Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj 72/11 i 55/14), na čiju primenu upućuje član 506. stav 2. istog zakona, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, protiv tužioca je bio pokrenut krivični postupak zbog izvršenja krivičnog dela nasilničko ponašanje, koji je okončan pravnosnažnim rešenjem o obustavi postupka za primenu mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja na slobodi. U toku krivičnog postupka tužilac je od 20.09.2006. godine do 13.02.2007. godine bio u pritvoru, s tim što je od 08.11.2006. godine do puštanja na slobodu 13.02.2007. godine, proveo u Specijalnoj zatvorskoj bolnici u .... Na osnovu nalaza i mišljenja komisije veštaka, u krivičnom postupku, utvrđeno je da je okrivljeni, ovde tužilac u vreme izvršenja krivičnog dela koje mu je stavljeno na teret bio u pijanom stanju, da je to bilo obično nekomplikovano pijanstvo i u tom slučaju je i njegova sposobnost shvatanja značaja svog dela i upravljanja svojim postupcima mogla biti kompromitovana, odnosno smanjena, ali ne bitno. Prihvatajući nalaz i mišljenje veštaka Opštinski sud u Ćupriji je rešenjem K 374/06 od 13.02.2007. godine utvrdio da je okrivljeni u vreme izvršenja dela bio smanjeno uračunljiv, ali ne bitno, da delo koje mu je bilo stavljeno na teret nije izvršio u neuračunljivom stanju, te kako je tužilac u vreme izvršenja dela bio uračunljiv, a OJT nije podneo optužni akt, već je ostao pri predlogu da se prema okrivljenom izrekne mera bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja na slobodi, to je sud doneo rešenje o obustavi postupka. Prema tužiocu je ukinuta i mera kojom je privremeno smešten u zdravstvenu ustanovu Specijalne zatvorske bolnice. Donošenju rešenja na osnovu kojeg je u krivičnom postupku tužilac bio smešten u Specijalnu zatvorsku bolnicu, prethodilo je veštačenje veštaka neuropsihijatara od 25.10.2006. godine, kojim je predložena mera obaveznog lečenja u okviru odeljenja psihijatrije, obzirom da je u mišljenju navedeno da su kod tužioca zadovoljeni osnovni dijagnostički kriterijumi za sindrom … . Tužilac je proveo u pritvoru 147 dana, od kojih je 95 dana bio smešten u Specijalnoj zatvorskoj bolnici. Prema nalazu i mišljenju veštaka neuropsihijatra, tužilac je trpeo duševne bolove i strah srednjeg intenziteta u trajanju od sedam dana za sve vreme boravka u pritvoru koji se ogledao u strahu od uzimanja lekova, strahu od eventualnog sukoba sa drugim zatvorenicima kao i strah blagog intenziteta koji je trpeo u trajanju od četiri do pet meseci tokom boravka u pritvoru. Tužilac je i ranije osuđivan za krivično delo nasilničko ponašanje, odnosno za isto krivično delo zbog koga mu je pritvor bio određen. Tokom trajanja ovog postupka tužiocu je pravnosnažnom presudom od 25.02.2013. godine dosuđeno 350.000,00 dinara na ime naknade štete za pretrpljene duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode. Po izlasku iz pritvora, tužilac je, prema sopstvenom iskazu, imao osećaj odbačenosti u seoskoj sredini u kojoj živi, oko 20 dana je uzimao terapiju propisanu u zatvorskoj bolnici, od koje se postepeno odvikavao i teško mu je pao boravak u specijalnoj zatvorskoj bolnici zbog strukture ljudi koji su smešteni u tu ustanovu.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev i zaključio da tužiocu pripada jedinstvena pravična naknada od još 1.150.000,00 dinara, obzirom da je tužiocu već dosuđen iznos od 350.000,00 dinara.

Pobijanom drugostepenom presudom preinačena je prvostepena presuda tako što je tužiocu dosuđena jedinstvena naknada na ime nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove i strah zbog neosnovanog lišenja slobode u visini od 650.000,00 dinara.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je pobijanom drugostepenom presudom primenjeno materijalno pravo kada je tužiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode, kao i za pretrpljen strah dosuđena jedinstvena naknada od 650.000,00 dinara. U konkretnom slučaju, protiv tužioca je bio pokrenut krivični postupak koji je obustavljen pravnosnažnim rešenjem, pa kako je tužilac u toku tog postupka bio u pritvoru ukupno 147 dana ima pravo na naknadu štete zbog neosnovanog lišenja slobode na osnovu člana 560. stav 1. tačka 1. ZKP, koji se primenjuje u ovom postupku. Međutim, tužilac je isticao da je 95 dana bio smešten u Specijalnoj zatvorskoj bolnici, te da je zbog toga posebno trpeo strah, kao i da je smeštanjem u ovu ustanovu prema tužiocu izvršen akt torture. Ovi navodi tužioca nisu osnovani. Naime, tokom krivičnog postupka tužilac je na osnovu odluke istražnog sudije, donete posle obavljenog neuropsihijatrijskog veštačenja 25.10.2006. godine, bio privremeno smešten u Specijalnu zatvorsku bolnicu, obzirom da je postojala sumnja da je krivično delo učinio u stanju neuračunljivosti izazvane zloupotrebom alkohola. U toj situaciji smeštanje u Specijalnu zdravstvenu ustanovu ne može da se smatra kao akt torture, iako je nesumnjivo da boravak i okruženje u toj instituciji kod svakog lica prouzrokuje određen stepen nelagode i straha. Takođe, prilikom boravka u Specijalnoj zatvorskoj bolnici prema tužiocu nije izvršen bilo koji akt torture propisan članom 1. Konvencije protiv torture i drugih surovih i neljudskih ili ponižavajućih kazni ili postupaka („Sl. list SFRJ“,broj 9/91).Osim toga, pravilan je zaključak drugostepenog suda da tužiočev strah prilikom boravka u pritvoru i u Specijalnoj zatvorskoj bolnici ne prevazilazi nivo straha koji trpi svako pritvoreno lice da bi bila dosuđena posebna naknada za ovaj vid štete, tako da je iz tih razloga tužiocu dosuđena naknada nematerijalne štete u jedinstvenom iznosu.

Imajući u vidu sve utvrđene činjenice, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pobijanom presudom tužiocu pravilno dosuđena naknada za pretrpljene duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode u smislu člana 200. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, jer ovi duševni bolovi predstavljaju jedinstveni vid štete koji obuhvata sve štetne posledice nematerijalne štete vezane za ličnost oštećenog, proistekla iz neosnovanog lišenja slobode. Obzirom na sve okolnosti slučaja, posebno vrstu krivičnog dela koje je tužiocu bilo stavljeno na teret, vreme provedeno u pritvoru, činjenicu da je tužilac ranije osuđivan za isto krivično delo zbog kojeg mu je pritvor bio određen, dosuđeni iznos od 650.000,00 dinara predstavlja pravičnu novčanu naknadu tužiocu za ovaj vid štete, kako to pravilno nalazi drugostepeni sud. Prilikom odmeravanja dosuđenog iznosa uzete su u obzir sve objektivne i subjektivne okolnosti koje opravdavaju dosuđenu visinu naknade nematerijalne štete, jer je drugostepeni sud imao u vidu značaj povređenog dobra i cilj kome služi ova naknada, kao i da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom, kako je to propisano članom 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, takođe i činjenicu da je zbog neosnovanog lišenja slobode tužiocu već dosuđena naknada štete od 350.000,00 dinara.

Stoga su neosnovani revizijski navodi da je prilikom odlučivanja drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić