U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Dobrile Strajina i Marine Milanović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., Opština ..., čiji je punomoćnik Marko Dimitrijević, advokat iz ..., protiv tuženog BB DOO ..., Opština ..., čiji je punomoćnik Aleksandra Đorđević, advokat iz ..., radi naknade, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 248/16 od 29.11.2018. godine, ispravljena rešenjem istog suda Gž 248/16 od 22.01.2019. godine, u sednici održanoj 30.09.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 248/16 od 29.11.2018. godine, ispravljena rešenjem istog suda Gž 248/16 od 22.01.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Jagodini P 4/14 od 05.11.2015. godine, stavom prvim izreke, odbijen je, kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu kao autoru tehničkog unapređenja na mehanizmu ... isplati naknadu u skladu sa internim opštim aktom tuženog u visini od 200.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu koji određuje NBS na dan isplate, sa zakonskom zateznom kamatom na ovaj iznos počev od dana presuđenja do isplate i da mu naknadi troškove postupka. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženom na ime troškova postupka plati 972.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 248/16 od 29.11.2018. godine, ispravljene rešenjem istog suda Gž 248/16 od 22.01.2019. godine, stavom prvim izreke, ukinuta je prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da tužiocu, kao autoru tehničkog unapređenja na mehanizmu ... isplati naknadu u skladu sa internim opštim aktom tuženog u visini od 167.350 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu koji određuje NBS na dan isplate, sa zakonskom zateznom kamatom na ovaj iznos počev od dana presuđenja 05.11.2015. godine do isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je, kao neosnovan ztužbeni ahtev tužioca za razliku od dosuđenog iznosa u stavu drugom izreke do potraživanog iznosa od 200.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu koji određuje NBS na dan isplate, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja 05.11.2015. godine do isplate. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova postupka plati 2.410.149,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane odluke na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 87/18), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 3. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se revizijom ukazuje. Pred drugostepenim sudom nije došlo do pogrešne ni nepotpune primene odredaba procesnog zakona koje su bile od uticaja na pravilnost i zakonitost pobijane presude.

Prema utvrđenim činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod tuženog do 01.03.2010. godine. Tužilac je 2003. godine radio na poslovima održavanja peći za proizvodnju klinkera, tj. na peći ..., tzv. „...“, kao i na održavanju ostalih mašina tuženog. Poslovi održavanja su se sastojali u nabavci rezervnih delova, izradi rezervnih delova prema postojećoj, a ne prema inventivnoj dokumentaciji, u davanju naloga majstorima da nešto urade na peći, nadzorom nad njihovim radom. Na predmetnoj peći, u toku 2003. godine javljale su se vibracije na zupčastom vencu i opruzi, koje služe za okretanje peći, jer su se pojavili veliki zazori između zupčastog venca i opruge. Radi sanacije zupčastog venca, zbog postojanja velikih vibracija, a radi uklanjanja istih, tuženi je angažovao drugu firmu, koja nije rešila problem. Tužilac je 2003. godine preduzimao radove na zupčastom vencu predmetne peći, kako bi otklonio problem sa vibracijama, pa su prema tužiočevim crtežima, koje je njegov šef pregledao i overio, urađeni delovi radi otklanjanja vibracija na peći. Tužilac se pismeno obratio tuženom da bi ga obavestio o svom tehničkom rešenju, odnosno inovaciji, 24.08.2004. godine, preko lokalne pošte tuženog, i pravnoj službi dostavio elaborat sa crtežima koji su služili za izradu rezervnih delova, o čemu mu nije izdata potvrda, jer to nije bila praksa u internoj pošti. S obzirom da tužilac nije dobio odgovor, preko časopisa tuženog postavio je pitanje na koji način može da reši svoj problem u vezi tehničkog rešenja koji je ugradio 2003. godine, a 23.01.2008. godine uputio je dopis pravnoj službi tuženog i obavestio tuženog o postojanju tehničkog unapređenja. Od direktora pravne službe tuženog dobio je odgovor i traženo je da priloži elaborat tehničkog rešenja sa svom tehničkom dokumentacijom, da se detaljno izjasni u čemu se sastoji tehnički problem koji je rešio, nakon čega je tužilac iste dostavio pravnoj službi 16.06.2008. godine, ali odgovor nije dobio. Tužiočevo tehničko rešenje je primenjivano i iskorišćavano od maja 2003. godine do decembra 2009. godine, i to tako što je tuženi sukcesivno ugrađivao elemente njegovog tehničkog rešenja, prvi put u maju 2003. godine, kada je ugrađeno pet sastava – komada, da bi se isprobao rad i kako je to smanjilo vibracije ostalih sedam delova ugrađeno je u oktobru ili novembru 2006. godine, kada se počelo sa 100% primenom njegovog tehničkog rešenja. U novinama ... „...“ broj 92-93 januar-februar 2010. godine, navedeno je „u prethodnom periodu zbog pohabanih zuba i povećanog bacanja zubnog venca bilo je dosta problema i par zastoja“, pa su morali da se okreću zubni venac za 180 stepeni, jer se pohabao. U istim novinama fotografisano je i tužiočevo tehničko rešenje na strani 11, donja slika levo. Tužilac je opis svog tehničkog rešenja dao u elaboratu „Novo tehničko rešenje sprege zupčastog venca“. Ugradnjom tužiočevog rešenja fabrika je imala uštede, jer nije bilo zastoja u radu peći zbog vibracija i smanjeni su troškovi električne energije i gasa za zagrevanje peći, a smanjeni su i troškovi angažovanja radne snage, jer tuženi nije morao da angažuje druge firme, niti svoje radnike da rade radi smanjenja vibracija na pomenutoj peći. Ranije, kada je „...“ pokušavala da reši problem sa vibracijom, peć je morala da se zaustavi i da se hladi 48 sati, da bi se zatim pristupilo popravci koja bi trajala oko tri dana, nakon toga je peć morala da se zagreva i tek nakon toga pušta u rad. Zagrevanje peći trajalo je oko 24 sata.

U toku postupka pred prvostepenim sudom izveden je dokaz veštačenjem od strane Gradskog zavoda za veštačenje u Beogradu, iz čijeg nalaza i mišljenja sledi da isti na osnovu pisanih dokaza u spisima i rekonstrukcije „uređaja za zatezanje“ nije mogao da utvrditi da li je tužilac stvorio novo tehničko rešenje. Nakon toga tužilac je predložio izvođenje dokaza novim veštačenjem, koji predlog je prvostepeni sud odbio, smatrajući da su razjašnjene sve bitne činjenice. Drugostepeni sud je zakazao raspravu i odredio izvođenje dokaza veštačnjem od strane Mašinskog fakulteta, Univerziteta u Nišu, Zavoda za mašinsko inženjerstvo. Iz nalaza i mišljenja Mašinskog fakulteta sledi da je rešenje rekonstrukcije veze zupčastog veza i opružne ploče na peći za proizvodnju klinkera ... dato od strane tužioca inovacija – tehničko rešenje, koje je dovelo do umanjenja vibracija zupčastog venca peći za proizvodnju klinkera. Tužilac je radio na mašinskom održavanju kod tuženog i predložio rešenje za eleminisanje nastalih vibracija, a ideja (inovacija) tužioca da se izvrši rekonstrukcija zglobne veze između osovinice i opružnih ploča je realizovana i dovela je do uklanjanja nastalih vibracija. Prihvaćena inovacija tužioca je realizovana i time je nastala inovacija – tehničko rešenje koje je u ovom slučaju dovelo do umanjenja vibracija ozubljenog venca peći za proizvodnju klinkera. Prva inovacija tehničkog rešenja tužioca urađena je u maju 2003. godine zamenom, odnosno ugradnjom pet delova, a preostalih sedam sastava, odnosno delova je ugrađeno u 2006. godini. Ugradnjom zavrtanjske veze u sklop zupčastog venca i lisnate opruge se permanentno može da smanjuje ili poništava zazor i time umanjuju vibracije, tako da je to rešenje trajno, jer uvek može da se pritegne i eliminiše uzrok vibracije. Osnovni uzrok vibracije je kod nastajanja zazora. Iz nalaza i mišljenja Mašinskog fakulteta dalje sledi da je tim veštaka bio onemogućen da se precizno izijasni o pitanju koje se odnosi na ekonomske aspekte primene novog rešenja i da li je novo rešenje dovelo do povećanja proizvodnje klinkera, zbog nedostavljanja relevantne dokumentacije od strane tuženog, jer tuženi osim tehnički neupotrebljivih crteža nije dostavio ni jedan dokument o obimu proizvodnje pre i posle ugradnje novog tehničkog rešenja. Na navedeno pitanje tim veštaka Mašinskog fakulteta je dao odgovor uzimajući u obzir prosečne vrednosti za predmetnu vrstu i veličinu peći za klinkere i dao proračun koji se odnosi po jednom zaustavljanju zbog sanacija pogona mlina – peći za klinkerit. Na osnovu proračuna po jednom zaustavljanju radi sanacije vibracije peći za klinkerit neto gubici zaustavljanja peći zbog sanacije pogona i ponovnog pokretanja proizvodnje iznose 557.832 evra. Pri proračunu su imali u vidu prosečne podatke, i to nominalnu proizvodnju klinkerita 2000 T/dan, proizvodnju cementa po toni klinkerita 1,3 T cementa/1 T klinkerita, na cenu cementa 65%, vreme hlađenja peći 48 sati, vreme zagrevanja peći 24 sata, srednje vreme rada na sanaciji pogona peći 72 sata, ukupni zastoj u proizvodnji po jednoj sanaciji peći od 144 sata, prosečnu potrošnju gasa u periodu zagrevanja peći 2000 M3/h, prosečnu cenu gasa od 0,25 evra /m3.

Prvostepeni sud je primenom člana 95, 96, 100. i 102. Zakona o patentima („Službeni list SRJ“, br. 15/95, 35/95) člana 228. i 231. ZPP, smatrao da tužilac nije dokazao da je stvorio novo tehničko rešenje, što je prethodno pitanje za osnovanost njegovog zahteva za traženu naknadu za korišćenje tehničkog unapređenja, sa kojih razloga je odbio, kao neosnovan zahtev tužioca.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je, nakon održane rasprave ukinuo prvostepenu presudu i delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca.

Tužilac tužbom traži isplatu novčane naknade, kao autor tehničkog unapređenja koje je kod tuženog primenjivano od maja 2003. godine do decembra 2009. godine.

Pravilno je zaključio drugostepeni sud da se u ovom slučaju primenjuje Zakon o pantentima („Službeni list SRJ“, br.15/95, 35/95) koji je bio na snazi u vreme kada je počela primena tužiočevog tehničkog rešenja, s obzirom da je članom 197. Ustava Republike Srbije propisana zabrana povratnog dejstva zakona i drugih opštih akata, osim ako to nalaže opšti interes utvrđen zakonom, a Zakonom o patentima („Službeni list SCG“, br.32/2004) u prelaznim i završnim odredbama nije propisano retroaktivno dejstvo, što znači da se prava tužioca cene prema pravilima koja su bila na snazi u vreme početka primene njegovog tehničkog unapređenja.  Članom 96. stavom 2. navedenog zakona bilo je propisano da ako je pronalazak iz radnog odnosa zaštićen na ime poslodavca, pronalazaču pripadaju moralna prava u vezi s tim pronalaskom kao i pravo na naknadu zavisno od efekata ekonomskog iskorišćavanja pronalaska. Članom 99. stavom 1. istog zakona, bilo je propisano da se kriterijumi za utvrđivanje visine naknade, način i vreme plaćanja naknade određuje opštim aktom, ugovorom kojim se uređuje radnopravni odnos između poslodavca i zaposlenog ili posebnim ugovorom koji poslodavac i pronalazač zaključe povodom konkretnog pronalaska, dok je stavom 2. istog člana propisano da u slučaju spora o visini, načinu i vremenu plaćanja naknade odlučuje sud, na zahtev pronalazača ili poslodavca, uzimajući u obzir doprinos tog pronalaska povećanju dobiti, odnosno stvaranju ušteda preduzeću. Članom 100. – 106. Zakona o patentima bio je propisan postupak u vezi pronalaska, a članom 107. da korišćenje pronalaska iz radnog odnosa ne može otpočeti pre regulisanja pitanja naknade iz člana 99. ovog zakona, odnosno pre pravnosnažnosti odluke nadležnog suda. Članom 109. istog zakona bilo propisano da tehničko rešenje koje je u pogledu novosti i inventivnog nivoa ne ispunjava uslove iz člana 6. i 9. ovog zakona, a kojim se postiže povećanje produktivnosti rada, poboljšanje kvaliteta proizvoda, ušteda materijala, ušteda energije, bolje iskorišćavanje mašina ili instalacija, poboljšanje tehničke kontrole proizvoda, poboljšanje zaštite na radu ili poboljšanje zaštite i unapređenje životne sredine (tehničko unapređenje) shodno se primenjuju odredbe ovog zakona o pronalascima iz radnog odnosa, s tim što prava autora tehničkog unapređenja traju pet godina od početka primenjivanja.

Članom 52. Pravilnika o inovaciji tuženog propisano je da autor tehničkog unapređenja stvorenog u preduzeću ima pravo na posebnu naknadu ako preduzeće iskorišćava to tehničko unapređenje, a članom 54. da ako je tehničko unapređenje nastalo u okviru obavljanja redovnih poslova odnosno radnih zadataka predlagača odnosno autora izračunati pripadajući iznos naknade se umanjuje za 70%.

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje i sadržinu citiranih odredbi Zakona o pantentima i Pravilnika o inovaciji tuženog, po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilno je zaključio drugostepeni sud da je rešenje rekonstrukcije veze zupčastog veza i opružne ploče na peći za proizvodnju klinkera dato od strane tužioca inovacija - tehničko rešenje, koje je dovelo do umanjenja vibracija zupčastog venca peći za proizvodnju klinkera i koje je kod tuženog primenjivano od maja 2003. godine do decembra 2009. godine, saglasno članu 109. Zakona o patentima i da tužilac, kao autor tehničkog unapređenja ima pravo na naknadu saglasno članu 96. stavu 2. istog zakona.

Suprotno navodima revizije, drugostepeni sud je pravilno cenio prigovor zastarelosti tužiočevog potraživanja. Naime, u ovom slučaju se radi o tehničkom unapređenju tužioca, koje je korišćenjeno od strane tuženog od maja 2003. godine do decembra 2009. godine, s tim što je prva intervencija tehničkog rešenja tužioca urađena u maju 2003. godine zamenom odnosno ugradnjom pet delova, dok je preostalih sedam sastava odnosno delova ugrađeno u oktobru ili novembru 2006. godine, pa kako iz navedenog sledi da se radilo o povredi prava koje se periodično ponavljalo, i kako svako ponavljanje ima karakter zasebne radnje povrede, tako da se danom učinjene povrede smatra prvi dan svake od tih radnji, i kako je zadnja povreda prava tužioca izvršena u oktobru ili novembru 2006. godine, kada je preostalih sedam sastava odnosno delova ugrađeno, i kako je tužba podneta 07.07.2011. godine, to je pravilan zaključak drugostepenog suda da potraživanje tužioca nije zastarelo i da je odlučeno pravilnom primenom člana 109. Zakona o pronalascima, jer prava tužioca, kao autora tehničkog unapređenja traju pet godina od početka primenjivanja, a stim u vezi i pravo na traženu nakadu.

Nisu osnovani ni navodi revizije da drugostepeni sud nije pravilno utvrdio visinu potraživanja tužioca i da naknada nije mogla biti veća od 3.295.000,00 dinara, odnosno oko 30.000 evra, koji iznos je plaćen za zamenu celokupnog predmetnog mašinskog postrojenja. Visina naknade određena je Pravilnikom o inovaciji kod tuženog od 23.12.1997. godine, kojim Pravilnikom i to članom 52. je propisano da autor tehničkog unapređenja stvorenog u preduzeću ima pravo na posebnu naknadu ako preduzeće iskorišćava to tehničko unapređenje, a članom 54. da ako je tehničko unapređenje nastalo u okviru obavljanja redovnih poslova odnosno radnih zadataka predlagača odnosno autora izračunati pripadajući iznos naknade se umanjuje za 70%. Kod utvrđenog da je tehničko unapređenje nastalo u okviru obavljanja redovnih poslova odnosno radnih zadataka tužioca, da je isto iskorišćavano od strane tuženog u dužem vremenskom periodu, od maja 2003. godine do decembra 2009. godine i da je zbog nedostatka dokumentacije jedino bilo moguće utvrditi naknadu na osnovu proračuna po jednom zaustavljanju radi sanacije vibracija peći za klinkerit i da su neto gubici po jednom zaustavljanju peći zbog sanacije pogona i ponovnog pokretanja proizvodnje 557.832 evra, to je drugostepeni sud pravilno utvrdio visinu naknade tužiocu, kao autoru tehničkog unapređenja u visini od 30% od štete koja bi nastala samo po jednom zaustavljanju peći radi sanacije vibracije peći za klinkerit i stim u vezi pravilno obavezao tuženog da tužiocu, kao autoru tehničkog unapređenja na ime Bez uticaja je na drugačiju odluku to što je tuženi izvršio zamenu celokupnog predmetnog mašinskog postrojenja i da je za to platio 3.295.000,00 dinara, odnosno oko 30.000 evra, s obzirom da se u ovom slučaju radi o naknadi tužiocu, kao autoru tehničkog unapređenja, koje je iskorišćavano od strane tuženog u dužem vremenskom periodu, od maja 2003. godine do decembra 2009. godine.

Bez uticaja su i navodi revizije kojima se ukazuje da tužilac nije ispoštovao postupak propisan članom 100. Zakona o patentima. Naime, eventualni propust tužioca da podnese tuženom izveštaj u smislu člana 100. Zakona o patentima ne uzrokuje gubitak prava tužioca, kao autora tehničkog unapređenja na naknadu kada je tuženi imao saznanja za postojanje tehničkog unapređenja tužioca i uštede koje je imao u vezi sa tim, s obzirom da su neto gubici po jednom zaustavljanju peći zbog sanacije pogona i ponovnog pokretanja proizvodnje 557.832 evra. Ovo tim pre, jer se tužilac pismeno obraćao tuženom da bi ga obavestio o svom tehničkom rešenju, odnosno inovaciji 24.08.2004. godine, preko lokalne pošte tuženog i pravnoj službi dostavio elaborat sa crtežima koji su služili za izradu rezervnih delova, ali nije dobio odgovor od tuženog, zbog čega je tužilac preko časopisa tuženog postavio pitanje na koji način može da reši svoj problem u vezi tehničkog rešenja koje je ugradio 2003. godine. Tužilac je i 23.01.2008. godine uputio dopis pravnoj službi tuženog i obavestio tuženog o postojanju tehničkog unapređenja, u vezi čega je od direktora pravne službe tuženog traženo da priloži elaborat tehničkog rešenja sa svom tehničkom dokumentacijom, da se detaljno izjasni u čemu se sastoji tehnički problem koji je rešio, nakon čega je tužilac iste dostavio pravnoj službi 16.06.2008. godine, ali odgovor nije dobio. I u novinama ... „...“ broj 92-93 januar- februar 2010. godine pisano je o tehničkom unapređenju tužioca i objavljena fotografija istog. Osim toga, prema članu 107. Zakona o patentima korišćenje pronalaska iz radnog odnosa ne može otpočeti pre regulisanja pitanja naknade iz člana 99. ovog zakona, odnosno pre pravosnažnosti odluke nadležnog suda, a u ovom slučaju je tuženi počeo sa korišćenjem tehničkog unapređenja tužioca pre regulisanja pitanja naknade i koristio ga je duži vremenski period, od 2003. godine do 2009. godine, iz čega sledi da tužilac ima pravo na naknadu, bez obzira da li je postupio u smislu člana 100. Zakona o patentima, a u svakom slučaju pravo tužioca na naknadu propisano je i Pravilnikom o inovaciji tuženog.

Sa napred navedenih razloga, revizija tuženog nije osnovana i njenim navodima nije dovedena u sumnju pravilnost i zakonitost drugostepene odluke, sa kojih razloga je, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić