Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1990/21 od 28.10.2021. godine donetom po žalbi tužene, potvrđena je označena prvostepena presuda, a rešenje o troškovima postupka preinačeno na niži iznos od 595.800,00 dinara (stav prvi izreke). Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku (posebna revizija).

Tužioci su podneli odgovor na reviziju.

Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužene izuzetno dozvoljena, s obzirom na to da je o istovrsnim tužbenim zahtevima u sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneto više presuda kojima je materijalno pravo tumačeno i primenjeno na drugačiji način, zbog čega je odlučio kao u prvom stavu izreke na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23).

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužene delimično osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su lišeni slobode 31.05.2010. godine (AA u 07,45 časova, a BB u 08,20 časova) zbog postojanja osnovane sumnje da su izvršili krivično delo prevara iz člana 208. stav 3. u vezi sa stavom 1. u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika - KZ. Postupajući po zahtevu za sprovođenje istrage, istražni sudija Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici je saslušao tužioce, a zatim izrazio neslaganje sa predlogom Osnovnog javnog tužilaštva (OJT) u Sremskoj Mitrovici da se prema tužiocima odredi pritvor zbog opasnosti od bekstva i postojanja okolnosti koje ukazuju da će uništiti, sakriti, izmeniti ili falsifikovati dokaze ili tragove krivičnog dela ili osobitih okolnosti koje ukazuju da će ometati postupak uticanjem na svedoke, veštake, saučesnike ili prikrivače (član 142. st.1. tačka 1. i 2. Zakonika o krivičnom postupku – ZKP) i zatražio da o tome odluči tročlano krivično veće istog suda, koje je istog dana odbilo predlog OJT Sremska Mitrovica za određivanje pritvora (rešenje Kv 815/10 od 31.05.2010. godine). Nakon što je zamenik OJT u Sremskoj Mitrovici obavestio sud 07.08.2013. godine da odustaje od krivičnog gonjenja, istraga protiv tužilaca je obustavljena 02.09.2013. godine rešenjem Ki 2350/10, koje je postalo pravnosnažno 24.09.2013. godine. Zahtev za naknadu štete u vezi s ovim neosnovanim lišenjem slobode tužioci su podneli Komisiji za utvrđenje naknade štete Ministarstva pravde i državne uprave 07.05.2015. godine (tužilac AA), odnosno 05.01.2016. godine (tužilac BB).

Prilikom lišenja slobode tužiocima nije saopšteno za koje krivično delo se privode, nisu im predočeni dokazi na osnovu kojih se protiv njih pokreće postupak, niti im je omogućeno pravo na branioca. Lišeni su slobode u sopstvenoj kancelariji u ... - tužilac AA, pred strankama, kolegama i zaposlenima u kancelariji, odnosno u zgradi pravosudnih organa u ... - tužilac BB, pred prisutnim zaposlenima, kolegama, strankama i zatim su bili sprovedeni u policijsku stanicu u Sremskoj Mitrovici. Posle nekoliko sati obojica su dovedena u zgradu pravosudnih organa u Sremskoj Mitrovici, ispred koje su čekali brojni novinari sa fotoaparatima i kamerama. Tek kod istražnog sudije saznali su da im se na teret stavlja izvršenje krivičnog dela prevare.

U vreme štetnog događaja tužioci su imali po 51 godinu, uživali su ugled među sugrađanima i u profesionalnim krugovima, bili su porodični ljudi i advokati sa dugogodišnjom karijerom, s tim što je tužilac BB prethodno radio u pravosuđu gotovo dve decenije. Supruga tužioca AA je bila zaposlena u Centru za ... u ..., njegova mlađa ćerka bila je učenica srednje škole, a starija student prava, dok tužilac BB, sa suprugom koja je ... radnik, ima četiri sina. Tadašnju reformu pravosuđa ocenjivali su kao protivzakonitu i protivustavnu, njihovi nastupi su imali značajan publicitet, kao i njihovo hapšenje i krivični postupak, koji su izazvali veliku medijsku pažnju i negativno se reflektovali na porodice tužilaca izazivajući tenziju i stres kod svih članova njihovih porodica. O hapšenju tužilaca je izdato saopštenje Uprave za izvršenje krivičnih sankcija Ministarstva pravde od 31.05.2010. godine u kojem je bilo navedeno, između ostalog, da je do realizacije akcije došlo na direktan zahtev ministra pravosuđa Snežane Malović, direktora Uprave za izvršenje krivičnih sankcija Milana Obradovića, osnovnog tužioca u Sremskoj Mitrovici Nebojše Popovića i višeg tužioca u Sremskoj Mitrovici Branke Milosavljević. Novinski članci i fotografije tužilaca objavljivani su u brojnim dnevnim novinama i internet izdanjima novina, a vest o njihovom lišenju slobode objavljena je i u Dnevniku RTS i na TV „Pink“. U momentu i tokom lišenja slobode tužioci su trpeli strah jakog i srednjeg intenziteta (ukupno deset sati) i duševne patnje jer su brinuli za budućnost svoje porodice i strepeli da će im biti uskraćeno pravo na rad isključivanjem iz profesionalnog udruženja i da će ih saradnici napustiti.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da tužiocima pripada pravo na naknadu nematerijalne štete koju su pretrpeli zbog toga što su bili neosnovano lišeni slobode, pa je obavezao tuženu, primenom čl. 584. stav 1. tačka 1. ZKP i 172. Zakona o obligacionim odnosima, da tu štetu nadoknadi tužiocima na osnovu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, kojim je propisano i pravo na naknadu štete zbog povrede časti, ugleda i slobode i prava ličnosti, čiji je uzrok neosnovano lišenje slobode.

Drugostepeni sud je potvrdio prvostepenu presudu prihvatajući kao pravilne razloge prvostepenog suda u pogledu osnova odgovornosti tužene i visine dosuđene naknade, pritom smatrajući da tužiocima pravo na naknadu štete pripada i na osnovu člana 560. i stav 2. ZKP od 2001. godine važećeg u vreme lišenja slobode, prema kome pravo na naknadu štete pripada i licu koje je usled greške ili nezakonitog rada organa neosnovano lišeno slobode (stav 1. tačka 3), kao i licu koje je po članu 227. istog zakonika lišeno slobode (koje mora biti poučeno kako je to predviđeno u odredbi člana 5. istog zakonika, uključujući i o pravu da neometano opšti sa braniocem) bez zakonskog osnova ako protiv njega nije određen pritvor. Prema stanovištu tog suda, propust u radu organa tužene (policije) ogleda se u nepoštovanju prava zadržanih lica – tužilaca, protivno odredbama ZKP, da budu obavešteni o razlozima lišenja slobode i zadržavanja, poučeni o svojim pravima - na ćutanje, stručnu pomoć advokata i u uskraćivanju prava na branioca i na žalbu, jer im nije bilo uručeno rešenje o zadržavanju.

Po stanovištu Vrhovnog suda, zaključak nižestepenih sudova o postojanju osnova odgovornosti tužene za traženu naknadu štete zasnovan je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Pravo tužilaca na naknadu nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode proizlazi ne samo iz odredbe člana 560. stav 2. ZKP („Službeni list SRJ“, br. 70/2001, 68/2002, „Službeni glasnik RS“, br. 58/2004 ... 76/2010) važećeg u vreme kada su tužioci lišeni slobode, i s njim u vezi odredaba čl. 227. istog zakona kojima je propisano i da lice lišeno slobode mora biti poučeno kako je to predviđeno u odredbi člana 5. ovog zakonika (između ostalog, da može da bude saslušano u prisustvu branioca koga samo izabere) i člana 584. stav 1. tačka 1. važećeg ZKP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14, 35/19, 27/21- odluka US, 62/21-odluka US), već i iz Ustava Republike Srbije i Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Konvencija predviđa da svako ko je bio uhapšen ili lišen slobode u suprotnosti sa odredbama Konvencije ima utuživo pravo na naknadu (član 5. stav 5), a Ustav garantuje i da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno uz dužnost svakog na poštovanje i zaštitu ljudskog dostojanstva (član 23. stav 1), kao i pravo na slobodu (član 27) i na rehabilitaciju i naknadu štete pod zakonskim uslovima (član 35), jer je cilj ustanovljavanja prava na naknadu štete zbog neosnovanog lišenja slobode upravo zaštita pravo na slobodu.

Za pravni osnov naknade ovog vida nematerijalne štete ključno je da je lišenje slobode bilo neosnovano, jer je prema tužiocima, prema kojima inače pritvor nije određen, istraga obustavljena zbog odustanka OJT od krivičnog gonjenja, pri čemu tužioci nisu bili upozoreni prilikom lišenja slobode o razlozima za to, niti poučeni na način propisan zakonom o pravima koja im pripadaju. Osnov odgovornosti tužene države za traženu naknadu štete je poseban oblik objektivne odgovornosti koja može ali i ne mora biti posledica nezakonitog ili nepravilnog rada organa tužene, već i samog ishoda postupka za koji je država preuzela rizik kada je protiv tužilaca pokrenula krivični postupak. Polazeći od navedenog i imajući u vidu da su tužioci bili lišeni slobode više sati, način na koji je to učinjeno (pred zaposlenima u advokatskoj kancelariji, odnosno u pravosuđu, kolegama, strankama, uz prisustvo i izveštavanje medija, kako lokalnih tako i nacionalnih), da je kasnije protiv tužilaca istraga obustavljena, postoji nesumnjiva odgovornost tužene za traženu naknadu štete, zbog čega su suprotni navodi revizije neosnovani.

Međutim, nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo prilikom odlučivanja o visini naknade štete.

Prema okolnostima konkretnog slučaja, za pravilnu primenu materijalnog prava iz člana 200. Zakona o obligacionim odnosima bitne su sve objektivne i subjektivne okolnosti koje utiču na prirodu i težinu raznorodnih i sveukupnih duševnih bolova prourokovanih neosnovanim lišenjem slobode. Duševni bolovi usled neosnovanog lišenja slobode predstavljaju jedinstveni vid štete koji obuhvata sve štetne posledice nematerijalne štete vezane za ličnost oštećenog za koje proizlazi pouzdan zaključak da su prouzrokovane ovim događajem. S tim u vezi bitni su trajanje lišenja slobode, priroda i težina krivičnog dela koje je tužiocima stavljeno na teret, način na koji je lišenje slobode sprovedeno (na radnom mestu – u kancelariji i zgradi suda pred svojim kolegama, saradnicima i strankama, na upadljivo neprijatan način, skretanjem pažnje svih onih koji su se našli na licu mesta), velika medijska pažnja koju je izazvalo njihovo hapšenje i način izveštavanja o tome, porodični i društveni status tužilaca, kao i jačina i trajanje duševnih bolova koje su trpeli zbog toga. Ipak, osim o značaju povređenog dobra, prilikom odlučivanja o visini naknade, neophodno je voditi računa i o cilju kome naknada služi i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom, kao i o društvenim okolnostima u kojima se ona odmerava i dosuđuje. U tom smislu, iznos novčane naknade koji sud dosuđuje mora da bude pravično i odgovarajuće odmeren, sa jedne strane, ali i primeren društveno- ekonomskim uslovima u kojima se dosuđuje, sa druge strane.

Stoga, po oceni Vrhovnog suda, tužiocima pripada novčana naknada u iznosu od po 10.000,00 dinara, dok bi se naknadom u većem iznosu, do traženih 1.300.000,00 dinara, koja nije odgovarajuća cilju kome naknada služi, niti je primerena društveno-ekonomskim okolnostima u kojima se naknada dosuđuje, pogodovalo težnjama koje nisu spojive sa prirodom i društvenom svrhom naknade.

Iz navedenih razloga, na osnovu čl. 416. stav 1. i 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Vrhovni sud je odlučio o troškovima celog postupka na osnovu člana 165. stav 2. i 154. stav 2. ZPP, Taksene i Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata, uzimajući u obzir samo one troškove koji su bili potrebni radi vođenja ove parnice, sve u smislu čl. 153. stav 2, 154. i 163. st. 1. i 2. ZPP. Tužiocima je dosuđen ukupan iznos od 247.950,00 dinara na ime troškova celog postupka, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate u smislu člana 324. u vezi s članom 277. Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom na njihov uspeh u sporu i vrednost predmeta spora sa kojom su tužioci u sporu uspeli. Naime, tužilac, koji ima dužnost da postavi određen zahtev u tužbi, saglasno odredbama člana 192. st. 1. i 3. ZPP, ne može unapred da zna iznos naknade nematerijalne štete koji će mu sud odmeriti, s obzirom da u postupcima u kojima je predmet spora naknada nematerijalne štete sud naknadu odmerava i dosuđuje po slobodnoj oceni, u smislu člana 232. ZPP, imajući u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja. Stoga i tužiocu koji delimično uspe u takvim vrstama sporova naknada troškova pripada u celosti - prema vrednosti spora, odnosno iznosu naknade za koji je tužbeni zahtev usvojen.

Imajući u vidu da je punomoćnik tužilaca zastupao dve stranke i krećući se u granicama stavljenog zahteva, tužiocima su dosuđeni iznosi od po: 13.500,00 dinara za sastav zahteva za naknadu štete, tužbe i tri obrazložena podneska, 15.750,00 dinara za zastupanje na deset održanih ročišta, 7.875,00 dinara za zastupanje na dva neodržana ročišta i po 1.900,00 dinara za taksu na tužbu i prvostepenu presudu za svakog od tužilaca. Tužiocima nisu priznati troškovi sastava žalbe i takse za žalbu i drugostepenu presudu jer oni nisu uspeli u postupku po žalbi u vezi sa pojedinim zahtevima koji su prvobitno bili stavili, niti su im priznati troškovi sastava odgovora na pravne lekove tužene jer oni nisu bili potrebni. Tuženoj, iako je delimično uspela u postupku po pravnim lekovima, naknada tih troškova nije dosuđena jer preinačenje nije uticalo u znatnoj meri na visinu troškova koje su tužioci imali povodom ove parnice za naknadu nematerijalne štete.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković