Posebna revizija je, u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23) izuzetno pravno sredstvo koje se može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom. O dozvoljenosti posebne revizije odlučuje Vrhovni sud, ceneći potrebu odlučivanja o tom pravnom sredstvu zbog razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava.

U konkretnom slučaju, o reviziji nije bilo potrebe da se odlučuje kao o izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. ZPP, jer tužilac revizijom pobija presudu kojom je drugostepeni sud ukinuo prvostepenu presudu i odlučio o zahtevima stranaka, pa je u takvom slučaju reviziju uvek dozvoljena, saglasno članu 403. stav 2. tačka 3. ZPP.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, niti je drugostepeni sud učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi sa članom 8. ZPP na koju tužilac ukazuje sadržinom svoje revizije.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem tuženog od 27.12.1996. godine tužiocu je priznato pravo na invalidsku penziju počev od 29.07.1996. godine, koja mu je redovno isplaćivana do marta 1999. godine, kada je isplata obustavljena bez donošenja rešenja o obustavi isplate. Tužilac se obraćao tuženom zahtevima za isplatu penzije od 15.04.2013. i 23.05.2016. godine, na koje mu tuženi nije odgovorio. Iako penziona administracija na Kosovu i Metohiji plaća osnovnu penziju svakom licu koje je navršilo životnu dob za penzionisanje (65 godina) i tamo ima stalno prebivalište, tužilac nije dostavio dokaz da se obraćao privremenoj međunarodnoj administraciji na Kosovu i Metohiji zahtevom za isplatu penzije. Na osnovu ekonomsko-finansijskog veštačenja datog u dve varijante utvrđeni su iznosi neisplaćene penzije tužioca za period od 01.01.2003. do 31.01.2018. godine, i to od 3.376.624,20 dinara ukupno, kao i od 2.584.750,77 dinara, koji predstavlja razliku između ukupnog iznosa neisplaćenih penzija od 3.376.624,20 dinara i iznosa od 791.873,42 dinara (7.056,29 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu na dan dospeća) koji bi tužiocu u istom periodu bio isplaćen od strane UMNIK administracije.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, imajući u vidu da je tužba podneta 18.06.2016. godine, da tužilac zahteva isplatu penzije od 01.01.2003. godine, a da je tuženi istakao prigovor zastarelosti tužiočevog potraživanja, drugostepeni sud je našao da je istaknuti prigovor osnovan za period zaključno sa 30.04.2013. godine. Za docniji period u kome tužiočeva potraživanja nisu zastarela, s obzirom da tužilac nije dostavio dokaz da se obraćao UMNIK administraciji za isplatu penzije, iz čega sledi da takav zahtev nije stavio, taj sud je zaključio da je tužilac doprineo da šteta bude veća nego što bi inače bila. Stoga mu je za period od 01.05.2013. do 31.01.2018. godine dosudio razliku između neisplaćenih iznosa penzije i iznosa koji su mu mogli biti isplaćeni od strane UNMIK administracije da je tužilac to zahtevao, za koje je tužbeni zahtev odbio, primenom odredaba čl. 172, 185. i 192. Zakona o obligacionim odnosima – ZOO.

Pošto je tužba podneta 18.06.2016. godine, pravilno je ocenjeno da je istekom roka od tri godine iz člana 376. stav 1. ZOO zastarelo tužiočevo potraživanje naknade štete za period od 01.01.2003. do 30.04.2013. godine. Isto tako, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo iz člana 192. ZOO kada je odbio tužbeni zahtev za iznos kojim je tužilac mogao da umanji nastalu štetu a to nije učinio, isplatama koje su mogle biti izvršene po propisima koje je donela međunarodna administracija na Kosovu i Metohiji (bez obzira da li se radi o osnovnoj penziji ili nekoj drugoj vrsti naknade).

Neosnovano tužilac u reviziji navodi da je drugostepeni sud pogrešno smatrao da se njegovo potraživanje odnosi na naknadu štete, umesto na sticanje bez osnova i ukazuje na praksu Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu prema kojoj se ne sme dirati u tuđu imovinu koja uživa punu zaštitu. Tačno je da se principi koji se odnose na pravo na mirno uživanje imovine iz člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija) odnose i na penzije. Umanjenje ili prekid isplate penzije nesumnjivo predstavlja mešanje u mirno uživanje imovine. Da bi se ocenilo da li je takvo zadiranje u mirno užicanje imovine opravdano, najpre je je da je ono zakonito i da služi legitimnom cilju u javnom interesu. Osim toga, mere koje država preduzima u smislu prilagođavanja, podešavanja ili čak smanjenja iznosa penzije moraju da budu sprovedene na nediskriminatorski način i da budu u skladu sa zahtevima srazmernosti, tako da bude uspostavljena pravilna ravnoteža između zahteva opšteg interesa zajednice i zahteva da se zaštite osnovna prava pojedinaca. Pitanje da li je pravična ravnoteža uspostavljena postaje bitno samo ako i kada je ustanovljeno da je mešanje u pitanju zadovoljilo zahtev zakonitosti i da nije bilo proizvoljno. Kad se radi o zakonitosti, član 1. Protokola broj 1 uz Konvenciju zahteva na prvom mestu postojanje adekvatno dostupnih i preciznih domaćih zakonskih odredaba. Postojanje zakonskog roka zastarelosti nije samo po sebi nesaglasno sa Konvencijom ili protokolima uz nju, već u svakom konkretnom slučaju treba utvrditi da li su priroda roka u pitanju ili način na koji je primenjen saglasni sa zahtevima Konvencije. Status žrtve podnosioca predstavke, u smislu člana 34. Konvencije, zavisi od toga da li su domaći organi priznali, bilo izričito ili u suštini, navodnu povredu Konvencije ili Protokola i, ako je potrebno, pružili odgovarajuće obeštećenje u tom pogledu.

U slučaju Grudić protiv Srbije, Evropski sud je utvrdio povredu člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju i naložio Srbiji da podnosiocima predstavke isplati retroaktivno njihove penzije, a mešanje u pravo na mirno uživanje imovine u ovom slučaju je postojalo zbog toga što obustava isplata penzija od strane tuženog nije bila propisana zakonom, pa je taj zaključak učinio nepotrebnim ocenjivanje da li je uspostavljena pravična ravnoteža između opštih interesa zajednice sa jedne strane i zahteva da se zaštite osnovna prava pojedinca s druge strane.

Za razliku od slučaja Grudić protiv Srbije, u slučaju Skenderi i drugi protiv Srbije (odluka od 04.07.2017. godine, objavljena je u „Službenom glasniku RS“ 27.07.2017. godine), u kome je takođe obustava isplata penzija podnosiocima predstavke od strane RF PIO bila suprotna zakonu, pa je prvoj podnositeljki prestavke (Zarifa Skenderi) presudom Apelacionog suda u Beogradu od 11.07.2013. godine utvrđena povreda prava na mirno uživanje imovine i dosuđeno delimično obeštećenje u drugostepenom postupku, tužbeni zahtev tužilje (podnosioca predstavke) je u drugom delu odbijen zbog zastarelosti. Evropski sud je utvrdio da je odbijanje tužbenog zahteva zbog zastarelosti bilo zakonito i da je težilo legitimnom cilju uz poštovanje principa srazmernosti. Pitanje dužine roka zastarelosti nije ni postavljeno ni razmatrano u predmetu Grudić protiv Srbije, a trogodišnji rok zastarelosti naknade štete propisan je članom 376. ZOO, te je zakonit. On uz to teži legitimnom cilju (obezbeđenju pravne sigurnosti) i konačno, zaštiti potencijalnih tuženih od zastarelih potraživanja koja bi mogla teško da se izvrše i sprečavanju nepravde do koje bi moglo doći ako bi se od sudova tražilo da odlučuju o događajima koji su se desili u dalekoj prošlosti, na osnovu dokaza koji bi mogli postati nepouzdani i nepotpuni zbog proteka vremena. Isto tako, nema ničega što ukazuje da su domaći sudovi pokazali proizvoljnost u primeni navedenog roka, niti postoji dokaz da je trogodišnji rok iz člana 376. ZOO mogao biti nesrazmerno kratak u posebnim okolnostima ovog slučaja.

Na osnovu svega izloženog proizlazi da u konkretnom slučaju drogostepeni sud nije na drugačiji način ni tumačio ni primenio pravo u odnosu na odluke donete u istovrsnim slučajevima neisplaćenih tzv. „Kosovskih penzija“, zbog čega je odlučeno kao u prvom stavu izreke, na osnovu člana 414. ZPP.

Odluka o troškovima postupka po reviziji doneta je primenom člana 165. stav 1. u vezi sa članom 153. stav 1. ZPP, pošto tužilac u tom postuku nije uspeo.

Predsednik veća – sudija

Dragana Boljević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković