Prema činjeničnom stanju utvrđenom nakon rasprave održane pred drugostepenim sudom, sledi da su tužilac kao prodavac i tuženi kao kupac, dana 10.02.2011. godine zaključili i sudski overili ugovor o kupoprodaji stana. Članom 1. ugovora konstatovano je da je prodavac vanknjižni vlasnik stana površine 36,06m² na kp. br. .. KO ... . Članom 3. ugovorena je kupoprodajna cena u iznosu od 27.045 evra u dinarskoj protivvrednosti uz konstataciju da je kupac, na taj dan nakon overe kupoprodajnog ugovora, isplatio 18.931 evro u dinarskoj protivvrednosti a da će ostatak od 8.114 evra u dinarskoj protivvrednosti isplatiti prilikom useljenja. Članom 5. ugovora prodavac se obavezao da će o svom trošku izvršiti pobrojane zanatske radove. Članom 6. prodavac se obavezao da će predati u posed kupljenu nepokretnost kupcu najkasnije do 31.03.2011. godine. Stranke su 16.03.2012. godine zaključile, ali nisu sudski overile, aneks 1 ugovora o kupoprodaji stana, konstatujući da kupac prodavcu, nakon overe glavnog ugovora, nije isplatio ugovorenu sumu od 18.931 evro u dinarskoj protivvrednosti, te da će posebna priznanica, overena u sudu o isplati navedene sume biti dokaz da je kupac izmirio prvi deo finansijskih obaveza prema prodavcu. Istoga dana stranke su potpisale, ali svoje potpise nisu sudski overile i sporazumni raskid ugovora o kupoprodaji stana. Članom 3. pomenutog sporazuma konstatovano je da prodavac vraća kupcu 18.931 evro u dinarskoj protivvrednosti, a kupac potpisom na sporazumu priznaje da je od prodavca primio navedeni iznos. Dana 10.05.2012. godine stranke su potpisale i vansudsko poravnanje, koje nije sudski overeno, u kome je navedeno da su učesnici poravnanja saglasi da tuženi, kao kupac, duguje prodavcu iznos od 12.000 evra na ime dela kupoprodajne cene za predmetni stan, da je istoga dana kupac isplatio prodavcu iznos od 600 evra na ime troškova, da tuženi u roku od pet dana od dana potpisivanja poravnanja, na ime dela duga u iznosu od 5.000 evra, preda prodavcu putničko vozilo marke „Opel Astra“ 2005. godište. Istoga dana 10.05.2012. godine tuženi je svojeručno napisao, potpisao i sudski overio izjavu kojom je potvrdio da nije isplatio tužiocu iznos od 18.931 evro u dinarskoj protivvrednosti, a kako je navedeno u ugovoru o kupoprodaji stana. Tužilac je u više navrata pozivao tuženog da isplati cenu ugovorenu spornim ugovorom, ali do toga nije došlo. Navedeni iznos koji je tuženi isplatio tužiocu je iznos od 2.000 evra na ime avansa, 600 evra i 5.000 evra kroz predaju tužiocu vozila marke „Opel Astra karavan“. Tužilac tuženog nije uveo u posed predmetnog stana, te je tuženi u posed stana ušao u toku ovog spora, mimo volje tužioca, u septembru 2015. godine, u čijem posedu se i dalje nalazi.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev, dok je drugostepeni sud ukinuo prvostepenu presudu, usvojio eventualni tužbeni zahtev i utvrdio da je raskinut ugovor o kupoprodaji stana zaključen između tužioca u svojstvu prodavca i tuženog u svojstvu kupca. Imajući u vidu da su radovi na stanu izvedeni do kraja 2011. godine, a da tuženi svoju obavezu da odmah po overi ugovora plati iznos od 18.931 evro nije ispunio, već je ukupno isplatio svega 7.600 evra, što je neznatno ispunjenje ugovorne obaveze, prema stanovištu drugostepenog suda osnovano je tužilac zahtevao raskid ugovora zbog neispunjenja.

Međutim, osnovano je revizijom tuženog ukazano da je drugostepeni sud odlučio o tužbenom zahtevu da je ugovor raskinut, o čemu je pravnosnažno presuđeno, tako što je odbijen tužbeni zahtev da se utvrdi da je predmetni ugovor o kupoprodaji nepokretnosti raskinut. I po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je usvajajući eventualni tužbeni zahtev utvrdio da je raskinut ugovor o kupoprodaji stana iako je o identičnom tužbenom zahtevu, utvrđenju da je raskinut ugovor o kupoprodaji stana pravnosnažno odlučeno odbijanjem primarnog tužbenog zahteva, dok je eventualnim tužbenim zahtevom predloženo da se presudom rakine ugovor o kupoprodaji stana. Pri tome je drugostepeni sud, suprotno izreci, gde je utvrđeno da je raskinut ugovor o kupoprodaji stana, u razlozima svoje odluke ocenio da osnovano tužilac zahteva raskid ugovora zbog neispunjenja.

Prilikom utvrđenja činjenica na osnovu kojih je primenjeno materijalno pravo, drugostepeni sud je ceneći iskaz tuženog, zaključio da je njegov iskaz nedosledan i protivrečan sam sebi jer je tvrdio da je pre overe ugovora isplatio prvu ratu kupoprodajne cene u celosti, da bi nakon toga izjavio da je njegov dug iznosio 12.000 evra, a što je protivrečno njegovoj sudski overenoj izjavi od 10.05.2012. godine, koju je tuženi lično napisao i potpisao, a kojom je potvrdio da tužiocu nije isplaćena prva rata na ime cene. Osnovano je revizijskim navodima tuženog istaknuto da je drugostepeni sud ocenio samo iskaz tuženog a da uopšte nije ocenio iskaz tužioca, čime je po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP u vezi sa odredbom člana 8. ZPP gde je propisano da sud odlučuje po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno, svih dokaza kao celine i na osnovu rezultata celokupnog postupka, koje će činjenice da uzme kao dokazane, zbog čega činjenično stanje nije pravilno i potpuno utvrđeno.

Pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje imalo je za posledicu i pogrešnu primenu materijalnog prava.

Drugostepeni sud će u ponovnom postupku postupiti po primedbana iz ovog rešenja, oceniti sve izvedene dokaze saglasno odredbi člana 8. ZPP, pa pošto pravilno i potpuno utvrdi činjenično stanje, primeniće materijalno pravo, odredbe Zakona o obligacionim odnosima koje regulišu pitanje raskidanja ugovora zbog neispunjenja i donese novu i na zakonu zasnovanu odluku, pri čemu će voditi računa i o kom tužbenom zahtevu je pravnosnažno odlučeno (primarnom ili eventualnom).

Na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić