Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408., u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' 72/11, 55/14), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pred Agencijom za restituciju, Područna jedinica Novi Sad, pokrenut je postupak za vraćanje oduzete imovine i obeštećenja pok. VV, koja je preminula ...1972. godine. Rešenjem Opštinskog suda u Subotici O ../72 od 03.11.1972. godine obustavljen je ostavinski postupak iza pok. VV, jer ostavilja nije imala imovine koja bi bila predmet zaostavštine, a kao njeni zakonski naslednici ostali su suprug DD (koji je preminuo ...1975. godine) i ćerke ĐĐ i EE. Rešenjem o nasleđivanju Prvog opštinskog suda u Beogradu O ../04 od 29.07.2004. godine za naslednika iza pok. ĐĐ, oglašen je AA, sin ostavilje. Rešenjem Osnovnog suda u Subotici O ../15 od 25.03.2015. godine u ostavinskom postupku iza pok. EE za naslednika je oglašen njen suprug BB, s obzirom da se AA kao zakonski naslednik iza pok. ĐĐ, sestre ostavilje, prihvatio nasledstva i isto ustupio BB. Rešenjem Osnovnog suda u Subotici O ../15 od 07.07.2015. godine utvrđeno je da su u skladu sa članom 47. stav 8. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenja zakonski naslednici pok. VV, biv. iz ..., koja je preminula ...1972. godine, BB, preživeli bračni drug kćerke ostavilje u delu od 1/2 i AA unuk ostavilje u delu od po 1/2, te da rešenje važi samo u postupku pred Agencijom za restituciju.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tužilac u skladu sa članom 47. stav 8. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju jedini potomak i zakonski naslednik iza pok. VV, kao unuk ostavilje, iz kojih razloga je odbio tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je tuženi kao preživeli bračni drug kćerke ostavilje zakonski naslednik iza pok. VV.

Međutim, drugostepeni sud je odlučujući o žalbi tuženog preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan, smatrajući da tužilac nije aktivno legitimisan u ovoj parnici, jer nije dokazao da je podneo zahtev za vraćanje oduzete imovine i obeštećenje biv. vlasnika pok. VV, jer je postupak pred Agencijom za restituciju, Područne jedinice Novi Sad pokrenut po zahtevu ćerke ranijeg sopstvenika EE, supruge tuženog.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda osnovano se revizijom tužioca ukazuje da je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Prema odredbi člana 8. stav 1. Zakona o nasleđivanju propisano je da na osnovu zakona ostavioca nasleđuju: njegovi potomci, njegovi usvojenici i njihovi potomci, njegov bračni drug, njegovi roditelji, njegovi usvojioci, njegova braća i sestre i njihovi potomci, njegovi dedovi i babe i njihovi potomci i njegovi ostali preci.

Prema odredbi člana 5. stav 1. tačka 1. Zakona o vraćanju imovine i obeštećenju pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje ima domaće fizičko lice koje je bivši vlasnik oduzete imovine, a u slučaju njegove smrti ili proglašenja umrlim, njegovi zakonski naslednici utvrđeni u skladu sa propisima koji uređuju nasleđivanje u Republici Srbiji sa odredbama ovog zakona. Odredbom člana 39. Zakona o vraćanju imovine i obeštećenju propisano je da je stranka u postupku lice po čijem je zahtevu pokrenut postupak ili koji ima pravni interes, obveznik, kao i Republički javni pravobranilac, odredbom člana 41. istog zakona, da zahtev za vraćanje imovine u skladu sa ovim zakonom podnose svi bivši vlasnici oduzete imovine, odnosno njihovi zakonski naslednici i pravni sledbenici (stav 1). Zahtev iz stava 1. ovog člana mogu podneti zajedno svi zakonski naslednici bivših vlasnika ili svaki od njih pojedinačno. Prema članu 45. Zakona, Agencija će prekinuti postupak do okončanja postupka legalizacije, rehabilitacije, ili kada se kao prethodno pitanje pojavi pitanje čije rešavanje spada u isključivu nadležnost suda, kao i u slučaju propisanom u članu 23. st. 4. i 5. ovog zakona. Prema odredbi člana 47. Zakona o vraćanju imovine i obeštećenju, rešenjem iz stava 1. ovog člana utvrđuje se korisnik, odnosno korisnici i to 1) bivši vlasnik ako je u životu, 2) zakonski naslednici bivšeg vlasnika na osnovu pravnosnažnog rešenja o nasleđivanju bivšeg vlasnika ako takvo rešenje postoji, ako takvog rešenja nema, rešenjem će se odrediti korisnici samo u slučaju kada je iz dostavljene dokumentacije moguće nesporno utvrditi sve zakonske naslednike (stav 5.), a u slučaju kada je rešenjem iz stava 1.ovog člana određeno više korisnika svakom od njih odrediće se pripadajući deo imovine, odnosno obeštećenja prema pravnosnažnom rešenju o nasleđivanju bivšet vlasnika, ako takvo rešenje postoji ili na osnovu sporazuma zakonskih naslednika zaključenog pred prvostepenim organom (stav 6.), a ako se korisnici i njihovi udeli ne mogu utvrditi primenom odredaba iz stava 5. i 6. ovog člana prvostepeni organ će podnosioce zahteva za ostvarivanje prava po ovom zakonu, saglasno članu 45. zakona, uputiti da ova pitanja kao prethodna reši pred nadležnim sudom. Odredbom stava 8. istog člana, propisano je da u postupku iz stava 7. ovog člana, nadležni sud u vanparničnom postupku, shodnom primenom pravila po kojima se raspravlja zaostavština, utvrđuje zakonske naslednike bivšeg vlasnika i njihove udele u pravu na povraćaj oduzete imovine ili na obeštećenje, pri čemu se sud ne upušta u to da li ta lica ispunjavaju propisane uslove za ostvarivanje ovih prava po odredbama ovog zakona. Rešenje agencije iz člana 5. tačka 2. ovog člana, odnosno rešenje suda iz stava 8. ovog člana o određivanju zakonskih naslednika bivšeg vlasnika i njihovih udela, važi samo u postupku pred Agencijom za ostvarivanje prava na vraćanje oduzete imovine, odnosno prava na obeštećenje. Kod utvrđivanja svojstva korisnika, odnosno zakonskih naslednika po odredbama ovog člana, nije od značaja ranije data naslednička izjava lica koje je podnelo zahtev za ostvarivanje prava po odredbama ovog zakona (stav 10), a podnosioci zahteva za ostvarivanje prava po odredbama ovog zakona koji po odredbama ovog člana nisu određeni za korisnike, mogu svoja prava ostvariti u parničnom postupku - podnošenjem tužbe protiv lica koja su određena za korisnike, odnosno zakonske naslednike (stav 11).

Polazeći od činjenice da prema Zakonu o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje u postupku restitucije imaju samo zakonski naslednici bivšeg vlasnika oduzete imovine u momentu podržavljenja, to se kod činjenice da je tužilac unuk pok. VV (bivši vlasnik oduzete imovine) ne može kao pravilan prihvatiti zaključak drugostepenog suda da tužilac nije aktivno legitimisan u ovoj parnici, jer nije dokazao da je podneo zahtev za vraćanje oduzete imovine i obeštećenja bivšeg vlasnika, pok. VV.

Naime, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u kontekstu napred citiranih odredaba Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, nejasan je zaključak drugostepenog suda da tužilac nije aktivno legitimisan jer nije dokazao da je podneo zahtev za vraćanje oduzete imovine, a kod činjenice da je tužilac inicirao ovaj postupak upravo radi ostvarivanja svojih prava pred Agencijom za vraćanje oduzete imovine, kao zakonski naslednik bivšeg vlasnika. Potvrda ove činjenice proizlazi i iz ostavinskog rešenja Osnovnog suda u Subotici O ../15 od 07.07.2015. godine, čija se ništavost u ovom postupku traži, a kojim su utvrđeni zakonski naslednici i njihovi udeli, ovde tužilac i tuženi, a u čijem obrazloženju je navedeno da su podneskom od 31.03.2015. godine zakonski naslednici BB i AA zatražili donošenje rešenja o utvrđivanju zakonskih naslednika i njihovih udela, kako bi nastavili postupak vraćanja oduzete imovine pred Agencijom za restituciju. Tužilac tokom postupka nije dostavljao zahtev za vraćanje oduzete imovine smatrajući da je ovim ostavinskim rešenjem učinjeno nespornim da je i on podnosilac zahteva za vraćanje imovine. U prilog te činjenice, koju je smatrao nespornom, jer to nije niko osporavao tokom postupka, i koja proizlazi iz dokaza priloženih uz tužbu i same svrhe vođenja ovog postupka i postupka pred ostavinskim sudom, priložio je zahtev uz reviziju, iz kojeg proizlazi, u odeljku III gde se navode podaci o podnosiocu zahteva, da su podnosioci zahteva AA i EE, zajedno, preko punomoćnika, advokata Maravić Milana, o čemu je priložena i potvrda o prijemu zahteva za vraćanje imovine, odnosno obeštećenje u kojoj je konstatovano da je zahtev za vraćanje imovine, odnosno obeštećenje pod navedenim brojem podnet od strane EE i AA. Kako činjenica da je tužilac pokrenuo postupak za vraćanje oduzete imovine proizlazi iz izvedenih dokaza u postupku, pre svega ostavinskog rešenja priloženog uz tužbu, a što je potvrđeno prilozima dostavljenim uz reviziju, to je nepravilan zaključak drugostepenog suda da tužilac nije aktivno legitimisan u ovoj pravnoj stvari.

Kako se iz navedenih razloga drugostepena odluka ne može smatrati pravilnom i zakonitom to je morala biti ukinuta, a ukinuta je i odluka o troškovima postupka jer zavisi od konačnog ishoda spora.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će uzeti u obzir iznete primedbe i pravilnom primenom materijalnog prava doneti pravilnu i zakonitu odluku o tužbenom zahtevu.

Iz navedenih razloga Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Biserka Živanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić