Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev 192/2024
31.01.2024. godina
Beograd
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Ivane Rađenović, Vladislave Milićević, Tatjane Miljuš i Jasmine Stamenković, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Marija Joksović, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Visoki savet sudstva, Privredni sud u Beogradu, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, radi naknade imovinske štete, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Beogradu Gžrr1 320/23 od 31.08.2023. godine, u sednici održanoj 31.01.2024. godine, doneo je
R E Š E NJ E
NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Beogradu Gžrr1 320/23 od 31.08.2023. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.
ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužene izjavljena protiv presude Višeg suda u Beogradu Gžrr1 320/23 od 31.08.2023. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu Prr1 466/21 od 02.02.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijen je prigovor mesne nenadležnosti Prvog osnovnog suda u Beogradu. Stavom drugim izreke, dozvoljeno je preinačenje tužbe iz podneska tužioca od 29.11.2022. godine. Stavom trećim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev i tužena je obavezana da tužiocu na ime naknade materijalne štete usled povrede prava na suđenje u razumnom roku isplati 47.745,38 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 02.11.2021. godine do isplate. Stavom četvrtim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio da se tužena obaveže da mu na dosuđeni iznos od 47.745,38 dinara isplati zakonsku zateznu kamatu od 31.07.2012. godine do 01.11.2021. godine. Stavom petim izreke, tužena je obavezana da tužiocu naknadi troškove parninog postupka od 48.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana nastupanja uslova za izvršenje do isplate. Stavom šestim izreke, odlučeno je da se tužilac oslobađa od plaćanja sudskih taksi u ovoj parnici.
Presudom Višeg suda u Beogradu Gžrr1 320/23 od 31.08.2023. godine, stavom prvim izreke, potvrđena je prvostepena presuda u delu stava trećeg izreke kojim je usvojen tužbeni zahtev tužioca i tužena obavezana da mu na ime naknade materijalne štete usled povrede prava na suđenje u razumnom roku isplati 47.745,38 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na iznos od 21.692,26 dinara od 02.07.2021. godine do isplate, dok je preinačena u preostalom delu stava trećeg izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu isplati kamatu na iznos od 26.053,12 dinara od 02.07.2021. godine do isplate. Stavom drugim izreke, odbijena je žalba tužioca i potvrđena je prvostepena presuda u stavu četvrtom izreke. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu petom izreke, tako što je tužena obavezana da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka od 39.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stavom četvrtim izreke, odbijeni su zahtevi tužioca i tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložila da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom (član 404. ZPP).
Tužilac je podneo odgovor na reviziju, predlažući da se revizija odbaci kao nedozvoljena.
Po oceni Vrhovnog suda, nisu ispunjeni zakonski uslovi za odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ 72/11... 18/20 i 10/23 – drugi zakon). Pravnosnažnom presudom odlučeno je o naknadi na ime naknade imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u smislu odredbe člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku. O pravu tužioca, visini tražene naknade i načinu obračuna kamate, sudovi su odlučili uz primenu materijalnog prava koje je u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim kroz odluke Vrhovnog suda i Vrhovnog kasacionog suda u kojima je odlučivano o istovetnim zahtevima tužilaca sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom. Pobijana presuda usklađena je i sa pravnim stavovima o odgovornosti države za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koja su bez njihove krivice ostala neizmirena u postupku stečaja vođenim nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku (zaključak usvojen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 02.11.2018. godine, dopunjen na sednici Građanskog odeljenja od 27.09.2019. godine). Ukazivanje u reviziji na drugačije odluke nižestepenih sudova kojima je eventualno drugačije odlučeno o istom pravnom pitanju, ne ukazuje nužno i na drugačiji pravni stav izražen u tim odlukama jer odluka o osnovanosti zahteva u ovoj vrsti sporova zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja u svakom konkretnom slučaju.
Kako na osnovu iznetog proizilazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.
Ispitujući dozvoljenost revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.
Odredbom člana 468. stav 1. ZPP, propisano je da se sporovima male vrednosti smatraju sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe. Odredbom članu 479. stav 6. ZPP, propisano je da protiv odluke drugostepenog suda kojom je odlučeno u sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena.
Tužba radi naknade štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku podneta je 05.11.2021. godine, a vrednost predmeta spora je 47.745,38 dinara.
Imajući u vidu da se u konkretnoj pravnoj stvari radi o imovinskopravnom sporu u kome se tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, to je shodno članu 479. stav 6. ZPP Vrhovni sud našao da revizija tužene nije dozvoljena.
Na osnovu člana 413. u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.
Predsednik veća – sudija
Zvezdana Lutovac, s.r.
Za tačnost otpravka
Zamenik upravitelja pisarnice
Milanka Ranković