Apelacioni sud u Nišu je nakon održane rasprave presudom Gž 3479/22 od 11.04.2023. godine, stavom prvim izreke, ukinuo presudu Osnovnog suda u Lebanu P 798/19 od 18.08.2022. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se tuženi obaveže da im zbog neposredno učinjene materijalne štete i neosnovanog obogaćenja usled nesavesno i nezakonitog držanja pokretne imovine počev od 1999. godine do 2014. godine i to traktorske prikolice, dvobrazdnog pluga, tanjirače, zadnje traktorske kosačice, dve kopačice, kazana za pečenje rakije od 100 litara, kazana sa furunom za topljenje masti, prekrupača za mlevenje i krunjenje, zamrzivača od 210 litara i 5 staklenih balona usled čega su tužiocu pretrpeli štetu i to na ime pretrpljene štete svih mašinskih usluga u ratarstvru, voćarstvu, povrtarstvu, prevoza ogrevnog drveta i drugih usluga zbog nekorišćenja dvobrazdnog pluga iznos od 265.296,00 dinara, tanjirače sa 20 diskova iznos od 246.688,00 dinara, špartačice iznos od 41.815,00 dinara, zadnje traktorske kosačice iznos od 41.600,00 dinara, trakotrske prikolice 3/3 iznos od 375.614,00 dinara; na ime naknade štete po osnovu nekorišćenja kazana za pečenje rakije u iznosu od 288.000,00 dinara; na ime naknade štete po osnovu nekorišćenja kazana za topljenje masti iznos od 32.000,00 dinara, na ime naknade štete po osnovu nekorišćenja zamrzivača do 210 litara u iznosu od 17.540,00 dinara, na ime naknade štete po osnovu nekorišćenih staklenih balona od po 32 litra u iznosu od 32.825,00 dinara i na ime naknade zbog nekorišćenja prekrupača za krunjenje i mlevenje žita u periodu od 2000. do 2014. godine iznos od 160.425,00 dinara ukupno 1.472.803,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana dospeća potraživanja do isplate. Stavom trećim izreke, obavezani su tužioci da tuženom na ime naknade troškova postupka isplate iznos od 172.039,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci su blagovremeno izjavili reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da revizija tužilaca nije osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac AA i tuženi VV su rođena braća a tužilja BB je supruga tužioca AA. Tuženi je, kao davalac izdržavanja, sa sada pokojnim DD, ocem tužioca AA i tuženog, kao primaoca izdržavanja, 29.10.1998. godine zaključio ugovor o doživotnom izdržavanju R 177/98. Tužioci su podneli tužbu za poništaj tog ugovora i za utvrđenje prava susvojine u pogledu pojedinih pokretnih i nepokretnih stvari koje su bile predmet ugovora. Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 1812/10 od 08.12.2010. godine, utvrđeno je pravo susvojine tužilje BB na 3/12 i tužioca AA na 4/12, po osnovu sticanja u porodičnoj zajednici, a u korist tužioca AA i po osnovu nasleđa iza pokojnog oca DD, na pokretnim stvarima i to na pet staklenih opletenih balona od po 35l, prekrupaču marke „...“, traktoru „...“ , traktorskoj kiper prikolici „...“ 3/3, dvobrazdnom plugu „...“ iz .... godine, tanjirači sa 20 diskova,“...“ iz .... godine, zadnjoj traktorskoj kosačici „...“ iz .... godine, mašinskom kazanu za pečenje rakije od 100 litara iz .... godine, kazanu sa furunom za topljenje masti od 80l iz ... godine, jednoj kopačaci za špartanje iz ... godine, jednoj kopačici iz ... godine i na zamrzivaču „...“ od 210l iz ... godine, a ugovor o doživotnom izdržavanju u delu koji se odnosi na napred navedene pokretne stvari u visini utvrđenog prava susvojine tužilaca, delimično je utvrđen ništavim. Tužioci su pred Osnovnim sudom u Lebanu 08.12.2014. godine, kao predlagači, protiv tuženog, kao protivnika predlagača, podneli predlog za fizičku deobu navedenih pokretnih stvari. Rešenjem tog suda od 04.07.2018. godine, izvršena je fizička deoba stvari tako što su sve pokretne stvari dodeljene tuženom a on je obavezan da predlagačima, ovde tužiocima, na ime njihovog suvlasničkog dela, isplati iznos od 198.523,80 dinara tužiocu AA, odnosno 148.892,85 dinara tužilji BB. Sve pokretne stvari koje su predmet ovog postupka nalazile su se u zajedničkom dvorištu parničnih stranaka, koje nije bilo ograđeno. Sve do podnošenja predloga za fizičku deobu stvari,tužioci nisu tražili predaju stvari, niti su pokušali da sa tuženim postignu bilo kakav dogovor oko načina njihovog korišćenja. Tuženi živi u ... i u selo ... dolazi povremeno.

Tužioci su tužbom u ovoj pravnoj stvari zahtevali obavezivanje tuženog da im isplati naknadu zbog nemogućnosti korišćenja pokretnih stvari na kojima je utvrđeno njihovo pravo susvojine, u periodu od 1999. godine do 2014. godine. Tvrdili su da su zbog nemogućnosti korišćenja poljoprivredne mehanizacije u obradi njihovog imanja, morali da plaćaju trećim licima za usluge oranja, setve, tanjiranja, transport proizvoda, da su trpeli umanjenje prinosa na njihovom imanju zbog kašnjenja u setvi i preduzimanju agrotehničkih mera, te da se tuženi neosnovano obogatio na njihov račun tako što je te stvari upotrebljavao za sebe u obradi njegovog imanja, a u periodu od tri godine, koristeći te mašine pružao je usluge trećim licima koje je naplaćivao i na taj način ostvario dobit.

Nakon održane rasprave, drugostepeni sud je primenom člana 155, 210. i 219. Zakona o obligacionim odnosima, te člana 16. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, zaključio da je tužbeni zahtev tužilaca neosnovan. Ovo stoga što tužioci nakon donošenja pravnosnažne presude kojom su utvrđeni njihovi suvlasnički udeli na pokretnim stvarima koje su predmet ove parnice, nisu tražili predaju stvari od tuženog, niti su pokrenuli postupak uređenja korišćenja tih stvari a predlog za fizičku deobu podneli su tek 08.12.2014. godine. Osim toga, drugostepeni sud je primenio i pravilo o teretu dokazivanja iz člana 231. Zakona o parničnom postupku i zaključio da tužioci nisu dokazali svoje tvrdnje da su plaćali usluge trećim licima, odnosno da su pretrpeli bilo koji oblik štete usled nekorišćenja stvari, kao i da je tuženi ostvario korist upotrebom tih stvari za svoje lične potrebe i da je pružao usluge trećim licima. Po stanovištu tog suda, za period od 1999. godine do 08.12.2010. godine, tužbeni zahtev je neosnovan, budući da su sve navedene pokretne stvari bile predmet ugovor o doživotnom izdržavanju, te za sve vreme do donošenja pravnosnažne presude kojom je taj ugovor oglašen delimično ništavim, tuženi je stvari koristio imajući za to pravni osnov, pa je bio savestan držalac.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno je drugostepeni sud nakon održane rasprave odlučio o odbijanju tužbenog zahteva tužilaca.

Članom 14. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, propisano je da suvlasnik ima pravo da stvar drži i da je koristi zajedno sa ostalim suvlasnicima, srazmerno svom delu, ne povređujući prava ostalih suvlasnika. Članom 43. istog zakona, propisano je da suvlasnik, odnosno zajednički vlasnik ima pravo na tužbu za zaštitu prava svojine na celu stvar, a suvlasnik ima pravo i na tužbu za zaštitu svog prava ne delu stvari.

Članom 210. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da kada neki deo imovine jednog lica pređe na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoju osnovu u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kada to nije moguće, da naknadi vrednost postignute koristi. Članom 214. istog zakona, propisano je da kada se vraća ono što je stečeno bez osnova, moraju se vratiti i plodovi, platiti zatezne kamate i to ako je sticalac nesavestan, od dana sticanja, a inače od dana podnošenja zahteva.

U konkretnom slučaju, pravo susvojine tužilaca sa određenim udelima, na pokretnim stvarima, koje su prethodno bile predmet ugovora o doživotnom izdržavanju zaključenog u korist tuženog, utvrđeno je pravosnažnom presudom po osnovu sticanja u porodičnoj zajednici i nasleđa, kojom presudom je ujedno ugovor oglašen delimično ništavim u visini suvlasničkog udela tužilaca. Presuda je doneta 2010. godine i od njenog donošenja, pa sve do podnošenja predloga za fizičku deobu tih stvari povodom koga je doneto rešenje o deobi, tužioci nisu od tuženog zahtevali predaju tih stvari u suposed, niti su na bilo koji način zahtevali od njega zajedničko korišćenje stvari. Naknadu zbog nemogućnosti korišćenja tih stvari tužioci traže za period od 1999. do 2014. godine.

Shodno citiranim odredbama, suvlasnik koji je od strane drugog suvlasnika onemogućen da koristi svoj suvlasnički udeo na zajedničkoj stvari, ima pravo na naknadu za nekorišćenje suvlasničkog udela samo ako je preduzimao radnje radi zaštite prava susvojine. Kako tužioci, čije je pravo susvojine na pokretnim stvarima utvrđeno presudom iz 2010. godine, do podnošenja predloga za fiziču deobu 10.12.2014. godine, nisu preduzimali radnje radi zaštite prava susvojine na tim stvarima, to je pravilan zaključak drugostepenog suda da tužiocima ne pripada pravo na traženu naknadu, jer je tuženi bio savestan držalac. Savesnost državine tuženog je postojala i u periodu od 1999. godine do donošenja navedene presude, budući da je u tom periodu imao osnov za državinu tih stvari, kako pravilno zaključuje drugostešeni sud.

Stoga su neosnovani revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava i da tužiocima pripada naknada u smislu pravila o naknadi štete iz člana 155. Zakona o obligacionim odnosima i člana 219. Zakona o obligacionim odnosima, tim pre što se ovde ne radi o upotrebi tuđe stvari.

Pravilna je odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1. i 154. Zakona o parničnom postupku.

Iz izloženih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković