U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Branke Dražić i Dragane Boljević, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Nataša Stojanović advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo pravde – Uprava za izvršenje krivičnih sankcija, KPZ u Šapcu, koju zastupa Državno pravobranilaštvo sa sedištem u Beogradu, radi naknade nematerijalne štete, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 1457/21 od 28.09.2021. godine, u sednici veća održanoj 13.12.2023. godine, doneo je

P R E S U D U

DELIMIČNO SE USVAJA revizija tužene i PREINAČUJE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 1457/21 od 28.09.2021. godine u delu stava drugog izreke tako što se ODBIJA tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete za iznos od ukupno 135.000,00 dinara, i to: za pretrpljene fizičke bolove za iznos od 60.000,00 dinara, pretrpljeni strah za iznos od 30.000,00 dinara i za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti za iznos od 45.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od 17.11.2020. godine do isplate.

U preostalom delu revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 1457/21 od 28.09.2021. godine se ODBIJA kao neosnovana.

OBAVEZUJE SE tužilac da tuženoj naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 9.000,00 dinara u roku od 15 dana od prijema pisanog otpravka presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 1457/21 od 28.09.2021. godine, stavom prvim izreke, ukinuta je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 23999/19 od 17.11.2020. godine. Stavom drugim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev i obavezana tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete isplati ukupno 450.000,00 dinara, i to: na ime pretrpljenih fizičkih bolova 200.000,00 dinara, na ime pretrpljenog straha 100.000,00 dinara i na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja opšte životne aktivnosti 150.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja 17.11.2020. godine do isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev u delu kojim je traženo da se obaveže tužena da pored dosuđenih iznosa, tužiocu isplati još 350.000,00 dinara, i to: na ime pretrpljenog straha iznos od još 100.000,00 dinara i na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja opšte životne aktivnosti iznos od još 250.000,00 dinara, kao i zakonsku zateznu kamatu na iznos od 350.000,00 dinara počev od 17.11.2020. godine do isplate. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove prvostepenog i drugostepenog postupka u ukupnom iznosu od 288.350,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava izjavila reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužene delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana drugostepena odluka, tužilac je kao lice na izdržavanju kazne zatvora u KPZ „Šabac“, dana 14.08.2013. godine sa ostalim zatvorenicima u grupi krenuo na ručak, kada se prilikom silaska niz stepenice koje su bile stare, oble i mokre, i pri tom zaobilazeći stariju osobu koja se kretala tim stepenicama sporo, okliznuo i pao. Na nogama je imao ličnu obuću – patike, pošto zatvorenici ne smeju da idu u papučama. Usled pada zadobio je tešku telesnu povredu levog skočnog zgloba stopala. Nakon pada tužilac se odmah javio medicinskoj sestri koja mu je stavila zavoj na levi skočni zglob, a posle nekoliko dana, zbog bolova i otoka noge, zakazan mu je pregled u bolnici i promenjen zavoj nakon čega je vraćen u ustanovu u kojoj je izdržavao kaznu zatvora. Treći put tužilac je otišao kod lekara nakon 15. dana. Tom prilikom noga mu je snimljena i utvrđeno je da je tužiocu polomljena kost na peti i da postoji naprsnuće levog skočnog zgloba. Usled povređivanja i nastale teške telesne povrede tužilac je, prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka, trpeo fizičke bolove jakog intenziteta do 24 sata, fizičke bolove srednjeg intenziteta pet do sedam dana i fizičke bolove lakog intenziteta do mesec dana. Umanjenje opšte životne aktivnosti iznosi 5% i ogleda se u otežanom dužem stajanju, hodanju i trčanju, što sve zahteva povećani napor tužioca pri svakodnevnim aktivnostima, radnim i rekreativnim. Ponašanje tužioca, kako je opisano u medicinskoj dokumentaciji, nije bilo od značaja za nastanak povrede niti je dovelo do pogoršanja iste. Prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka neuropsihijatra tužilac je trpeo primarni strah jakog intenziteta u trajanju od pet minuta, sekundarni strah srednjeg intenziteta koji je trajao oko 15 dana i sekundarni strah niskog intenziteta u trajanju od oko mesec dana. Osiguravajuće društvo „Delta Generali osiguranje“ priznalo je i isplatilo štetu tužiocu u iznosu od 20.000,00 dinara po polisi broj ..., jer je lekar – cenzor na osnovu dostavljene medicinske dokumentacije utvrdio da su trajne posledice povrede ukupno 5% invaliditeta.

Navedeno činjenično stanje drugostepeni sud je utvrdio posle rasprave održane pred tim sudom, u smislu člana 383. stav 3. ZPP, ocenom pisanih dokaza i iskaza saslušanog svedoka, kao i iz iskaza tužioca saslušanog u svojstvu parnične stranke pred prvostepenim sudom i u drugostepenom postupku, pa je ukinuo prvostepenu presudu i delimično usvojio tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete, primenom odredbi člana 154, 172. i 200. Zakona o obligacionim odnosima i člana 79. Zakona o izvršenju krivičnih sankcija („Službeni glasnik RS“ br. 55/14, 35/19). Prema stanovištu tog suda obaveza tužene da naknadi tužiocu nematerijalnu štetu nastala je usled propusta ovlašćenih lica organa tužene da obezbede siguran dolazak tužioca do trpezarije, jer su stepenice kojima se tužilac kretao bile mokre i klizave zbog prethodnog čišćenja, usled čega je došlo do pada, a zatim i povređivanja tužioca. Sa druge strane, ponašanje tužioca nije uticalo na nastanak štete, a tužilac se u svemu pridržavao obaveza lica na izdržavanju zatvorske kazne i naloga službenih lica ustanove. O visini naknade štete drugostepeni sud je odlučio primenom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, imajući u vidu intenzitet i dužinu trajanja fizičkih bolova i straha, stepen umanjenja opšte životne aktivnosti, kao i pol i životnu dob tužioca.

Prema članu 154. ZOO ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (stav 1); za štetu od stvari ili delatnosti od kojih potiče povećana opasnost štete za okolinu odgovara se bez obzira na krivicu (stav 2). Članom 172. stav 1. ZOO propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Članom 173. ZOO propisano je da se šteta nastala u vezi sa opasnom stvari odnosno opasnom delatnošću smatra da potiče od te stvari, odnosno delatnosti izuzev ako se dokaže da one nisu bile uzrok štete. Prema članu 174. istog zakona za štetu od opasne stvari odgovara njen imalac, a za štetu od opasne delatnosti odgovara lice koje se njome bavi. Oslobođenje od odgovornosti propisano je odredbom člana 177. Zakona o obligacionim odnosima, tako što se, između ostalog, imalac stvari oslobađa odgovornosti ako dokaže da je šteta nastala isključivo radnjom oštećenika ili trećeg lica koju on nije mogao predvideti i čije posledice nije mogao izbeći ili otkloniti (stav 2.).

Vrhovni sud je našao da je drugostepeni sud potpuno i pravilno utvrdio činjenično stanje u pogledu osnova odgovornosti tužene za nastalu štetu, zbog čega je tužena u obavezi da istu nadoknadi tužiocu, shodno odredbama člana 154. i 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Obaveza organa tužene je da osuđenom licu omoguće bezbedan boravak u ustanovi tužene, pa odgovornost tužene u konkretnom slučaju proizlazi iz propusta u radu ovlašćenih lica organa tužene koji nisu adekvatno izvršavali svoje obaveze i tužiocu kao osuđenom licu nisu obezbedili sigurno kretanje i dolazak do trpezarije. Tužena je dužna tužiocu naknaditi štetu koju je pretrpeo usled pada na klizavoj površini u ustanovi u kojoj je izdržavao kaznu zatvora.

Međutim, prema oceni Vrhovnog suda, ne može se kao pravilno prihvatiti stanovište drugostepenog suda da ponašanje tužioca nije uticalo na nastanak štete. U svom iskazu datom pred prvostepenim, zatim i pred drugostepenim sudom, tužilac navodi da je do pada došlo kada je sa grupom od 15. – ak zatvorenika silazilo niz stepenice i zaobilazio starijeg čoveka koji se kretao sporo tim stepenicama, da je tom prilikom trčao na prozivku za ručak, da se nije držao za rukohvat koji postoji duž stepenica, pri čemu je znao da su stepenice mokre i oble. Upravo takvim svojim ponašanjem i nepažnjom tužilac je doprineo nastanku štete, pa je revizijski sud doprinos tužioca u nastanku štete odmerio u visini od 30%. Okolnost da tužilac prilikom silaska niz mokre stepenice nije pokazao dovoljan stepen pažnje i da je svojim ponašanjem doprineo nastanku štete, prema stanovištu ovog suda, ne oslobađa tuženu odgovornosti za štetu, već predstavlja doprinos tužioca u nastanku štetnog događaja.

Neosnovano se revizijom osporavaju okolnosti štetnog događaja i ukazuje da je do povređivanja tužioca došlo na fudbalu, a ne padom niz stepenice koje su bile mokre usled redovnog održavanja. Tvrdnje da se stepenice brišu svakog dana u periodu od 19,00 do 19,30 časova, kada se lica lišena slobode nalaze u trpezariji i da u vreme o kojem tužilac govori stepenice kojima se kretao nisu bile i nisu mogle biti mokre, tužena nije dokazala eventualnim pisanim izveštajima o rasporedu redarstva KPZ „Šabac“, niti to proizlazi iz pisane dokumentacije u spisima (medicinske dokumentacije, kao ni iz službene beleške sačinjene od strane medicinskog tehničarate ustanove od 23.08.2013. godine). Stoga, suprotno revizijskim navodima, drugostepeni sud je pravilno ocenio izvedene dokaze i utvrdio sve bitne činjenice i okolnosti od značaja za odgovornost tužene za nastalu štetu.

Drugostepeni sud nije utvrdio doprinos tužioca u nastanku štete, zbog čega su revizijski navodi tužene o pogrešnoj primeni materijalnog prava kod određivanja visine pravične novčane naknade nematerijalne štete, delimično osnovani.

Odredbom člana 192. stav 1 ZOO propisano je da oštećenik koji je doprineo da šteta nastane ili da bude veća nego što bi inače bila, ima pravo samo na srazmerno smanjenu naknadu.

Odredbom člana 200. stav 1. ZOO propisano je da će za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica, kao i za strah, sud ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu. Prema stavu 2. istog člana, prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i visini njene naknade, sud će voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom.

Prema stanovištu Vrhovnog suda, utvrđeno činjenično stanje pred drugostepenim sudom opravdava dosuđivanje pravične novčane naknade za tražene vidove nematerijalne štete koju je tužilac pretrpeo usled zadobijene povrede, pri čemu su drugostepenom odlukom adekvatno i pravilno utvrđene sve okolnosti od uticaja za naknadu štete, odnosno dužina i intenzitet pretrpljenih fizičkih bolova i straha, stepen i vrsta trajno zaostalih posledica na životnu aktivnost tužioca i u čemu se iste ogledaju, kao i pol i životna dob tužioca. Uzimajući u obzir sve ove činjenice, kao i svrhu i cilj kome naknada nematerijalne štete služi, Vrhovni sud nalazi da je visina iznosa koja predstavlja pravičnu naknadu tužiocu za pretrpljene za fizičke bolove 200.000,00 dinara, pretrpljeni strah 100.000,00 dinara i za umanjenje opšte životne aktivnosti 150.000,00 dinara, adekvatno odmerena, primenom člana 200. ZOO. Međutim, utvrđeni iznosi pravične novčane naknade nisu dosuđeni tužiocu u celosti, već su isti umanjeni srazmerno njegovom doprinosu za nastanak štetnog događaja i nastupanje štetnih posledica od 30%, pa je o ovom delu tužbenog zahteva odlučeno, primenom člana 192. stav 1. ZOO.

Kako je pobijanom drugostepenom odlukom o ovom delu tužbenog zahteva (usvajajući deo) odlučeno uz pogrešnu primenu materijalnog prava, Vrhovni sud je, uzimajući u obzir sve činjenice, kao i svrhu i cilj kome naknada nematerijalne štete služi, ocenio da je visina iznosa koja predstavlja pravičnu naknadu tužiocu - za pretrpljene fizičke bolove 140.000,00 dinara, za pretrpljeni strah 70.000,00 dinara i za umanjenje opšte životne aktivnosti 105.000,00 dinara, pa je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, preinačio drugostepenu odluku u tom delu i odlučio kao u stavu prvom izreke. Odluku kao u stavu drugom izreke doneo je primenom člana 414. stav 1. ZPP.

Tužena je delimično uspela u postupku po reviziji, pa joj primenom člana 153. i 154. ZPP, pripada i pravo na naknadu troškova revizijskog postupka, srazmerno uspehu u sporu, i to za sastav revizije 9.000,00 dinara.

Na osnovu iznetog, primenom člana 165. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić