Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 821/21 od 16.03.2021. godine, stavom prvim izreke delimično je usvojena, delimično odbijena žalba tužioca, delimično odbijena žalba tuženih BB i GG i prvostepena presuda preinačena, tako što je odbijen kompenzacioni prigovor tuženog BB i tuženi su obavezani da tužiocu solidarno isplate iznos od 639.266,64 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana podnošenja tužbe 15.01.2016. godine do isplate, a po osnovu investicionih ulaganja tužioca u prizemnu porodičnu stambenu zgradu br. 1 i prizemnu pomoćnu zgradu br. 2, sagrađene na kp.br. .. površine 7a 19m2, kp.br. .. njiva 2. klase površine 64m2 i kp.br. .. njiva 2. klase površine 1a 94m2, na kojim zgradama su tuženi suvlasnici i to: tuženi u 7/12 dela, tužena VV sa 2/12 dela i tužena GG sa 3/12 dela, koje parcele su u vlasništvu Republike Srbije, a tuženi sukorisnici, sve upisano u LN br. .. KO ..., dok je odbijen tužbeni zahtev u delu za isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos od 639.266,64 dinara od 19.04.2012. godine do 14.01.2016. godine i tuženi obavezani da tužiocu solidarno naknade troškove prvostepenog postupka od 340.136,67 dinara, u slučaju docnje sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate. Stavom drugim izreke, prvostepena presuda je potvrđena u preostalom nepreinačenom delu kojim je odbijen kompenzacioni prigovor tužene GG i odbijen tužbeni zahtev u odnosu na tužene BB i GG. Stavom trećim izreke, tuženi su obavezani da tužiocu solidarno naknade troškove žalbenog postupka od 18.000,00 dinara, u slučaju docnje sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu i to protiv preinačujućeg dela, tuženi BB i GG su blagovremeno izjavili reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu odluku u smislu odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2 tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11...18/20 i 10/23 – drugi zakon), Vrhovni sud je našao da je revizija tuženih osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio vanbračni partner, a tuženi sin sada pok. DD biv. iz ..., preminule ...2012. godine. Tužena VV je njena sestra po ocu, a tužena GG je ćerka njene sestre po majci. Parcelu broj .. su 1956. godine kupili roditelji pok. DD i na njoj sagradili kuću. Nakon njihove smrti, imovinu su nasledili DD u 5/12 dela, njen brat ĐĐ u 2/12 dela, tužena VV u 2/12 dela i tužena GG u 3/12 dela. Posle smrti ĐĐ, njegove ćerke su svoje pravo susvojine na navedenoj imovini (2/12 dela) ugovorom od 14.07.2006. godine prenele pok. DD, koja im je sredstvima iz odobrenog kredita isplatila novčanu protivvrednost. Tuženi je upisan kao suvlasnik i sukorisnik na navedenim nepokretnostima na osnovu pravnosnažnog rešenja o nasleđivanju Osnovnog suda u Staroj Pazovi od 07.04.2014. godine, kojim je za naslednika iza pok. DD oglašen njen sin, ovde tuženi. Tokom ostavinskog postupka tužilac i tuženi su bez uspeha pokušali da se dogovore da se u korist tužioca ustanovi pravo doživotnog plodouživanja na navedenoj imovini. Parnica koju je tužilac pokrenuo po uputu ostavinskog suda je okončana pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Staroj Pazovi P 944/13 od 02.09.2015. godine kojom je odbijen njegov tužbeni zahtev.

Utvrđeno je da su tužilac i sada pok. DD živeli u vanbračnoj zajednici od aprila 2000. godine do njene smrti (...2012. godine). Tokom trajanja zajednice života oboje su bili zaposleni i živeli su u staroj porodičnoj kući izgrađenoj na kp.br. .. u kojoj su vršili investiciona ulaganja 2006. godine i 2011. godine. Izvođenje radova je finansirano od zarada vanbračnih partnera, kredita koje su oboje uzimali, te delom od otpremnine koju je sada pok. DD dobila 2011. godine u iznosu od 8.000 evra. Tužilac je od firme u kojoj je bio zaposlen dobio polovnu građu, učestvovao je u radovima, koji su uglavnom vršeni na mobu i u kojima je tuženi učestvovao nekoliko puta. Tuženi su znali za radove i nisu se protivili njihovom izvođenju. Ocenom nalaza i mišljenja i izjašnjenja veštaka ekonomsko- finansijske struke, utvrđeno je da je tužilac po osnovu radnog odnosa u periodu od 01.04.2000. godine do 19.04.2012. godne ostvario primanja u iznosu od 2.375.243,92 dinara (42,54% ukupnih prihoda vanbračnih partnera iz radnog odnosa), a sada pok. DD je u istom periodu i po istom osnovu ostvarila primanja u iznosu od 3.208.156,92 dinara (57,46% ukupnih prihoda vanbračnih partnera iz radnog odnosa). Ocenom nalaza i mišljenja i izjašnjenja veštaka građevinske struke, utvrđeno je da je tržišna vrednost porodične kuće pre ulaganja iznosila 969.840,24 dinara, a nakon ulaganja iznosi 2.248.373,53 dinara, da razlika tržišne vrednosti sporne imovine pre i posle ulaganja iznosi 43%, odnosno 1.278.533,29 dinara, a doprinos vanbračnih partnera u uvećanju vrednosti imovine je jednak i iznosi po 639.266,64 dinara. Tužilac je srazmerno suvlasničkim udelima tuženih izvršio ulaganja i to: na delu tuženog BB u iznosu od 372.905,54 dinara, na delu tužene VV u iznosu od 106.544,44 dinara i na delu tužene GG u iznosu od 159.816,66 dinara. Zakupnina za predmetnu imovinu u periodu od zasnivanja vanbračne zajednice tužioca i sada pok. DD do dana izrade nalaza 30.06.2021. godine iznosi 90 evra mesečno. Tužilac je posle smrti vanbračne partnerke nastavio da živi u spornoj imovini.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom odredaba članova 3. stav 1, 4, 168. stav 1. i 170. Porodičnog zakona i članova 210, 214, 219, 336, 339, 343 i 361 Zakona o obligacionim odnosima (ZOO), utvrdio da tužilac ima prema tuženima potraživanje po osnovu investicionih ulaganja koja je vršio u njihovu nepokretnu imovinu u ..., a da tuženi BB i tužena GG, koji su istakli kompenzacione prigovore u ovoj parnici, imaju potraživanje prema njemu po osnovu toga što je neovlašćeno koristio njihovu imovinu u svoju korist, pa je nakon izvršenog prebijanja potraživanja, odbio tužbeni zahtev u odnosu na tuženog, dok je tužbeni zahtev u odnosu na tužene VV i GG delimično usvojen i tužene obavezane na isplatu iznosa bliže navedenih u izreci presude. Zaključio je da je potraživanje tužene GG zastarelo, kao i da istaknuti prigovor presuđene stvari nije osnovan jer ne postoji identitet tužbenih zahteva u predmetnoj parnici koja je vođena pred Osnovnim sudom u Staroj Pazovi u predmetu P 944/13.

Drugostepeni sud je delimično preinačio prvostepenu presudu i odlučio kao u stavu prvom izreke tako što je odbijen kompenzacioni prigovor tuženog, nalazeći da je tužilac 10 godina živeo u vanbračnoj zajednici sa majkom tuženog, sada pok. DD, da su tokom trajanja zajednice života živeli u predmetnoj porodičnoj kući u ..., kao posebnoj imovini pok. DD koja je bila njen većinski suvlasnik. Zaključio je da je tužilac, nakon smrti vanbračne partnerke u aprilu 2012. godine, nastavio da živi u navedenoj kući po osnovu prekarijuma. Dodatna argumentacija drugostepenog suda je da tuženi, kao imaoci prava susvojine na spornoj imovini, u smislu pravila o teretu dokazivanja nisu pružili dokaze da su manifestovali volju da opozovu saglasnost tužiocu da koristi njihovu imovinu bez naknade, ocenivši da tuženi BB i tužena GG neosnovano ističu da prema tužiocu imaju potraživanje u smislu odredbe člana 219. ZOO. Prvostepena presuda je potvrđena u delu kojim je odbijen kompenzacioni prigovor tužene GG. Takođe, kod činjenice da je tokom trajanja vanbračne zajednice tužioca i sada pok. DD na osnovu investicionih ulaganja koja su vršili 2006. godine i 2011. godine tržišna vrednost sporne kuće uvećana za 1.278.533,29 dinara, da su doprinosi partnera tom uvećanju bili jednaki, drugostepeni sud je zaključio da je osnovano tužiočevo potraživanje prema tuženima na ime njegovog doprinosa uvećanju sporne imovine u iznosu od 639.266,64 dinara sa pripadajućom kamatom, primenom odredaba članova 170. stav 1. i 191. Porodičnog zakona.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno je stanovište drugostepenog suda da je tužilac, nakon smrti vanbračne partnerke u aprilu 2012. godine, nastavio da živi u navedenoj kući po osnovu prekarijuma. Naime, prekarijum kao institut bio je regulisan odredbama (pravnim pravilom) paragrafa 974 Austrijskog građanskog zakonika koja pravila se primenjuju shodno odredbi člana 4. Zakona o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 6. aprila 1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije („Službeni list FNRJ“, br. 86/46 i 105/47), budući da ovaj pravni odnos nije uređen važećim propisima, prema kom, ako nije određeno ni vreme trajanja niti namera upotrebe, onda ne postoji nikakav pravi ugovor, već neobavezna izmoljena usluga (precarium) i davalac stvari na poslugu može datu stvar natrag tražiti kad god mu se svidi. Za prekarijum je bitno da se radi o upotrebi koja je besplatna i koju davalac može uvek opozvati, a od posluge se razlikuje u tome što je kod posluge vreme upotrebe unapred određeno ili odredivo, što kod prekarijuma nije slučaj. Imajući u vidu navedeno, te iskaze parničnih stranaka, proizilazi da tuženi BB i GG, kao imaoci prava susvojine na spornoj imovini, od tužioca nisu tražili da se iseli iz predmetne nepokretnosti izvesno vreme nakon smrti DD. Međutim, drugostepeni sud nije utvrdio, u kom periodu je tuženi manifestovao volju da opozove saglasnost tužiocu da koristi tu imovinu bez naknade, kako se to pravilno ističe u navodima revizije, budući da iz iskaza tuženog proizilazi da nije podnosio tužbu za iseljenje tužioca ali je od njega tražio da se iseli 2017. godine, a u istom iskazu je naveo i da je prvi put od tužioca tražio da se iseli 2014. godine, kada je došlo do verbalnog i fizičkog sukoba i tada je imao povrede ali nije pokretao postupak protiv tužioca. Na navedenu okolnost postojanja fizičkog sukoba punomoćnik tužioca je tokom postupka istakao da o tome postoji policijski izveštaj i da je tuženi napao tužioca.

Vrhovni sud nalazi da se osnovano revizijom ukazuje da je pobijana odluka doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Naime, kako od momenta kada je tuženi manifestovao volju da opozove saglasnost tužiocu da koristi predmetnu imovinu bez naknade zavisi momenat od kog tužilac nema valjan osnov za boravak, tj. ostanak u predmetnoj nepokretnosti, od kog momenta tuženi ima pravo na potraživanje prema tužiocu po osnovu toga što je neovlašćeno koristio njihovu imovinu u svoju korist, to je potrebno utvrditi kada je to tuženi učinio jer se po oceni Vrhovnog suda za sada ne može sa sigurnošću utvrditi kada je tuženi tražio da se tužilac iseli, s obzirom da iz navedenog iskaza tuženog ne može utvrditi da li je to bilo 2017. godine ili 2014. godine. Takođe od navedenog momenta se ima i računati početak roka zastarelosti potraživanja koji je istaknut u kompenzacionom prigovoru. Dok za period pre toga, vlasniku stvari koji je duži vremenski period propuštao da traži predaju svoje stvari ne bi pripadala naknada štete u vidu naknade za korišćenje jer je sam odgovoran za njen eventualni nastanak neblagovremenim vršenjem prava. Zato, ako je dobit (na ime izdavanja u zakup predmetnih nepokretnosti) izostala, ona bi bila posledica nečinjenja tuženog u periodu u kome nije manifestovao volju da opozove saglasnost tužiocu da koristi njihovu imovinu bez naknade.

Takođe, u konkretnom slučaju, iz nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko- finansijske struke proizilazi da je doprinos vanbračnih partnera u uvećanju vrednosti imovine jednak i da iznosi po 639.266,64 dinara, te da je tužilac srazmerno suvlasničkim udelima tuženih izvršio ulaganja i to: na delu tuženog BB u iznosu od 372.905,54 dinara, na delu tužene VV u iznosu od 106.544,44 dinara i na delu tužene GG u iznosu od 159.816,66 dinara, kao i da zakupnina za predmetnu imovinu u periodu od zasnivanja vanbračne zajednice tužioca i sada pok. DD do dana izrade nalaza 30.06.2021. godine iznosi 90 evra mesečno. Imajući u vidu navedeno, po oceni ovog suda pogrešan je zaključak drugostepenog suda da tuženi solidarno odgovaraju za navedeno potraživanje tužioca, budući da su tuženi suvlasnici na predmetnim nepokretnostima i to: tuženi u 7/12 dela, tužena VV sa 2/12 dela i tužena GG sa 3/12 dela.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će postupiti po iznetim primedbama ovog suda i upotpuniće činjenično stanje, tako što će utvrditi kada je tuženi kao imalac prava susvojine manifestovao volju da opozove saglasnost tužiocu da koristi predmetnu imovinu bez naknade, nakon čega će utvrditi visinu potraživanja koju tuženi ima prema tužiocu istaknut u kompenzacionom prigovoru i oceniti istaknuti prigovor zastarelosti, pa će pravilnom primenom materijalnog prava doneti pravilnu i zakonitu odluku.

Ukinuta je i odluka o troškovima parničnog postupka, jer ista zavisi od konačnog ishoda parnice.

Iz iznetih razloga, odlučeno je kao u izreci rešenja, primenom člana 416. stav 2. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković