Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka učinjenih pred drugostepenim sudom i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP (''Službeni glasnik RS'', br.72/11... 18/20), Vrhovni sud je našao da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac se od 01.09.1992. godine do danas nalazi u državini dela njive i to kat.parc.br. .., njiva 5. klase, sa 8265 m2, upisana u LN .. KO ... . Kao nosilac prava svojine na predmetnoj nepokretnosti upisana je Republika Srbija, državna svojina sa obimom udela 14/23, BB, privatna svojina sa obimom udela 9/23 i HI ''Zorka'' DP Subotica u stečaju, sa pravom korišćenja na 14/23 udela. Tužena HI ''Zorka'' d.o.o. Subotica je pravni sledbenik HI ''Zorka'' DP Subotica – u stečaju. Na terenu je suvlasništvo omeđeno i odnosi su uređeni tako da tužilac i BB znaju koji deo njive je u njihovom posedu.Tužilac je u posedu predmetnog dela njive od septembra 1992. godine. Kako je ''Zorka ATH“ na njivi koju koristi tužilac pričinila štetu ispuštanjem otrovnih kiselina, zbog čega na njivi ništa nije rađalo, a zemlja bila crna od hemikalija i neplodna, tužilac je zahtevao naknadu štete, koju mu je ''Zorka ATH'' naknadila tako što mu je u zamenu za njegovo potraživanje dala u vlasništvo upravo taj deo njive koji on drži i koristi. Tužbu u ovoj pravnoj stvari podneo je 24.06.2019. godine.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, nalazeći da je tužilac koji je bio u mirnoj i nesmetanoj državini predmetne nepokretnosti od 01.09.1992. godine, (a koji mu je ustupila ''Zorka ATH“, kao naknadu štete ustupanjem u vlasništvo tog dela njive koji inače koristi), savestan držalac koji je istekom roka za održaj stekao pravo svojine na istoj. Kako je u pitanju nepokretnost koja je bila u društvenoj svojini, na kojoj je do stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovnim svojinskopravnim odnosima („Službeni list SRJ“ broj 29/96) bila isključena mogućnost sticanja svojine putem održaja, prvostepeni sud je kao merodavno vreme državine uzeo samo ono posle stupanja na snagu navedenog zakona (pa do podnošenja tužbe), zaključivši da su ispunjeni uslovi za održaj iz člana 28 stav 4 citiranog zakona.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev, zaključivši da državina tužioca na delu predmetne parcele nije zakonita, budući da nije zasnovana na punovažnom pravnom poslu koji je potreban za sticanje prava svojine, a ni savesna jer je tužilac znao da deo predmetne njive, koji koristi još od devedesetih godina, ne pripada njemu. Osim toga, kako se radi o neizgrađenom gradskom građevinskom zemljištu, nema uslova za sticanje svojine po osnovu održaja i sa razloga što se rok od 20 godina potreban za sticanje prava svojine održajem na neizgrađenom gradskom građevinskom zemljištu računa tek od dana stupanja na snagu Zakona o planiranju i izgradnji (''Službeni glasnik RS'', br. 47/2003 i 34/2006), a koji do tada nije protekao.

Osnovano revizijom tužilac ukazuje da je u pobijanoj drugostepenoj presudi materijalno pravo pogrešno primenjeno.

Naime, Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“ broj 6/80 i 36/90, „Službeni list SRJ“ broj 29/96 i „Službeni glasnik RS“ broj 115/05), koji je stupio na snagu 01.09.1980. godine, je propisano da savestan i zakonit držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem, protekom 10 godina, a savestan držalac nepokretnosti na koji drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 20 godina (član 28. stav 2. i 4.), da vreme potrebno za održaj počinje teći onog dana kada je držalac stupio u državinu stvari, a završava se istekom poslednjeg dana vremena potrebnog za održaj, da se u vreme potrebno za održaj uračunava i vreme za koje su pravni prethodnici sadašnjeg držaoca držali stvar kao savesni i zakoniti držaoci, odnosno kao savesni držaoci (član 30. stav 1. i 2.). Članom 72. stav 2. i 3. istog zakona je propisano da je državina savesna ako držalac ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova, a da se savesnost državine pretpostavlja.

Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o osnovnim svojinskopravnim odnosima („Službeni list SRJ“ broj 29/96), brisana je odredba člana 29. navedenog Zakona, kojom je bilo propisano da se na stvari u društvenoj svojini pravo svojine ne može steći održajem. Imajući u vidu navedeno, tek od stupanja na snagu navedenih zakonskih izmena (04.07.1996. godine), može se steći pravo svojine održajem i na zemljištu u društvenoj, odnosno kasnije državnoj svojini i od tada teku rokovi propisani članom 28. navedenog Zakona.

Posle donošenja Zakona o planiranju i izgradnji kojim se dozvoljava konverzija prava korišćenja zemljišta (član 102. zakona po kome se pravo korišćenja na građevinskom zemljištu pretvara u pravo svojine bez naknade), institut održaja (kao ustanova privatnog prava) može se po analogiji primeniti i na pravo korišćenja.

Imajući u vidu citirane zakonske odredbe, po oceni Vrhovnog suda, pravilno je prvostepeni sud primenio materijalno pravo kada je ocenio da je tužilac, koji je bio savesni držalac sporne nepokretnosti u trajanju dužem od 20 godina, stekao pravo svojine po osnovu vandrednog održaja u utvrđenom suvlasničkom delu (član 28. stav 4. ZOSVP). U prilog odluci o savesnosti (koja se predpostavlja) i o osnovanosti tužbenog zahteva za utvrđenje prava svojine ukazuje i činjenica da tužena Republika Srbija kao nosilac prava svojine na predmetnom delu kat. parcele nije preduzimala radnje u svrhu deposediranja tužioca ni pre ni nakon podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari. Kako se radi o sticanju prava svojine na nepokretnosti koja je tada bila u društvenoj svojini, ispunjenost uslova se ceni prema odredbama Zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovnim svojinsko pravnim odnosima („Sl. list SRJ“ , br.29/96), koji nije pravio razliku u pogledu vrste zemljišta. Kako je od stupanja na snagu navedenog zakona 04.07.1996. godine, do podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari 24.06.2019. godine, protekao zakonom propisan rok za sticanje prava svojine po osnovu vandrednog održaja na predmetnoj nepokretnosti, a ispunjen je i uslov savesnosti držaoca (čije postojanje se pretpostavlja, a teret dokazivanja suprotnog, odnosno nesavesnosti državine bio je na tuženima) pravilno je prvostepeni sud usvojio tužbeni zahtev.

S obzirom na navedeno, Vrhovni sud je preinačio drugostepenu presudu, odbio žalbu tužene i potvrdio prvostepenu presudu.

Tužiocu koji je uspeo u postupku po reviziji pripada naknada troškova na ime sastava revizije u traženom iznosu od 18.000,00 dinara, kao i na ime takse na reviziju od 1.900,00 dinara.

Iz napred navedenih razloga, primenom člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić