Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 2532/20 od 02.11.2021. godine, stavom prvim izreke, ukinuta je presuda Trećeg osnovnog suda u Beogradu P 4102/17 od 30.11.2017. godine, u stavu prvom i sedmom izreke. Stavom drugim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i utvrđeno da je ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo deo odredbe Ugovora o kreditu broj ... od ...2008. godine, zaključenog između tužene i tužioca tada registrovanog kao „BB“ AA PR Beograd (...) u delu člana 1.1. koji glasi: „... sa valutnom (CHF) klauzulom ...“. Stavom trećim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se utvrdi da je u preostalom delu ništav navedeni Ugovor o kreditu. Stavom četvrtim izreke, utvrđeno je da je povučena tužba tužioca u delu kojim je tražio da se utvrdi da je ništava i da ne proizvodi pravno dejstvo založna izjava koju je tužilac overio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu pod Ov 10726/08 od 04.09.2008. godine i da je u tom delu presuda Trećeg osnovnog suda u Beogradu P 4102/17 od 30.11.2017. godine bez dejstva, a odbacuje žalba tužioca. Stavom petim izreke, obavezana je tužena da isplati tužiocu na ime troškova parničnog postupka iznos od 259.750,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u pobijanom delu na osnovu odredbe člana 403. stav 2. tačka 3. a u vezi člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...18/20), i utvrdio da revizija tužene nije osnovana.

U provedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti a na osnovu člana 408. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kao vlasnik ... „BB“ AA PR Beograd (...), koji je rešenjem Agencije za privredne registre brisan iz registra preduzetnika 17.05.2012. godine, sa tuženom je 03.09.2008. godine zaključio Ugovor o kreditu, uz primenu valutne klauzule, indeksiran u švajcarskim francima – CHF, kojim je tužena odobrila kredit (član 1.) u dinarskoj protivvrednosti od 20.800 CHF po kupovnom kursu banke na dan isplate na rok od 120 meseci (stav 1.), a dužnik, ovde tužilac, se obavezao da otplatu svih obaveza po ovom kreditu vrši po srednjem kursu tužene važećem na dan uplate (stav 2.). Odredbom člana 4. ugovora određeno je da tužilac na ime obezbeđenja predmetnog kredita tuženoj preda: potreban broj ovlašćenja po tekućem računu, potreban broj blanko sopstvenih menica i ovlašćenja za korišćenje istih sa klauzulom bez protesta preduzetničke radnje, kao i dve sopstvene menice osnivača, takođe sa klauzulom bez protesta, kao i založnu izjavu tužioca kojom se konstituiše izvršna vansudska hipoteka na jednosobnom stanu površine 38 m2, u ... ulici broj ... u ..., a koju izjavu je tužilac dao 04.09.2008. godine. Tužilac se saglasio da tužena, bez njegove dalje saglasnosti, vrši izmene kamatne stope u slučaju promene tržišnih uslova poslovanja, rasta kamata na bankarskom tržištu, promene poslovne politike banke, tržišnog i poslovnog okruženja i drugih uslova poslovanja (član 5. stav 3.), kao i da na sve dospele, a neblagovremeno izmirene obaveze po kreditu, tužena obračunava i naplaćuje kamatu u visini od 0,1% na dnevnom nivou (član 9. stav 1.), po promenljivoj kamatnoj stopi zatezne kamate regulisane aktima poslovne politike banke (član 9. stav 3.). Postupak potpisivanja predmetnog ugovora bio je ubrzan, jer je tužiocu bio neophodan novac da završi neke svoje finansijske obaveze, pa nije imao vremena da pročita ugovor i niko mu nije objasnio da može doći do promene kursa, ali mu je predočeno da je kamatna stopa promenljiva. U tom momentu takav kredit je tužiocu odgovarao, jer je bio na period od 120 meseci, a tužena je imala povoljnije uslove u odnosu na druge banke. Tužilac je redovno izmirivao rate do momenta kada više nije bio u mogućnosti da obaveze plaća, posle čega je banka kredit proglasila dospelim i izvršila naplatu ostatka duga, tako da je tužilac kredit vratio u celosti.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je pravilno primenio materejalno pravo, kada je utvrdio da je ništav deo odredbe predmetnog Ugovora u delu člana 1.1. koji glasi: „... sa valutnom (CHF) klauzulom ...“, jer se radi o nepravičnoj ugovornoj odredbi, čijom primenom se narušava ekvivaletnost uzajamnih davanja davaoca i korisnika kredita u smislu odredbi člana 12., 15., 103. i 105. Zakona o obligacionim odnosima, zbog čega su neosnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Naime, drugostepeni sud je, primenjujući odredbe člana 11., 12., 15., 46., 100., 103. i 105. stav 1., 143. stav 1. i 1065. Zakona o obligacionim odnosima, a imajući u vidu i odredbe člana 3. tačka 3. 17., 18., 43. sada važećeg Zakona o zaštiti potrošača, odnosno odredbe člana 8., 26. i 54. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga i odredbe člana 2. stav 1. tačka 24., 25. stav 2., 34. stav 8. Zakona o deviznom poslovanju, našao, da u slučaju zaključenja ugovora o kreditu sa dužim rokom izvršenja obaveze, kao u konkretnom slučaju, banka ima pravo da valutnom klauzulom uspostavi efikasan mehanizam zaštite od mogućih ekonomskih pojava koje mogu dovesti do smanjenja vrednosti valute ugovora i takvo konstituisanje valutne klauzule ima pravno utemeljenje u odredbama člana 15. Zakona o obligacionim odnosima, članu 38. stav 4. Zakona o deviznom poslovanju i članu 395. Zakona o obligacionim odnosima, ali da valutna klauzula nije i ne može biti pravni osnov bogaćenja davaoca kredita na štetu korisnika kredita sticanjem nesrazmerne imovinske koristi u odnosu na realnu tržišnu vrednost isplaćenog dinarskog iznosa krednih sredstava, zbog čega valutna klauzula može uživati sudsku zaštitu samo u slučaju kada se njenom primenom obezbeđuje očuvanje ekvivalentnosti uzajamnih davanja davaoca i korisnika kredita. Saglasnošću volja ugovornih strana, osim valutne klauzule kao sredstva očuvanja jednakosti uzajamnih davanja, može se konstituisati i klauzula kojom će se preuzeti valutni rizik od strane banke prema njenom poveriocu u celosti prebaciti na korisnika kredita. Takva klauzula je moguća i pravno dopuštena kada se banka, davalac kredita, na međunarodnom tržištu zadužila u određenoj stranoj valuti preuzela obavezu da i vraćanje primljenog iznosa po tom osnovu realizije u istoj valuti i u tom slučaju je ovlašćena da tako pribavljena devizna sredstva neposredno ustupi potencijalnim korisnicima kredita i takav vid kreditiranja je dopušten saglasno odredbi člana 25. Zakona o deviznom poslovanju. Pribavljena devizna sredstva na međunarodnom tržištu banka je ovlašćena da ponudi domaćim, pravnim i fizičkim licima u dinarskoj protivvrednosti, uz obavezu vraćanja primljenog u dinarima – valuti plaćanja obračunatoj po srednjem kursu te iste valute i tada se preuzeti valutni rizik od strane banke prema njenom poveriocu može voljom ugovornih strana pravno valjano prevaliti na korisnika kredita, a uslov za to je postojanje pisanog obaveštenja kojim je korisnik kredita, pre zaključenja ugovora, na njemu razumljiv način upoznat sa svim ekonomsko-finansijskim posledicama rizika koje će on preuzeti prihvatanjem takve ugovorne klauzule. Uspostavljanjem indeksiranja dinarskog iznosa plasiranih kreditnih sredstava primenom kursa švajcarskog franka uslovljen je postojanjem stvarne volje korisnika kredita da razume i svesno prihvati sve ekonomsko-finansijske posledice preuzetog valutnog rizika, pri čemu pisano obaveštenje o prevaljivanju svih pravnih i ekonomskih posledica valitnog rizika sa banke na korisnika kredita bitan je uslov punovažnosti ugovorne klauzule o indeksaciji dinarskog duga primenom kursa švajcarskog franka i kada plasirana dinarska sredstva kredita nisu pribavljena prethodnim zaduženjem banke na međunarodnom tržištu u toj valuti. U tom slučaju, korisnik kredita se pisanim obaveštenjem mora na njemu razumljiv način informisati da izvor plasiranih dinarskih sredstava kredita nije prethodno zaduženje banke u ugovorom opredeljenoj valuti – švajcarskim francima, već se kurs te valute primenjuje samo kao ugovorom opredeljeni način indeksiranja plasiranih dinarskih sredstava. To je prvi uslov čijim se postojanjima opredeljuje pravo na valjanost indeksiranja dinarskog duga primenom kursa švajcarskog franka. Punovažnost takve ugovorne odredbe uslovljena je kumulativnim ispunjenjem i dopunskog, drugog uslova, a to je postojanje pisanog upozorenja korisniku kredita na mogući rast kursa švajcarskog franka, koji je banka kao specijalizovana finansijska organizacija mogla i morala predvideti i o tome upoznati korisnika kredita pre zaključenja ugovora. Ovakvo postupanje banke uslovljeno je imperativnim poštovanjem ostalih načela obligacionih prava propisanih odredbama člana 12., 13., 14., 15. i 16. Zakona o obligacionim odnosima. Ovakva obaveza banke konstituisana je i citiranim imperativnim odredbama Zakona o zaštiti potrošača i Zakonom o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Tužena banka, na kojoj je teret dokazivanja, nije dostavila pouzdan pisani dokaz na okolnost da je pre zaključenja spornog ugovora o kreditu indeksiranog primenom kursa švajcarskog franka, potpuno i za prosečnog potrošača razumljivim jezikom, pisanim putem, informisala tužioca, kao korisnika kredita o svim poslovnim rizicima i ekonomskim posledicama koje preuzima da se dinarski iznos njihovog dugovanja indeksira primenom kursa švajcarskog franka, zbog čega ne može reći da u konkretnom slučaju postoji obostrana autonomija volje u pogledu ugovora ove valutne klauzule.

Prema tome, kako je u konkretnom slučaju izostalo obaveštenje u pisanoj formi kojim bi korisniku kredita bile predočene sve pravne i ekonomske posledice valutnog rizika, bez obzira na to da li je banka prethodno zadužena sredstva u stranoj valuti na međunarodnom tržištu plasirala korisniku kredita u dinarskoj protivvrednosti konstituisanjem obaveze njihovog vraćanja primenom kursa valute izborom plasmana, ili kada plasirana dinarska sredstva kredita nisu pribavljena prethodnim zaduženjem banke na međunarodnom tržištu u toj valuti i kada se korisnik kredita mora na razumljiv način informisati da izvor plasiranih dinarskih sredstava kredita nije prethodno zaduženje banke ugovorom opredeljenoj valuti - švajcarskim francima, već da se kurs te valute primenjuje samo ugovorom opredeljeni način indeksiranja plasiranih dinarskih sredstava, kao prvi uslov, čijim se postojanjem opredeljuje pravna valjanost indeksiranja dinarskog duga primenom kursa švajcarskog franka i neophodnim postojanjem drugog uslova, a to je pisano upozorenje korisniku kredita na mogući rast kursa švajcarskog franka, koji je banka kao specijalizovana finansijska organizacija mogla i morala predvideti i o tome upoznati korisnika kredita pre zaključenja ugovora, to je ništav deo odredbe predmetnog ugovora o kreditu u delu člana 1.1. koji glasi: „... sa valutnom klauzulom ...“.

Dakle, ništava je odredba ugovora o kreditu o indeksiranju dinarskog duga primenom kursa CHF koja nije utemeljena u pouzdanom pisanom dokazu da je banka plasirana dinarska sredstva pribavila posredstvom sopstvenog zaduženja u toj valuti i da je pre zaključenja ugovora korisniku kredita dostavla potpunu pisanu informaciju o svim poslovnim rizicima i ekonomsko finansijskim posledicama koje će nastati primenom takve klauzule.

Neosnovani su navodi revizije kojima se ukazuje da je drugostepeni sud neosnovano odbio predlog tužene da se u dokazni postupak uvrsti dokaz da se tužena banka zadužila na međubankarskom tržištu u valuti CHF, pozivajući se na odredbe člana 314. i 372. Zakona o parničnom postupku, a koji dokaz je dostavljen na ročištu održanom 02.11.2021. godine i u kojoj valuti je tužiocu odobren kredit, kao i da nije mogao biti dostavljen ranije, zbog toga što je rasprava pred prvostepenim sudom zaključena 2017. godine, dok je žalba izjavljena 2018. godine, a pravno shvatanje Vrhovnog kasacionog suda po tom pitanju usvojeno 02.04.2019. godine i rasprava pred drugostepenim sudom ponovo je otvorena tek 2021. godine, s obzirom na to da shodno odredbi člana 372. stav 1. ZPP, da u žalbi, odnosno posle isteka roka za žalbu ne mogu da se iznose nove činjenice i predlažu novi dokazi, izuzev ako podnosilac žalbe učinio verovatnim da bez svoje krivice nije mogao da iznese odnosno predloži do zaključenja glavne rasprave, te da je tužena preklaudirano u predlaganju ovog dokaza, kako je to pravilno zaključio i drugostepeni sud.

Isto tako, neosnovani su navodi revizije kojima se ukazuje da je korisnik kredita u konkretnom slučaju preduzetnik, a ne fizičko lice, da je to od ključne važnosti za stepen pažnje i rizika koji je tužilac bio dužan da sam predvidi, upravo zbog toga što se kao preduzetnik čiju delatnost reguliše Zakon o privrednim subjektima ne može pozivati na neinformisanost o postojanju promene kurseva valute CHF, imajući u vidu delatnost koju obavlja i da je suštinski celokupno poslovanje finasirao kreditima kod poslovnih banaka, s obzirom na to da je postupanje banke kod valutnog rizika uslovljeno imperativnim poštovanjem osnovnih načela obligacionog prava, jer je obaveza banke da upozori korisnika kredita na stvarni rizik i ekonomske posledice koje takva klauzula proizvodi.

Kako je odbijena kao neosnovana revizija tužene i navodi iz revizije nisu od uticaja na drugačiju odluku ovoga suda, to nije neophodno dalje detaljno obrazlagati ovu presudu, u smislu odredbe člana 414. stav 2. ZPP.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković