u smislu člana 66. ZOO, budući da iz činjeničnog utvrđenja proizilazi da se radilo o pozajmici.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić