Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju pobijajuću presudu u delu kojim je tužbeni zahtev odbijen, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka učinjene pred drugostepenim sudom, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ broj 72/18...18/20) pa je utvrdio da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Takođe, u postupku nije došlo do propusta u primeni ili pogrešne primene neke od odredbi Zakona o parničnom postupku, pa nije učinjena povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se u reviziji ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je rođena ... godine u ..., ćerka pok. BB . Otac tužilje je u oktobru 1943. godine preminuo u tadašnjem ... . Dana 01.11.1944. godine majka tužilje je odvedena na prinudni rad u fabriku ... u ..., a tužilja tada u uzrastu od ... godina, ostala je da se brine o sebi, uz pomoć jedne žene koja je živela u istoj kući, ali u posebnom domaćinstvu. Dana 26.06.1945. godine tužilja je pod oružanom stražom odvedena na železničku stanicu u Srpskom Miletiću, odatle sa ostalim licima, vagonima za stoku prevezena u logor za lica nemačke narodnosti u današnji Bački Gračac, bez sudske ili administrativne odluke od strane pripadnika tadašnje vlasti. U ovom logoru se nalazila do kraja oktobra 1945. godine kada je po nju došla majka i odvela je u logor za lica nemačke narodnosti u Srpskom Miletiću, koji je bio radni logor, gde je bila do februara 1946. godine, kada su po naredbi, sva stara, bolesna lica i deca premeštena u logor za lica nemačke narodnosti u Odžacima, gde je tužilja bila bez majke prvih nekoliko nedelja, a zatim je premeštena u logor u Gakovu, gde se bez majke nalazila do oktobra 1946. godine, kada je u isti logor došla i njena majka i gde su zajedno boravile do 16.07.1947. godine kada su pobegle u Mađarsku. Rešenjem Višeg suda u Somboru Reh. br. 12/2020 od 29.09.2020. godine usvojen je zahtev za rehabilitaciju podnet od strane ovde tužilje, pa su tim rešenjem rehabilitovane tužilja i sada pok. majka tužilje, koja je preminula ...1974. godine u ..., pa je utvrđeno da su ništave – nepunovažne odluke o upućivanju kao i boravak tužilje u logorima za lica nemačke narodnosti u Srpskom Miletiću, Filipovu, Odžacima i Gakovu u periodu od 26.06.1945. godine do 16.07.1947. godine i sada pok. majke tužilje u navedenim logorima u periodu od neutvrđenog dana 1944. godne do 16.07.1947. godine.

Tužilja je u vreme lišenja slobode imala nepunih ... godina. Zbog navedenih događaja, kao reakcija na te događaje, trpela je duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode i odrastanja bez roditeljskog staranja na način bliže opisan u obrazloženjima nižestepnih presuda.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je obavezao tuženu da tužilji na ime naknade nematerijalne štete usled duševnih bolova zbog neosnovanog lišenja slobode, duševnih bolova zbog odrastanja bez roditeljskog staranja i duševnih bolova usled lišenja slobode tužiljine majke isplati iznose od po 1.000.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do konačne isplate, primenjujući član 21. stav 3. Ustava Republike Srbije, član 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovih sloboda, odredbe Zakona o rehabilitaciji i član 200. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugostepeni sud je preinačio delimično prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode majke tužilje u celini, a naknadu nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode i odrastanja bez roditeljskog staranja tužilje je smanjio na ukupan iznos od 1.200.000,00 dinara, smatrajući navedeni zahtev kao jedinstven vid nematerijalne štete koju je tužilja pretrpela. Pravo na naknadu nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode majke tužilje nije propisano Zakonom o rehabilitaciji, imajući u vidu članove 7. tačka 5. i 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji, s obzirom da je to lično pravo i u tom smislu je mogla samo da ga ostvari majka tužilje, da je u životu u vreme odlučivanja o tom delu tužbenog zahteva. Tužilja ima pravo na naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode kao dete, koje je deo vremena provelo sa majkom u logoru, kao i zbog vremena koje je provela bez roditeljskog staranja ali kao jedinstven vid štete, pa je drugostepeni sud smatrao da iznosom od 1.200.000,00 dinara tužilji može da bude pružena odgovarajuća satisfakcija za štetu koju je pretrpela.

Pravilno je drugostepeni sud, imaući u vidu utvrđeno činjenično stanje, primenio materijalno pravo donoseći pobijanu presudu, za koju je dao dovoljne i jasne razloge, koje u svemu prihvata i Vrhovni sud. Naime, tužilja ima pravo na naknadu štete za pretrpljene duševne bolove zbog lišenja slobode i odrastanja bez roditeljskog staranja, kao jedinstven vid štete, u smislu odredbe člana 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji i člana 200. Zakona o obligacionim odnosima. Primenom navedenih zakonskih odredbi pravilno je drugostepeni sud, imajući u vidu sve okolnosti, tužilji dosudio iznos od 1.200.000,00 dinara, na ime naknade nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode i odrastanja bez roditeljskog staranja, jer se navedenim iznosom može pružiti odgovarajuća satisfakcija tužilji za duševne bolove koje je pretrpela zbog neosnovanog lišenja slobode i odrastanja bez roditeljskog staranja, a visinom dosuđene naknade se ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa sa prirodom i društvenom svrhom naknade nematerijalne štete.

Pravilno je drugostepeni sud zaključio da tužilja nema pravo na naknadu nematerijalne štete za pretpljene duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode njene majke, s obzirom da je naknada nematerijalne štete lično pravo, a tužilji je, kao jedinstven iznos naknade štete dosuđen iznos na ime naknade štete za pretrpljene duševne bolove zbog sopstvenog lišenja slobode i odrastanja bez roditeljskog staranja.

U tom smislu su neosnovani navodi revizije kojima se ukazuje da tužilji pripada naknada nematerijalne štete koja se ispoljava u duševnim bolovima koja je trpela zbog povrede prava svoje majke. Krug lica koja mogu da podnesu zahtev za rehabilitaciono obeštećenje propisan je članom 26. stav 3. i članom 7. tačka 5. Zakona o rehabilitaciji, a upravo primenom ovih zakonskih odredbi tužilji je i dosuđena nakada nematerijalne štete koja joj pripada.

Suprotno navodima revizije dosuđeni iznos naknade nematerijalne štete je, i prema oceni Vrhovnog suda, pravilno odmeren, u smislu člana 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, a s obzirom na sve okolnosti i svrhu dosuđivanja naknade nematerijalne štete, kao i cilj te naknade, posebno imajući u vidu da je tužilji pružena satisfikacija i donošenjem rešenja o rehabilitaciji od 29.09.2020. godine.

Vrhovni sud je cenio i ostale navode revizije, kojima se ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane presude, zbog čega ti navodi nisu posebno obrazloženi.

Tužilja nije uspela u revizijskom postupku, zbog čega nema pravo na troškove tog postupka, koje je tražila i opredelila u reviziji, u smislu člana 153. i 154. Zakona o parničnom postupku.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. i člana 165. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković