Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je izvodio radove i finansirao izgradnju nove poslovno stambene jedinice zgrade u ulici ... u Novom Sadu, čiji su investitori bili tuženi BB, VV i mal. GG. Tuženi je ovlašćen od strane VV i mal. GG da obavlja sve poslove u vezi izgradnje objekta i jedini je naveden kao investitor u urbanističkoj dozvoli iz 1999. godine. Ugovor o zajedničkoj izgradnji između tuženog, VV i mal. GG (koga je zastupala majka DD), kao investitora i tužioca, kao izvođača radova, zaključen je 12.08.1999. godine i ugovoreno je da tužilac finansira radove na izgradnji i da za izvedene radove dobije određene stanove i lokale u budućoj zgradi, da tužilac i tuženi snose sve troškove komunalnog opremanja, javnih dažbina, komunalnog uređenja zemljišta i izgradnje stepeništa u zgradi, proporcionalno kvadraturi koju stiču izgradnjom objekta i imaju obavezu da plate sve javne dažbine potrebne za legalizaciju i stavljanje objekta u funkciju. (Navedeni ugovor overen je pred Opštinskim sudom u Novom Sadu 06.03.2001. godine) Između tužioca, tuženog, VV i mal. GG dogovorena je raspodela stambenog i poslovnog prostora i tužilac je radove započeo 1999. godine. U fazi kada je predmetna zgrada bila izgrađena do prvog sprata, zbog nedostatka finansijkih sredstava, tužilac je zastao sa radovima i rekao tuženom da mu treba 40.000 DM, te da zbog toga mora da proda stan na drugom spratu (broj 3) koji mu je pripao u međusobnoj raspodeli. Tuženi je prodao stan kupcu ĐĐ (pošto je tada u urbanističkoj dozvoli bio naveden samo tuženi), sa kojim je 07.11.1999. godine zaključio ugovor o kupoprodaji dupleksa na drugom srpatu, a kupac je uslovio da se kupoprodajna cena iskoristi za izgradnju zgrade. Stan je prodat za 48.000 DM. Kupoprodajnu cenu kupac je isplatio u dva navrata (odmah nakon zaključenja ugovora 43.000 DM koji su deponovani kod advokata i ostatak od 5.000 maraka 2002. godine kada je objekat završen u kancelariji istog advokata i u njegovom prisustvu), nakon čega je tuženi kupcu dao ključeve od stana i kupac se uselio u isti. Pošto je kupac isplatio 43.000 DM, tuženi je obavestio tužioca da je predmetni stan prodat, da je novac deponovan u kancelariji advokata i da novac može da preuzima u skladu sa potrebama gradnje. Tužilac je u nekoliko navrata uzeo ukupno 30.000 DM, da bi mu tuženi 2000. godine, isplatio još 10.000 DM (koliko je tuženi prethodno uzeo od deponovanog novca kod advokata za poterbe pribavljanja dozvole). Izgradnja predmetne poslovno-stambene zgrade završena je 2002. godine. Ugovor o razvrgnuću imovinske zajednice zaključen je 11.05.2005. godine između tužioca, tuženog, VV i mal. GG, kojim je ugovoreno da u isključivo vlasništvo tužiocu pripada predmetni dvosobni stan - dupleks površine 42m2 i tužilac je u javnim knjigama upisan kao vlasnik predmetnog stana. Kupci su imali svoje kupoprodajne ugovore i čekali su da investitori uknjiže svoja prava kako bi oni mogli da uknjiže svoja na osnovu kupoprodajnih ugovora. Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P 7535/2008 od 23.10.2009. godine (pravnosnažna 09.11.2011. godine) utvrđeno je da je ništav ugovor o razvrgnuću imovinske zajednice u delu člana 1. stav 4. po kojem bi u isključivo vlasništvo tužiocu pripao stan broj 3 i da je ĐĐ vlasnik navedene nepokretnosti, što su ovde tužilac i tuženi dužni priznati i trpeti i dozvoliti da se ĐĐ na osnovu ove presude upiše kao vlasnik u javne knjige. Tržišna vrednost predmetnog stana je 42.000 evra.

Tužbom u ovoj pravnoj stvari tužilac traži da se obaveže tuženi da mu isplati 42.000 evra, sa domicilnom kamatom od podnošenja tužbe do isplate, pozivom na primenu člana 508 i 154 Zakona o obligacionim odnosima, jer smatra da je tuženi zaključenjem ugovora o kupoprodaji dupleksa na drugom srpatu 07.11.1999. godine nesavesno raspolagao predmetnim stanom u korist trećeg lica, usled čega je tužiocu, kao vlasniku tog stana, prouzrokovao štetu u visini tržišne vrednosti te nepokretnosti.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, po oceni Vrhovnog suda, pravilno su nižestepeni sudovi odlučili odbijanjem tužbenog zahteva, uz osnovan zaključak da ne postoje uslovi za odgovornost tuženog prema tužiocu na osnovu člana 508. Zakon o obligacionim odnosima, kao ni primenom člana 154. Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom da predmetnim raspolaganjem tuženog u korist trećeg lica, tužiocu nije prouzrokovana šteta.

Revizija neosnovano osporava pravilnost primene materijalnog prava. Zakon o obligacionim odnosima u članu 154. stav 1. propisuje da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice, a članom 155. da je šteta je umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist). Članom 508. stav 1. istog Zakona propisano je da prodavac odgovara ako na prodatoj stvari postoji neko pravo trećeg koje isključuje, umanjuje ili ograničava kupčevo pravo, a o čijem postojanju kupac nije obavešten, niti je pristao da uzme stvar opterećenu tim pravom.

U konkretnom slučaju, tužilac je u pravnom odnosu sa tuženim po osnovu Ugovora o zajedničkoj izgradnji zaključenog 12.08.1999. godine između tuženog, VV i mal. GG (koga je zastupala majka DD), kao investitora, i tužioca, kao izvođača radova, a prema dogovoru između navedenih lica predmetni stan je trebalo da po završenoj gradnji pripadne tužiocu u isključivo vlasništvo, kao kompezacija za izvršenja ulaganja. Tužilac je insitirao da tuženi, kao jedini investitor iz urbanističke dozvole proda predmetni stan u izgradnji radi nastavka izvođenja radova za cenu od 40.000 DM, a tuženi je prodao predmeti stan trećem licu na osnovu zaključenog ugovora o kupoprodaji od 07.11.1999. godine, kupac je isplatilo kupoprodajnu cenu i tužilac je u više navrata podigao predhodno deponovani novac od kupoprodajne cene u visini od ukupno 40.000 DM.

S obzirom na izneto sledi da je tuženi prodaju predmetnog stana u izgradnji izvršio u svemu saglasno uslovima koje je postavio tužilac i uz njegovu saglasnost i da je tužiocu predata novčana protivvednost tog stana (u visini koju je tužilac odredio), pa predmetnim raspolaganjem tuženog imovina tužioca nije umanjena niti je sprečeno njeno povećanje. Usled navedenog proizlazi i da predmetno raspolaganje tuženog nema kvalitet nesavesnosti i da istim nije prouzrokovana šteta za imovinu tužioca, zbog čega nema ni uslova za obavezivanje tuženog da istu naknadi u smislu člana 154. i 155. Zakona o obligacionim odnosima.

S tim u vezi, pravilno zaključuju nižestepeni sudovi da u ovom slučaju nema mesta primeni člana 508 Zakon o obligacionim odnosima, jer tužilac nije kupac predmetnog stana da bi mogao prema tuženom kao prodavcu isticati zaštitu od evikcije. Osim toga, suprotno navodima revizije, tužilac u momentu podnošenja tužbe nije ni isključivi vlasnik predmetnog stana (iako je ugovorom o razvrgnuću imovinske zajednice tužiocu u isključivo vlasništvo pripao predmetni stan) pa je isticanje revizije o poverilačkom svojstvu tužioca po tom osnovu, neosnovano i bez uticaja. Naime, tužilac je svojinu na predmetom stanu trebalo da stekne stvaranjem nove stvari shodno članu 21. ZOSPO. Predmetni stan je, međutim, otuđen u izgradnji i nakon izgradnje postao vlasništvo trećeg lica - kupca, što potvrđuje činjenica da je presudom od 23.10.2009. godine (koja je postala pravnosnažna 09.11.2011. godine) naknadno utvrđeno da je ništav ugovor o razvrgnuću imovinske zajednice u delu člana 1. stav 4. po kojem bi u isključivo vlasništvo tužiocu pripao predmetni stan i da je vlasnik navedene nepokretnosti kupac iz zaključenog kupoprodajnog ugovora od 07.11.1999. godine, a sve vezano za period pre podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari.

Kako ostalim navodima revizije nije dovodena u sumnju pravilnost pobijane odluke, Vrhovni sud je na osnovu člana 414. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković