Ispitujući pravilnost pobijane presude primenom člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 sa izmenama i dopunama) u vezi sa članom 266. stav 1. Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“ broj 18/05 sa izmenama i dopunama), Vrhovni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti a ukazivanje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi sa članom 8. ZPP, suštinski se svodi na primenu člana 407. stav 1. tačka 2. ZPP koji je u konkretnom slučaju bez uticaja imajući u vidu da revizija nije izjavljena shodno članu 403. stv 2. tačka 3. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužena BB i tuženi VV su u dugogodišnjem braku tokom koga je rođeno troje dece: maloletna ĐĐ i maloletni tuženi GG i DD. Nakon rođenja maloletne GG i DD dana ...2021. godine, kao otac maloletne dece u matičnu knjigu rođenih upisan je tuženi VV, suprug tužene BB. Nezavisno od postojećih bračnih problema, supružnici BB-VV su izjavili da su tokom trajanja braka, a i u periodu začeća maloletne GG i DD održavali intimne odnose. Tužilac, koji je po zanimanju diplomirani ... i tužena BB, koja je završila ... fakultet, poznaju se iz perioda studiranja i tokom braka supružnika BB-VV tužilac i tužena BB su održavali intimne odnose, s tim što je tužena BB osporavala da je sa tužiocem imala intimne kontakte posle 07.02.2020. godine. Na osnovu nalaza i mišljenja veštaka medicinske struke utvrđen je termin porođaja na osnovu naučnog standarda, dok tačan datum ovulacije nije mogao biti određen pouzdano, odnosno nije moglo biti utvrđeno na koji dan je tačno bila ovulacija, a samim tim i začeće maloletne GG i DD, pri čemu se ni sam tužilac nije mogao tačno izjasniti kada je tužena BB sa njim imala intimne odnose. Tužiočev navod da mu je tužena krajem aprila, početkom maja 2020. godine rekla da je u drugom stanju, u suprotnosti je sa nalazom i mišljenjem veštaka, prema kome je poslednji ciklus tužene BB bio 30.04.2020. godine, a period ovulacije od 06. do 11. maja 2020. godine, što ne dovodi u pitanje pravnu pretpostavku da se ocem dece ima smatrati muž majke, odnosno tuženi VV. Iskazima saslušanih svedoka nije dovedena u sumnju navedena zakonska pretpostavka, jer se uverenje svedoka da bi tužilac mogao biti otac maloletnih GG i DD zasniva samo na saznanjima da su tužilac i tužena BB bili u intimnoj vezi i da je nakon porođaja tužena BB sa decom dolazila u posetu kod tužioca i njegove porodice.

Prema izveštaju Centra za socijalni rad, petočlana porodica BB-VV zadovoljavajućeg je stambenog i materijalnog statusa, deca su adekvatno zbrinuta, za zadovoljavanje svih svojih potreba upućena su i blisko emotivno povezana sa oba roditelja, koji svoj supružnički odnos opisuju kao stabilan i čvrst i negiraju probleme u partnerskom funkcisanju. Tuženi VV čvrsto je uveren da je on biološki otac dece i u pogledu te činjenice ne izražava bilo kakvu sumnju, iz kog razloga su supružnici BB-VV odbili da se pristupi DNK analizi.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja i principa najboljeg interesa deteta, primenom odredbi Ustava Republike Srbije i Porodičnog zakona koje su citirali nižestepeni sudovi su zaključili da je tužbeni zahtev neosnovan. Princip najboljeg interesa deteta je prioritetan kada se odlučuje o pravu deteta i mora se tumačiti i primenjivati ne izolovano, već u kontekstu i u ravnoteži interesa i deteta i roditelja, odnosno trećih lica. Roditeljstvo tuženog VV zasnovano je na zakonskoj pretpostavci koja nije oborena, a koja je upravo ustavnovljena u interesu maloletne dece koja se rađaju i žive u porodičnim uslovima. Saglasno navedenom, a u odsustvu pouzdanog pokazatelja DNK analize, interes maloletne GG i DD je da žive u stabilnim porodičnim odnosima kakvi postoje u porodici BB-VV, a čemu se ne može pretpostaviti pravo tužioca, kao mogućeg biološkog oca maloletne dece, koja činjenica u konkretnom slučaju nije sa sigurnošću utvrđena.

Po nalaženju Vrhovnog suda, neosnovano se revizijom tužioca ukazuje da je pobijana odluka zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Saglasno principu najboljeg interesa deteta, članom 45. stav 1. u vezi sa članom 56. Porodičnog zakona ustanovljena je oboriva zakonska pretpostavka da se ocem deteta, koje je rođeno u braku, smatra muž majke deteta. U skladu sa tim, nakon rođenja maloletne GG i DD u matičnu knjigu rođenih je kao njihov otac upisan VV, suprug tužene BB. Koristeći se svojim pravom predviđenim članom 56. stav 2. Porodičnog zakona, da kao lice koje sebe smatra ocem deteta tužbom može tražiti utvrđenje svog očinstva, tužilac je pokrenuo ovu parnicu, tokom koje dokazima predloženim shodno članu 228. i izvedenim u skladu sa članom 229. stav 2. ZPP i članom 205. Porodičnog zakona, nije uspeo da obori zakonsku pretpostavku o očinstvu supruga majke dece, odnosno o upisanoj činjenici da je VV otac maloletne GG i DD. Saglasno članu 72. stav 1-3 PZ interese maloletnih GG i DD u ovoj parnici zastupali su njihovi roditelji BB i VV, s obzirom da protivno članu 265. stav 1. u vezi sa članom 266. stav 1. Porodičnog zakona njihovi interesi nisu bili suprostavljeni.

Protivno revizijskim navodima, nižestepeni sudovi nisu pravili razliku između biloškog i zakonskog roditeljstva, niti su favorizovali zakonsko roditeljstvo. Pravni položaj zakonskog roditeljstva regulisan je navedenom zakonskom pretpostavkom ustanovljenom članom 45. stav 1. Porodičnog zakona, što je u skladu sa odredbom člana 266. stav 1. Porodičnog zakona, jer najbolji interes deteta zahteva da ono zna ko mu je roditelj i da od svog rodđenja bude zaštićeno angažovanjem bliskog lica koje će štititi njegova prava i interese. Nezavisno od toga, biološkom roditelju nije uskraćena mogućnost da u sudskom postupku obara tu pretpostavku, koju mogućnost je tužilac u ovoj parnici i iskoristio, ali protivno članu 228. u vezi sa članom 231. ZPP dokazima predloženim i izvedenim tokom glavne rasprave u tome nije uspeo.

Neosnovani su revizijski navodi da je protivno najboljem interesu maloletne dece sud propustio da izvede dokaz DNK analizom, na čemu je tužilac insistirao. Tužilac je prema svojoj procesnoj dužnosti predložio najpouzdanije dokazno sredstvo, ali nezavisno od istražnog načela predviđenog članom 205. Porodičnog zakona, koje sudu daje ovlašćenja mimo dispozicije parničnih stranaka, u situaciji kada su tuženi BB i VV uskratili predaju bioloških uzoraka radi analize, sud nije bio u mogućnosti da taj dokaz izvede, jer istražno načelo ne predviđa prinudne mere prema učesnicima postupka, a sam tužilac nije priložio DNK analizu, kao potvrdu svog biloškog očinstva, koji dokaz je tvrdio da poseduje.

Pravilna je odluka suda o troškovima postupka doneta shodno članu 207. Porodičnog zakona.

Na osnovu date pravne argumentacije, shodno članu 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Jelica Bojanić Kerkez,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković