Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3227/16 od 13.10.2016. godine, odbijena je žalba tužioca i potvrđena presuda Višeg suda u Novom Sadu P 364/15 od 30.05.2016. godine u pobijanom delu (stav prvi izreke).

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408 Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je sin pok. BB, rođenog ... godine, preminulog 24.09.1976. godine, koji je kao oficir JNA uhapšen 1953. godine, za vreme lišenja slobode bio na Golom otoku i pušten na slobodu 29.11.1956. godine. Tužilac je u vreme hapšenja oca imao dve godine (rođen je 27.07.1951. godine). Rešenjem Reh. 199/12 od 02.04.2013. godine, utvrđeno je da je presuda Vojnog suda u Novom Sadu br. 167/53 od 30.06.1953. godine,kojom je osuđen tužiočev otac, ništava i da su ništave njene pravne posledice. Tužilac se obratio Ministarstvu pravde sa zahtevom za rehabilitaciono obeštećenje, na osnovu kog mu je dostavljen predlog sporazuma o rehabilitacionom obeštećenju, koji je tužilac potpisao i poslao Ministarstvu pravde. U članu 1. sporazuma Republika Srbija – Ministarstvo pravde se obavezala da tužiocu plati 90.560,00 dinara na ime naknade nematerijalne štete za duševne bolove koje je pretrpeo zbog lišenja slobode svog oca s obzirom da je za to vreme rastao bez roditeljskog staranja. U članu 3. sporazuma je navedeno da tužilac prihvata iznose iz člana 1 sporazuma kao rehabilitaciono obeštećenje i da se odriče prava da po ovom osnovu potražuje veći iznos. U članu 4. sporazuma je regulisano da strane potpisnice saglasno konstatuju da su međusobna prava i obaveze po osnovu rehabilitacionog obeštećenja na ime naknade nematerijalne štete uređena i da je sporni pravni odnos zaključenjem sporazuma regulisan u potpunosti. Ministarstvo pravde je 08.07.2015. godine donelo rešenje kojim je utvrđeno da je sa tužiocem postignut sporazum, a 31.07.2015. godine tužiocu je izvršena isplata.

Na utvrđeno činjeničnog stanje pravilno su nižestepeni sudovi primenili član 26. stav 1. i stav 3. Zakona o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“ 92/11), odbijanjem tužbenog zahteva.

Pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da pravo na naknadu materijalne štete, prema članu 26. stav 1. Zakona o rehabilitaciji pripada samo rehabilitovanom licu, a ne i tužiocu kao njegovom nasledniku. Tužilac bi ta prava mogao ostvariti analognom primenom pravila o nasleđivanju. Prema članu 1. stav 1. Zakona o nasleđivanju, zaostavštinu čine sva nasleđivanju podobna prava koja su ostaviocu pripadala u trenutku smrti. U ta prava nesumnjivo spada i pravo na naknadu materijalne štete koje je pripadalo ostaviocu. Međutim s obzirom na to da je pravni prethodnik tužioca preminuo 24.09.1976. godine, znatno pre donošenja Zakona o rehabilitaciji pa time i podnošenja zahteva za rehabilitaciju od strane tužioca kao zakonskog naslednika osuđenog lica, tužilac ne može ostvariti pravo na naknadu materijalne štete koju je trpelo rehabilitovano lice jer u vreme smrti oca tužioca, to pravo nije pripadalo ni njemu, pa stoga nije činilo njegovu zaostavštinu zbog čega tužilac, kao zakonski naslednik ovo pravo ne može naslediti.

Revizijom se neosnovano ističe da se ovakvim tumačenjem tužilac diskriminiše na osnovu ličnog svojstva i to biološke činjenice smrti, te ističe da Ustav Republike Srbije garantuje pravo na nasleđivanje, a Konvencija UN protiv torture i drugih surovih, neljudskih i ponižavajućih kazneni ili postupaka propisuje pravo žrtava na obeštećenje. Ne radi se o diskriminaciji, već o primeni prava. Imajući u vidu da je tužiočev otac preminuo pre stupanja na snagu Zakona o rehabilitaciji, to se kao pravna posledica rehabilitacije koja je propisana članom 3 tog zakona, ne može smatrati da je rehabilitovano lice za života steklo imovinsko pravo na naknadu materijalne štete, pa stoga to pravo ne ulazi u njegovu zaostavštinu, niti može biti predmet nasleđivanja. To pravo bi moglo da bude predmet nasleđivanja jedino u slučaju da je posebnim propisom ili posebnom odredbom Zakona o rehabilitaciji propisano da se po stupanju navedenog zakona i po pravosnažnosti rešenja o rehabilitaciji pravo na naknadu štete smatra imovinskim pravom rehabilitovanog lica i da ulazi u njegovu zaostavštinu i da može biti predmet nasleđivanja. Kako to nije slučaj, pravo na naknadu materijalne štete ne pripada tužiocu.

Odlučujući o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da ova naknada tužiocu ne pripada kod činjenice da je zaključio sporazum o rehabilitacionom obeštećenju kojim je prihvatio ponuđen iznos na ime naknade nematerijalne štete i saglasio se da je time sporni pravni odnos po osnovu ove vrste štete regulisan u potpunosti.

Prema članu 27. Zakona o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“ 92/11), koji se primenjuje po članu 30. tog Zakona, na osnovu odluke suda kojom se usvaja zahtev za rehabilitaciju, rehabilitovano lice ili lica iz člana 26. stav 3. i 4. ovog Zakona (između ostalih, deca rehabilitovanog lica koja su rasla bez roditeljskog staranja) mogu da podnesu zahtev za rehabilitaciono obeštećenje (stav 1). O zahtevu za rehabilitaciono obeštećenje odlučuje Komisija za rehabilitaciono obeštećenje (stav 2). Ako zahtev iz stava 2. ovog člana ne bude usvojen ili po njemu Komisija za rehabilitaciono obeštećenje ne donese odluku u roku od 90 dana od dana podnošenja zahteva, podnosilac zahteva može kod nadležnog suda podneti tužbu za naknadu štete. Ako je postignut sporazum samo u pogledu dela zahteva, tužba se može podneti u pogledu ostatka zahteva (stav 3).

Pravilno su nižestepeni sudovi cenili sadržinu sporazuma kada su zaključili da je postignut u pogledu celine zahteva zbog čega tužilac ne može podneti zahtev za naknadu štete u smislu člana 27. stav 3. Zakona o rehabilitaciji. Ovo zato što sporazum iz člana 27. Zakona o rehabilitaciji ima pravno dejstvo vansudskog poravananja (članovi 1089-1098 Zakona o obligacionim odnosima), pa u situaciji kada je sporazumom konstatovano da je sporni odnos rešen u postupnosi, tužbu po istom pravnom osnovu je moguće podneti samo pod uslovom da je prethodno utvrđena ništavost zaključenog sporazuma, u smislu člana 1097. Zakona o obligacionim odnosima, a tužilac utvrđenje ništavosti nije tražio.

S tim u vezi su neosnovani navodi revizije da se radi o zelenaškom ugovoru jer pored činjenice da tužilac utvrđenje ništavosti po tom osnovu nije tražio, nije ni dokazao činjenice iz člana 141. ZOO (stanje nužde ili teški materijalni položaj). Pored toga, okolnost da je sporazumom zaključen iznos naknade u znatno nižem iznosu nego što sudovi dosuđuju po istom osnovu, a na šta se ukazuje u reviziji, ne čini sporazum ništavim. Prema članu 1094. Zakona o obligacionim odnosima, zbog prekomernog oštećenja ne može se tražiti poništenje poravnanja. To znači da međusobna popuštanja učinjena u postupku zaključenja vansudskog poravnanja ne moraju podrazumevati ekvivalentnost takvih ustupaka.

Neosnovano se revizijom osporava odluka o troškovima postupka pozivom na član 12. stav 2. Zakona o rehabilitaciji, kojim je propisano da podnosilac zahteva u postupku rehabilitacije je oslobođen od plaćanja troškova postupka. Ova odredba se odnosi na postupke rehabilitacije, a ne i na postupke naknade štete povodom rehabilitaciji na koje se, u pogledu troškova primenjuju odredbe ZPP. Tužilac je pravilnom primenom člana 153. ZPP obavezan da tuženoj naknadi troškove sastava odgovora na tužbu a zahtev za oslobađanje plaćanja od taksi je pravilno odbijen jer tužilac u smislu člana 168. i 169. ZPP na okolnost nemogućnosti da snosi troškove postupka, nije ponudio dokaze.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Snežana Andrejević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić