Iz tih razloga, na osnovu člana 404. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Ispitujući pobijanu presudu, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija tuženog nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Podnetom tužbom tražena je naknada za stvarnu službenost prolaza kabla dalekovoda TS Niš 2 - TS Leskovac 2 preko tužiljinog zemljišta. Izgradnja označenog dalekovoda tuženom je odobrena rešenjem Ministarstva za infrastrukturu br. 351-03-00297/2008-10 od 07.04.2008. godine, a dozvola za njegovu upotrebu data je rešenjem Ministarstva građevinarstva i urbanizma br. 351-03-01214/2009-07 od 26.09.2012. godine. Tužba je podneta 19.12.2019. godine.

Tuženi je istakao prigovor zastarelosti tužiljinog potraživanja. Prigovor zastarelosti zasnovao je na činjenicama navedenim u njegovoj potvrdi od 12.01.2021. godine. Iz sadržine te isprave sledi da je dalekovod 460 TS Leskovac 2 - TS Niš 2, posle izvršenog intertehničkog pregleda i zatvaranja dozvole za radove, stavljen 06.07.2009. godine pod napon od 110 kv i u funkciji prenosa električne energije, čime je postao sastavni deo prenosnog sistema, a nakon završenih radova na izgradnji 400 kv postrojenja u Leskovac 2, dalekovod 09.12.2009. godine prebačen u rad pod naponom od 400 kv. Po stanovištu tuženog, dalekovod je stavljen u funkciju 06.07.2009. godine, tako da je rok zastrelosti tužiljinog potraživanja propisan članom 371. Zakona o obligacionim odnosima istekao 06.07.2019. godine - pre podnošenja tužbe.

Nižestepeni sudovi su ocenili da tužiljino potraživanje nije zastarelo, sa obrazloženjem da rok zastarelosti od 10 godina propisan članom 371. Zakona o obligacionim odnosima počinje da teče od dana izdavanja upotrebne dozvole, kao dana zakonskog stavljanja u funkciju dalekovoda čije žice prelaze preko zemljišta u svojini tužilje, i nije istekao do dana podnošenja tužbe.

Izloženo pravno stanovište nižestepenih sudova prihvata i revizijski sud.

Tuženi se u reviziji poziva na pravni stav usvojen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 23.01.2017. godine, u postupku rešavanja spornog pravnog pitanja (član 183. stav 1. ZPP). Prema tom pravnom stavu, na zastarelost naknade zbog prolaska kabla električne energije vazdušnim putem primenjuje se član 371. Zakona o obligacionim odnosima, opšti rok zastarelosti potraživanja koji počinje da teče od stavljanja u funkciju elektromreže (odgovarajuće mreže). Po tumačenju tuženog to je u ovom slučaju 06.07.2009. godine, kada je dalekovod pušten pod napon i u funkciju prenosa električne energije. Po shvatanju tuženog, stavljanje u funkciju dalekovoda kao elektroenergetskog objekta i izdavanje upotrebne dozvole su dve različite aktivnosti, jer se odobrenje za upotrebu dalekovoda dobija nakon njegove izgradnje i stavljanja u funkciju - pod napon, posle probnog rada u smislu člana 157. Zakona o planiranju i izgradnji, čiju sadržinu su nižestepeni sudovi propustili da cene.

Po nalaženju Vrhovnog suda, ovi navodi revidenta nisu osnovani.

Izgradnjom elektromreže (vodova električne energije) sa dozvolom nadležnog organa konstituisana je stvarna službenost prelaska vodova preko zemljišta u svojini tužilje, na osnovu člana 51. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa. Tom odredbom propisano je da se stvarna službenost zasniva pravnim poslom, odlukom javnog organa i održajem. Naknada za tako ustanovljenu službenost određuje se na zahtev vlasnika poslužnog dobra, saglasno članu 53. stav 3. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, kao u slučaju kada je službenost ustanovljena odlukom suda ili odlukom drugog državnog organa. Odredbom člana 158. Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/09 ... 24/11), važećeg u vreme izdavanja rešenja od 26.09.2012. godine, pored ostalog propisano je da se objekat može koristiti po prethodno pribavljenoj upotrebnoj dozvoli, koja se izdaje kada se utvrdi da je objekat, odnosno deo objekta podoban za upotrebu. Sledstveno tome, po stanovištu Vrhovnog suda, predmetni dalekovod se ne bi mogao koristiti - staviti u funkciju pre pribavljanja rešenja kojim se odobrava njegova upotreba (upotrebne dozvole).

Odredobm člana 157. navedenog zakona propisano je da ako se radi utvrđivanja podobnosti objekta za upotrebu moraju vršiti prethodna ispitivanja i provera instalacija, uređaja, postrojenja, stabilnosti ili bezbednosti objekata, uređaja i postrojenja za zaštitu životne sredine, uređaja za zaštitu od požara i druga ispitivanja, ili ako je to predviđeno tehničkom dokumentacijom, može predložiti nadležnom organu da obori puštanje objekta u probni rad, pod uslovom da se utvrdi da su za to ispunjeni uslovi. Puštanje dalekovoda u probni rad, saglasno navedenoj odredbi, vrši se na predlog komisije za tehnički pregled i na osnovu rešenja o odobravanju puštanja objekta u probni rad. Tuženi u ovom slučaju nije dokazao da je komisija za tehnički pregled koju je, kako to proizilazi iz obrazloženja rešenja od 26.09.2012. godine obrazovana rešenjem nadležnog ministarstva od 22.02.2011. godine, predložila puštanje dalekovoda u probni rad i da je o tome doneto posebno rešenje. Podaci iz potvrde tuženog da je dalekovod pušten u funkciju 06.07.2009. godine sa naponom od 110 kv, odnosno 10.12.2009. godine sa naponom od 400 kv znače da je to učinjeno bez rešenja o probnom radu i pre izdavanja upotrebne dozvole, zbog čega se ne mogu smatrati kao relevantni momenti za početak toka roka zastrelosti tužiljinog potraživanja. Zato, i po stanovištu revizijskog suda, rok zastarelosti tužiljinog potraživanja je počeo da teče od donošenja rešenja kojim je tuženom odobrena upotreba dalekovoda, pre čijeg izdavanja i u odsustvu dokaza o probnom radu dalekovod nije mogao biti stavljen u funkciju i korišćen za prenos električne energije.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković