Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 72/11 i 55/14) i našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužiocu je rešenjem Opštinskog suda u Užicu od 26.09.1995. godine, zbog izvršenih krivičnih dela nasilničkog ponašanja, izrečena mera bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi, zbog čega se nalazio na lečenju u KPD bolnici u Beogradu počev od 27.09.1995. godine, gde je od strane komisije lekara Kazneno popravnog doma bolnice Beograd praćeno njegovo zdravstveno stanje. Rešenjem Opštinskog suda u Užicu od 29.06.2000. godine prema tužiocu je obustavljena dalja primena izrečene mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi i 24.07.2000. godine pušten je na slobodu. Na osnovu krivične prijave MUP Užice od 29.09.2000. godine, Opštinsko javno tužilaštvo u Užicu je podiglo optužnicu protiv tužioca 06.10.2000. godine zbog izvršenog krivičnog dela nasilničkog ponašanja, a rešenjem istražnog sudije Opštinskog suda u Užicu od 29.09.2000. godine, određen mu je pritvor koji je produžavan. Rešenjem Opštinskog suda u Užicu od 17.01.2001. godine, koje je potvrđeno rešenjem Okružnog suda u Užicu od 14.02.2001. godine, tužiocu je zbog izvršenog krivičnog dela izričena mera bezbednosti obaveznog prihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi, a do okončanja postupka radi primene izrečene mere bezbednosti, privremeno je smešten u KPD bolnicu Beograd. Komisija lekara KPD bolnice Beograd je 31.05.2001. godine Opštinskom sudu u Užicu podnela nalaz i mišljenje u kojem je navedeno da je lečenje pacijenta dovelo do stabilizacije njegovog duševnog zdravlja i ponašanja, da dalje lečenje u zdravstvenoj ustanovi nije potrebno pošto se stanje stabilnog duševnog zdravlja može kontrolisati lečenjem na slobodi, te je predloženo da se prema tužiocu mera bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja u zdravstvenoj ustanovi zameni merom obaveznog psihijatrijskog lečenja na slobodi. Centar za socijalni rad Užice je 10.07.2001. godine dostavio izveštaj Opštinskom sudu u Užicu u kome je navedeno da Centar ne bi mogao da podrži predlog o otpuštanju tužioca na slobodu, da uslovi života na slobodi nisu isti onima koji su kontrolisani u KPD bolnici u Beogradu, zbog čega stručni tim tog centra nije dao saglasnost za otpuštanje imenovanog i ukidanje mere bezbednosti lečenja. Rešenjem Opštinskog suda u Užicu od 29.10.2001. godine, potvrđenim rešenjem Okružnog suda u Užicu od 18.01.2002. godine, odbijen je kao neosnovan predlog bolnice KPD Beograd od 31.05.2001. godine. Pravnosnažnim rešenjem suda od 15.11.2002. godine, odbijen je novi predlog Komisije lekara KPD bolnice Beograd od 05.04.2002. godine, nakon pribavljenog mišljenja Centra za socijalni rad u Užicu i izjašnjenja Opštinskog javnog tužilaštva Užice od 11.09.2002. godine iz kojeg proizilazi da se nisu stekli uslovi za prihvatanje predloga komisije o zameni izrečene mere bezbednosti, merom bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja na slobodi, s obzirom da u izveštaju komisije lekara stoji da je kod tužioca i dalje prisutna konfliktna situacija sa okolinom i to u samoj ustanovi u kojoj se izvršava mera bezbednosti i da je njegova opasnost po okolinu samo redukovana, a ne u potpunosti otklonjena. Nakon toga su i novi predlozi Komisije lekara KPD bolnice Beograd (od 2003. godine do 2008. godine), po pribavljenim izveštajima Centra za socijalni rad i izjašnjenju Opštinskog javnog tužioca, odbijani pravnosnažnim rešenjima Opštinskog suda u Užicu. Poslednji predlog Komisije lekara KPD bolnice Beograd od 22.07.2008. godine i predlog branioca za izmenu izrečene mere bezbednosti, odbijen je kao neosnovan rešenjem Opštinskog suda u Užicu 08.12.2008. godine, koje je potvrđeno rešenjem Okružnog suda u Užicu od 23.01.2009. godine. Rešenjem Opštinskog suda u Užicu od 02.03.2009. godine odbačen je zahtev branioca tužioca za ponavljanje krivičnog postupka okončanog pravnosnažnim rešenjem Opštinskog suda u Užicu od 17.01.2001. godine. Rešenjem Vrhovnog suda Srbije Kzz.146/09 od 26.11.2009. godine uvažen je zahtev za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca Srbije pa su ukinuta rešenja Opštinskog suda u Užicu od 08.12.2008. godine i Okružnog suda u Užicu 23.01.2009. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. Rešenjem Opštinskog suda u Užicu od 17.02.2010. godine prema tužiocu je obustavljena dalja primena mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi i odlučeno da se ima otpustiti iz SZB Beograd, što je i učinjeno po pravnosnažnosti ovog rešenja dana 23.03.2010. godine, s tim što je umesto ove određena mera bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja tužioca na slobodi u ambulanti Službe za psihijatijske bolesti Opšte bolnice u Užicu u koju je dužan da se javi odmah nakon puštanja iz SZB Beograd.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su našli da je tužbeni zahtev delimično osnovan jer je tužena svojim nezakonitim i nepravilnim radom u smislu čl. 172 ZOO tužiocu prouzrokovala nematerijalnu štetu. Ovo stoga što je tužilac neosnovano bio u zatvorskoj bolnici zatvorenog tipa, iako je ranije prestala potreba za njegovim lečenjem i postojala mogućnost da se mera sprovodi u ustanovi otvorenog tipa, kako je predlagao stručni tim Specijalne zatvorske bolnice. Sam postupak ispitivanja- kontrole izrečene mere bezbednosti obaveznog lečenja u zdravstenoj ustanovi i zamene merom lečenja na slobodi u procesnom smislu vođen je u svemu u skladu sa tada važećim zakonskim odredbama. Prvi put okrivljeni, ovde tužilac, koristi vanredno pravno sredstvo protiv drugostepene odluke od 23.01.2009. godine koja je odlukom Vrhovnog suda Srbije od 26.11.2009. godine ukinuta i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. Kako je tokom čitavog boravka tužioca u navedenoj ustanovi postojao punovažan pravni osnov po kome je on tamo boravio (pravnosnažne sudske odluke), prvostepeni sud je izrazio stanovište da je postupanje suda u procesnom smislu bilo zakonito, dakle u okvirima zakonom propisanog postupka, ali to ne znači da je bilo i pravilno, kako je to ocenio i Vrhovni sud Srbije, zbog čega je dosudio naknadu štete tužiocu u iznosu od 500.000,00 dinara.

Drugostepeni sud smatra da je nepravilno postupanje suda prema tužiocu postojalo u periodu od donošenja rešenja Vrhovnog suda Srbije od 26.11.2009. godine kojim je ukinuto rešenje Opštinskog suda u Užicu 08.12.2008. godine pa do 23.03.2010. godine (kada je otpušten iz SZB Beograd), jer za ovaj period, posle ukidanja rešenja, nije doneto rešenje koje bi opravdavalo lečenje tužioca u zatvorenoj ustanovi. Za period od 22.02.2001. godine kada je određena mera pa do 08.12.2008. godine, postojala su pravosnažna sudska rešenja, koja nisu bila predmet ispitivanja po vanrednim pravnim sredstvima. Zaključio je da je prvostepeni sud prilikom odmeravanja visine štete, pogrešno primenio odredbu člana 200. ZOO, zbog čega je preinačio prvostepenu odluku u ovom delu i na ime naknade štete pored dosuđenog iznosa tužiocu dosudio iznos od još 1.200.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom dok je našao da je za više traženi iznos zahtev tužioca neosnovan.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo kada su zaključili da je tužena odgovorna za štetu koju potražuje tužilac i da je u obavezi da je nadoknadi, kao i da je drugostepeni sud pravilnom primenom materijalnog prava odmerio visinu nematerijalne štete preinačujući prvostepenu presudu u ovom delu i suprotno revizijskim navodima pravilno odbio tužbeni zahtev za više traženi iznos od dosuđenog.

Članom 172. stav 1. ZOO propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

Prilikom ocene nepravilnog, odnosno nezakonitog rada organa u vezi sa vršenjem njegovih funkcija, poštujući pravilo o individualitetu ovog vida nastanka štete, uzimaju se u obzir propisana pravila postupka za rad tog organa i okolnosti konkretnog slučaja, pa se nazkonitim radom službenog lica ili organa smatra postupanje suprotno zakonu, drugom propisu ili opštem aktu, kao i propuštanje da se zakon, drugi propisi ili opšti akt primeni, a nepravilnim radom se smatraju činjenje ili nečinjenje protivno uobičajenom ili propisanom načinu obavljanja delatnosti koja šteti pravu ili interesima nekog lica. Sudovi su u postupku ispitivanja-kontrole izrečene mere bezbednosti postupali u svemu u skladu sa tada važećim zakonskim odredbama propisanim članom 81. stav. 3 i članom 510. stav.1 Zakonika o krivičnom postupku. Sve do odluke VSS 26.11.2009. godine postojala su pravosnažna sudska rešenja, koja su mogla biti predmet preispitivanja u za to predviđenom postupku po propisanim pravnim lekovima, koja okrivljeni, a ovde tužilac nije ulagao, pa su ostala pravosnažna, proizvodila pravna dejstva kako to pravilno zaključuje drugostepeni sud. Nakon 26.11.2009. godine pa sve do 23.03.2010. godine, kada je tužilac otpušten iz Specijalne zatvorske bolnice, nije doneto rešenje koje bi opravdavalo lečenje tužioca u zatvorenoj ustanovi, zbog čega postoji osnov za obavezivanje tužene da tužiocu naknadi nematerijalnu štetu u dosuđenom iznosu u smislu člana. 172. i 200. Zakona o obligacionim odnosima. Stoga se revizijom neosnovano ističe pogrešna primena materijalnog prava, a ostalim navodima revizije ne dovodi se u sumnju pravilnost presuđenja.

Primenom člana 414. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud nije detaljno obrazlagao ovu presudu, s obzirom da se ostalim navodima revizije ponavljaju žalbeni navodi, na koje je Apelacioni sud dao jasne i pravilne razloge koje ovaj sud u svemu prihvata.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić