Apelacioni sud u Beogradu presudom Gž 990/2015 od 20.05.2015. godine potvrđuje presudu Višeg suda u Beogradu P br.21549/10 od 20.02.2014. godine i dopunsku presudu Višeg suda u Beogradu P br.21549/10 od 25.11.2014. godine i žalbu tužilaca odbija kao neosnovanu.

Protiv drugostepene presude, tužioci izjavljuju blagovremenu i dozvoljenu reviziju. Reviziju izjavljuju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

U odgovoru na reviziju tuženi predlaže da se revizija odbaci odnosno odbije kao neosnovana, a troškove je opredeljeno tražio.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na način propisan odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 55/14) i odlučio kao u izreci iz sledećih razloga:

Revizija tužilaca nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka, iz navedene zakonske odredbe, koje bi mogle predstavljati osnov za uvažavanje revizije tužilaca nema.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju pravni prethodnik tužilje pokojni I.B. i tužilac M.B. zaključili su dana 22.05.1991. godine ugovor o osiguranju imovine sa Deoničarskim društvom za osiguranje D. iz B. – Poslovna jedinica Split – Organizaciona jedinica u Zagrebu, sa rokom trajanja do 22.05.1992. godine u smislu opštih uslova za osiguranje od požara i drugih opasnosti. Predmet ugovora o osiguranju je dvospratna kuća za odmor i rekreaciju površine 450m2, za sumu osiguranja od 10.400.000,00 tadašnjih dinara i premiju osiguranja od 11.440.000,00 tadašnjih dinara kao i nameštaj i pokretnosti za sumu osiguranja od 300.000,00 tadašnjih dinara i premiju osiguranja od 1.860,00 dinara. Kuća koja je predmet ovog osiguranja nalazi se u Republici Hrvatskoj 7 km od Zadra u mestu K.. U periodu kada je zaključen predmetni ugovor o osiguranju na prostoru tadašnje Jugoslavije u čijem sastavu je bila i Republika Hrvatska u toku je bio građanski rat. Tokom `91 i `92 godine na kući koja je predmet ugovora o osiguranju prvo su razbijeni prozori i vrata, da bi kasnije kuća bila minirana i od posledica eksplozije srušena.

Prvostepeni sud odbija tužbeni zahtev tužilaca. Zahtev odbija sa obrazloženjem da je u momentu zaključenja ugovora o osiguranju na teritoriji bivše SFRJ bio u toku građanski rat koji je počeo dana 17.08.1990. godine. Početkom oružanih sukoba počinje opšta građanska nesigurnost i nemogućnost zaštite ljudi i imovine na teritoriji Hrvatske. Kuća tužilaca je bila osigurana od požara i drugih opasnosti. U trenutku zaključenja ugovora u Hrvatskoj je bio u toku međuetnički sukob, u kome su učestvovale vojne i paravojne snage te se sasvim izvesno moglo očekivati da može nastupiti osigurani slučaj. Prema izraženom pravnom stavu prvostepenog suda nelogično je da ugovorne strane u takvom stanju opšte nesigurnosti i u situaciji kada je u toku sukob između suprotstavljenih vojnih snaga nisu mogle očekivati da će nastupiti osigurani slučaj, već je bilo izvesno da može nastupiti osigurani slučaj. Sledom tih razloga odbija tužbeni zahtev tužilaca.

S obzirom na tako utvrđeno činjenično stanje pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je potvrdio prvostepenu presudu kojom je odbijen tužbeni zahtev tužilaca da se obaveže tužena da im u izvršenju ugovora o osiguranju imovine naknadi pretrpljenu štetu.

Revidenti u revizijskim razlozima izražavaju suprotan pravni stav od izraženog stava nižestepenih sudova. Pravni stav po kome nisu ispunjeni uslovi za ništavost ugovora o osiguranju, usled čega je materijalno pravo pogrešno primenjeno.

Revizijski sud ne prihvata u reviziji izražene pravne stavove.

Članom 898. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da je ugovor o osiguranju ništav ako je u času njegovog zaključenja već nastao osigurani slučaj ili ako je taj slučaj bio u nastupanju ili je bilo izvesno da će nastupiti ili ako je već tada bila prestala mogućnost da on nastane.

U konkretnom slučaju ugovor o osiguranju imovine zaključen je dana 22.05.1991. godine u vreme oružanih sukoba na prostoru Hrvatske, u uslovima rizika najvećeg stepena za imovinu građana na tom prostoru. Već u septembru mesecu 1991. godine, razbijeni su prozori i vrata na kući koja je predmet osiguranja da bi par meseci kasnije kuća bila zapaljena, a potom minirana. Prema izjavi pokojnog B.I. od momenta saznanja da je kuća zapaljena, isti nije bio u situaciji da ode do kuće i vidi u kakvom je stanju, da prijavi slučaj policiji, što ukazuje na opšte stanje građanske nesigurnosti na tom prostoru već od 17.08.1990. godine. Iz iskaza drugih svedoka proizilazi da je u to vreme postojao animozitet prema Srbima u Hrvatskoj, da je u naseljima u okolini Zadra bilo napada na srpske kuće, da su iste bile paljene, da se znalo od prilike ko to čini, ali da niko od počinalaca nije registrovan, što ukazuje na stanje opšte građanske nesigurnosti na prostoru Hrvatske od druge polovine `90 godine i tokom cele `91 i `92. godine. Samim tim u to vreme otpočinje građanska nesigurnost i nemogućnost zaštite ljudi i imovine u Hrvatskoj, a događaj za koji je zaključeno osiguranje kuće i stvari tužilaca nije bio budući neizvestan događaj, već se mogao prema redovnom toku stvari očekivati u vreme zaključenja ugovora 22.05.1991. godine. Šteta koja je nastala na imovini tužilaca direktna je posledica vanrednih okolnosti koje su u to vreme postojale.

Kako pravilno zaključuju nižestepeni sudovi dovoljno je da objektivne okolnosti slučaja (oružani sukobi, etnička netrpeljivost, postojanje raznih paravojnih formacija, nemogućnost zaštite ljudi i imovine na teritoriji Hrvatske) ukazuju da je ostvarenje rizika prema redovnom toku stvari neposredno predstojalo. Usled toga, ugovoru nedostaje element neizvesnosti, što ga čini ništavim zbog čega po takvom ugovoru, tužioci ne mogu zahtevati izvršenje obaveze.

Navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava nisu osnovani.

Sledom rečenog Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci pod I primenom člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Sud je odbio zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na reviziju tužilaca kao neosnovan. Kako je revizija tužilaca odbijena kao neosnovana, odgovor na reviziju koji je izjavljen od strane tuženog nije bio neophodan, pa u smislu člana 154. stav 1. ZPP, preduzimanje takve radnje je bilo suvišno i nepotrebno.

To su razlozi zbog kojeg je zahtev tuženog za naknadu ovih troškova odbijen kao neosnovan i odlučeno je kao u izreci pod dva, u smislu člana 165. stav 1. u vezi člana 154. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Branislava Apostolović, s.r.