Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić, predsednika veća, Mirjane Andrijašević, Gordane Komnenić, Dobrile Strajina i Marije Terzić, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Snežana Kovačević, advokat iz ..., protiv tužene Direkcije za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda JP Beograd, radi utvrđenja delimične ništavosti, odlučujući o reviziji tužene, izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž 9867/18 od 25.03.2022. godine, u sednici veća održanoj dana 22.06.2023. godine, doneo je

R E Š E NJ E

NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužene, izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž 9867/18 od 25.03.2022. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

ODBACUJE SE, kao nedozvoljena, revizija tužene izjavljena protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž 9867/18 od 25.03.2022. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 3238/2017 od 23.01.2018. godine, utvrđeno je da je ništava odredba člana 2. ugovora zavedenog kod tužene dana 20.07.2012. godine, zaključenog između tužene i tužilje, kojim se određuje da je ugovor zaključen na određeno vreme i kojom se kao vreme trajanja predmetnog ugovora utvrđuje period od 5 godina, što je tužena dužna da prizna i trpi (stav prvi izreke). Obavezana je tužena da tužilji naknadi troškove postupka u iznosu od 73.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate (stav drugi izreke).

Presudom Višeg suda u Beogradu Gž 9867/18 od 25.03.2022. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 3238/17 od 23.01.2018. godine (stav prvi izreke). Odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova drugostepenog postupka,kao neosnovan (stav drugi izreke).

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije, na osnovu člana 404. stav 2. Zakona parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011...18/2020, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni sud je ocenio da nema mesta odlučivanju o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj.

Pravnosnažnom presudom utvrđena je ništavost odredbe člana 2. Ugovora zaključenog između parničnih stranaka, primenom odredbe člana 103. stav 1. ZOO, člana 34. stav 1. Zakona o stanovanju, člana 18. stav 1, člana 20. stav 1. i člana 69. Ustava Republike Srbije i člana 8. stav 1. i 2. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, jer se stan koji je predmet ugovora ima smatrati njenim domom. Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, činjenice utvrđene u postupku, način presuđenja i razloge na kojima su zasnovane odluke nižestepenih sudova, Vrhovni sud je ocenio da su nižestepene odluke u skladu sa praksom i pravnim stavovima izraženim u odlukama Vrhovnog suda u kojima je odlučivao o istovetnim zahtevima stranaka, sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem ili pravnim osnovom, zbog čega nema uslova za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, a radi razmatranja pravnog pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava. Tuženi uz reviziju nije dostavio pravnosnažne presude iz kojih bi proizlazio zaključak o različitom odlučivanju u istoj ili bitno sličnoj činjenično-pravnoj situaciji. Primena ovog instituta predviđena je isključivo za pitanja materijalnog prava, pa je potrebno da se u reviziji jasno navede pravno pitanje čije razmatranje se predlaže i obrazloži potreba njegovog razmatranja u smislu ispunjenja uslova propisanih u članu 404. stav 1. ZPP, što u konkretnom slučaju nije učinjeno.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 468. stav 1. ZPP propisano je da se sporovima male vrednosti smatraju sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Odredbom člana 479. stav 6. ZPP propisano je da protiv odluke drugostepenog suda kojom je odlučeno u sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 24.12.2012. godine. Vrednost predmeta spora je 99.000,00 dinara. Prvostepena presuda doneta je 23.01.2018. godine. Drugostepena presuda doneta je 25.03.2022. godine.

Kako se u konkretnom slučaju radi o sporu male vrednosti u kojem vrednost spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, revizija tužene nije dozvoljena primenom člana 479. stav 6. ZPP.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić