.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev 19/2020
20.02.2020. godina
Beograd
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Božidara Vujičića, predsednika veća, Jelice Bojanić Kerkez, Dragane Marinković, Zvezdane Lutovac i Tatjane Matković Stefanović, članova veća, u parnici tužilaca AA, BB, VV, GG, DD, ĐĐ, EE, ŽŽ, svi iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Aleksandar Garabandić, advokat iz ..., protiv tuženog Grada Vršca, koga zastupa Gradsko pravobranilaštvo Grada Vršca, radi sticanja bez osnova, odlučujući o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Pančevu Gž 689/2019 od 30.07.2019. godine, u sednici veća održanoj 20.02.2020. godine, doneo je
R E Š E NJ E
NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Pančevu Gž 689/2019 od 30.07.2019. godine, kao o izuzetno dozvoljenoj.
ODBACUJE SE, kao nedozvoljena revizija tužilaca izjavljena protiv presude Višeg suda u Pančevu Gž 689/2019 od 30.07.2019. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Vršcu P 2001/2017 od 04.06.2018. godine, a stavom prvim izreke odbijen je prigovor apsolutne nenadležnosti Osnovnog suda u Vršcu, a stavom drugim izreke, usvojeni su tužbeni zahtevi tužilaca i obavezan je tuženi da tužiocima na ime sticanja bez osnova isplati iznose bliže navedene u izreci, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom za svaki dospeli mesečni iznos (bliže naznačen u izreci presude) od dospelosti do isplate, kao i da im nadoknadi troškove postupka u iznosu od 273.370,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate.
Presudom Višeg suda u Pančevu Gž 689/2019 od 30.07.2019. godine, odbijena je žalba tuženog kao delimično neosnovana, a prvostepena presuda je potvrđena u stavu prvom izreke, kojim je odbijen prigovor apsolutne nenadležnosti suda, dok je u preostalom delu preinačena, a zahtevi tužilaca za isplatu dosuđenih iznosa, kao stečenih bez osnova, sa zakonskom zateznom kamatom, odbijeni su kao neosnovani. Stavom četvrtim izreke, obavezani su tužioci da tuženom naknade troškova postupka u iznosu od 28.500,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti do isplate, a stavom petim izreke, odbijen je zahtev tuženog u delu kojim je tražio isplatu zakonske zatezne kamate na troškove parničnog postupka. Stavom šestim izreke, obavezani su tužioci da tuženom naknade troškove žalbenog postupka u iznosu od 12.000,00 dinara.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci su izjavili reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što su predložili da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom, primenom člana 404. ZPP, radi ujednačavanja sudske prakse.
Odlučujući o dozvoljenosti revizije na osnovu člana 404. stav 2. ZPP („Sl. glasnik RS“ br. 72/11...87/18), Vrhovni kasacioni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji, kao izuzetno dozvoljenoj. Revizijski sud je ocenio da nema potrebe za novim tumačenjem prava jer je pravno shvatanje drugostepenog suda, izneto u pobijanoj odluci, u skladu sa stavom Ustavnog suda izraženim u odluci I Uo 641/14 od 01.12.2016. godine i pravnim dejstvom odluka Ustavnog suda, u smislu odredaba člana 62. u vezi člana 59. Zakona o Ustavnom sudu, budući da odluka Ustavnog suda ima pravno dejstvo od dana objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije“, a Ustavni sud nije odredio način otklanjanja posledica nastalih primenom opšteg akta koji nije u saglasanosti sa Ustavom ili zakonom.
Osim toga, Ustavni sud je u svojoj odluci Už 8199/2018 od 18.11.2018. godine, izrazio stanovište da je pravno dejstvo eh tunc utvrđujuće odluke Ustavnog suda, donete u postupku ocene ustavnosti i/ili zakonitosti opšteg akta, moguće uspostaviti samo na osnovu člana 61. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, a što u konkretnom slučaju, nije učinjeno. Zbog toga je ustavnopravno neprihvatljivo stanovište o ispunjenosti uslova za primenu instituta sticanja bez osnova iz člana 210. stav 2. ZOO, kao i uspostavljanje odgovornosti tuženog, na osnovu člana 172. stav 1. ZOO.
Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.
Odredbom člana 468. stav 1. ZPP, propisano je da se sporovima male vrednosti smatraju sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra, po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.
Odredbom člana 479. stav 6. ZPP, propisano je da protiv odluke drugostepenog suda kojom je odlučeno u sporu male vrednosti, revizija nije dozvoljena.
Tužba radi sticanja bez osnova u ovoj pravnoj stvari, podneta je 06.12.2017. godine. Tužici nisu jedinstveni suparničari, u smislu člana 210. ZPP, pa se ocena dozvoljenosti revizije ceni u odnosu na svakog od tužioca pojedinačno. Vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude u odnosu na svakog tužioca pojedinačno, a prema srednjem kursu NBS, na dan podnošenja tužbe, predstavlja dinarske protivvrednosti ispod 3.000 evra.
Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o sporu u kome se tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost spora pobijanog dela svakog od tužilaca ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra, što znači da se radi o sporu male vrednosti, to je i revizija tužilaca nedozvoljena, primenom člana 479. stav 6. ZPP.
U konkretnom slučaju, nema mesta primeni odredbe o dozvoljenosti revizije na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP, iako je pobijanom odlukom preinačena prvostepena presuda, jer se navedena odredba može primeniti samo kada se primenjuje opšti režim dopuštenosti ovog pravnog leka, ali ne i u sporovima u kojima je posebnom odredbom ovog zakona (ZPP) ili posebnim zakonom, određeno da revizija protiv odluke u toj vrsti sporova nije dozvoljena.
U skladu sa iznetim, a na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao izreci.
Predsednik veća – sudija
Božidar Vujičić, s. r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
