Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž broj 2580/2016 od 05.05.2016. godine, odbijena je žalba tužioica izjavljena protiv presude Višeg suda u Beogradu P. broj 824/14 od 12.01.2016. godine i ista presuda potvrđena u trećem i četvrtom stavu izreke.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu reviziju je blagovremeno izjavio tužilac zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se pobijana presuda preinači usvajanjem tužbenog zahteva.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11... 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U provedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka revizija ne ukazuje, budući da je izjavljena isključivo zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac kao korisnik kredita i tužena banka zaključili su ugovor o stambenom kreditu broj ... dana 23.03.2007. godine. Tim ugovorom tužena banka odobrila je tužiocu stambeni kredit u iznosu od 76.712,56 švajcarskih franaka u dinarskoj protivvrednosti po kupovnom kursu banke na dan puštanja kredita u tečaj, sa rokom otplate od 306 meseci. Odredbom člana 2. stav 2. tačka 1. Ugovora predviđeno je da na iznos sredstava odobrenog kredita banka obračunava i naplaćuje kamatu po promenljivoj kamatnoj stopi koja u momentu zaključenja ugovora iznosi 4,95% na godišnjem nivou. Tačkom 3. iste odredbe ugovoreno je da banka zadržava pravo promene kamatne stope, to jest da banka može do konačnog izmirenja svih obaveza korisnika kredita po ovom ugovoru bez zaključenja posebnog aneksa menjati visinu kamatne stope iz prethodnog stava u skladu sa aktima poslovne politike banke koji regulišu visinu i način obračuna kamate. Tačkom 7 iste odredbe ugovoreno je da u slučaju da korisnik kredita ne izmiri sve obaveze u roku njihove dospelosti, i na sve dospele a neizmirene iznose, banka obračunava zateznu kamatu u skladu sa aktima poslovne politike banke i zakonskim odredbama. Tačkom 8 je ugovoreno da u slučaju da je ugovorena kamata viša od zatezne kamate, ugovorena kamata teče i nakon što korisnik kredita dospe u docnju.

Nakon zaključenja osnovnog ugovora, tužena banka je tužiocu uputila dopis novembra meseca 2011. godine u kom se navodi da je u skladu sa odredbom člana 54. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga banka u obavezi da odgovarajuće odredbe ugovora koje se odnose na utvrđivanje visine i odredivost novčanih obaveza uskladi sa tim zakonom. U skladu sa tim, nominalna kamatna stopa po kreditnoj partiji ... se vraća na inicijalno ugovorenu, odnosno utvrđuje u visini koja je važila u vreme zaključenja ugovora i sada iznosi 4,95%. Kamatna stopa se utvrđuje kao fiksna do kraja perioda otplate. Tužiocu je upućen poziv da dođe u najbližu ekspozituru banke i potpiše aneks ugovora, kao i obaveštenje da ukoliko to nije u prilici, banka će izvršiti neposredno usklađivanje sa odredbom člana 54. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga, odnosno da će banka od 05.12.2011. godine primenjivati navedene elemente i u skladu sa njima obračunavati kamatnu stopu ili naknadu prema proizvodu koji koristi, a od navedenog datuma prestaju da važe odredbe ugovora kojim su regulisane visine i vrsta kamatnih stopa i naknada, elementi od kojih se isti sastoji i periodu u kojima se menjaju.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev u delu koji se odnosi na ništavost ugovornih odredaba ugovora o stambenom kreditu iz člana 2. stav 2. tačka 3, 7. i 8. Ugovora, dok je u ostalom delu tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti ugovora odbio kao neosnovan.

Vrhovni kasacioni sud zaključuje da su nižestepeni sudovi pravilnom primenom materijalnog prava odlučili o postavljenom tužbenom zahtevu.

Prema članu 1065. Zakona o obligacionim odnosima ugovorom o kreditu banka se obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom. Forma i sadržina ugovora propisane su odredbom člana 1066. Zakona o obligacionim odnosima, prema kojoj odredbi ugovor o kreditu mora biti zaključen u pisanoj formi, njime se utvrđuje iznos, uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita. Iz ovih odredaba proizilazi da obaveza kredita mora biti izričita ugovorena, uz jasno određenje njene visine ili propisivanjem jasnih i preciznih merila na osnovu kojih se ugovorena kamata može obračunati. Znači, punovažnost ugovora je uslovljena postojanjem moguće, dopuštene i određene, odnosno odredive obaveze (član 46. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima), a u suprotnom ako je predmet obaveze nemoguć, nedopušten, neodređen ili neodrediv ugovor je ništav (član 47. Zakona o obligacionim odnosima). Prihvatljivo je da obaveza bude odrediva, a ona je odrediva ako ugovor sadrži podatke na osnovu kojih se može odrediti, ili su stranke ostavile trećem licu da to učini (član 50. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima). Ugovorna odredba kojom je ugovoreno da banka zadržava pravo promene kamatne stope, to jest da banka može do konačnog izmirenja svih obaveza korisnika kredita po ugovoru, bez zaključenja posebnog aneksa, menjati visinu kamatne stope u skladu sa aktima poslovne politike banke koji regulišu visinu i način obračuna kamate, je neodrediva, jer nisu poznati, niti precizirani, parametri kojima se banka rukovodi u svojoj poslovnoj politici, zbog čega i u tom pogledu visina kamatne stope i predmet obaveze tužioca kao korisnika kredita, su neodređeni i neodredivi, pa je odredba člana 2. stav 2. tačka 3. zaključenog ugovora, ništava.

Pravilno su nižestepeni sudovi odlučili i kada su utvrdili da su ništave odredbe zaključenog ugovora iz člana 2. stav 2. tačka 7. i 8., kojima je ugovoreno da u slučaju da korisnik kredita ne izmiri svoje obaveze u roku dospelosti, na sve dospele neizmirene iznose banka obračunava zateznu kamatu u skladu sa aktima poslovne politike banke i zakonskim odredbama, a ako je ugovorena kamata viša od zatezne kamate, ugovorena kamata teče i nakon što korisnik kredita dospe u docnju, ništave, jer je ugovorena kamata protivna članu 277. stav 1. ZOO.

Prihvatajući kao pravilnu ocenu nižestepenih sudova u pogledu ništavosti navedenih odredaba, tužena banka i nije izjavila reviziju, već je reviziju izjavio tužilac nezadovoljan trećim stavom izreke prvostepene presude kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca da se utvrdi da je ništav ugovor o stambenom kreditu broj ... zaključen između tužioca i tužene banke, izuzev odredaba navedenih u drugom stavu izreke, kao neosnovan, kao i u delu o troškovima parničnog postupka.

Pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da predmetni ugovor o kreditu u ostalom delu, izuzev odredaba navedenih u drugom stavu izreke prvostepene presude čija ništavost je utvrđena, je punovažan i podoban da bez navedenih ništavih odredaba opstane u pravnom prometu. Odredbe ugovora kojim je tužena banka ugovorila pravo da visinu ugovorene kamate menja u skladu sa aktima svoje poslovne politike, odnosno da obračunava i naplaćuje zateznu kamatu po stopi utvrđenoj njenom poslovnom politikom, čija ništavost je i utvrđena, nisu mogle biti odlučujući motiv za tužioca da zaključi sporni ugovor, da bi se vezivanje za ništavost tih ugovornih odredaba moglo tumačiti kao odlučujuća pobuda zbog koje je ceo ugovor ništav. Naime, iz tužiočevog iskaza proizilazi da je živeo kao podstanar, da je plaćao kiriju 250 evra u dinarskoj protivvrednosti a da ga je opredelila povoljna kamatna stopa od 4,95% naročito kod tužene „BB“. Stoga su neosnovani revizijski navodi tužioca kojima se ukazuje na ništavost celog ugovora zbog ništavosti odredaba koje se tiču promenljive kamate po stopi koja se utvrđuje važećom poslovnom politikom banke. Osim toga banka od dana 05.12.2011. godine neposredno primenjujući odredbe Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga, ugovorenu kamatnu stopu je odredila kao fiksnu i na dalje je kao takvu obračunava tužiocu.

Pravilno su zaključili nižestepeni sudovi da ugovor kada je oslobođen ništavih odredaba je punovažan, jer obaveze ugovornih strana sada zavise isključivo od objektivnih kriterijuma, kao što je ugovorena stopa kamate i tržišna vrednost valute, pa budući da je takav ugovor izraz načela autonomije volje stranaka predviđenog članom 10. Zakona o obligacionim odnosima, lišen ništavih odredaba, nije protivan prinudnim propisima, javnom poretku i dobrim običajima, zbog čega bi se mogla utvrditi ništavost ugovora.

Sud je cenio i ostale revizijske navode, pa nalazi da nisu od bitnog uticaja na drugačije presuđenje.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Ljubica Milutinović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić