Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, u smislu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku i člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Po oceni Vrhovnog suda, revizija je dozvoljena primenom člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP, pa nije bilo uslova za odlučivanje o posebnoj reviziji u smislu člana 404. ZPP.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011, 49/2013-US, 74/2013- US, 55/2014, 87/2018, 18/2020 i 10/2023 – drugi zakon, u daljem tekstu: ZPP), pa je našao da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je po osnovu nasledstva suvlasnik kat.parcele broj .., ukupne površine 19,52 ara, sa udelom od 2/3, upisane u LN .. KO Niš – Bubanj, šuma četvrte klase i koja se nalazi u neposrednoj blizini istočnog dela .. polja deponije. Tužilac je predmetnu parcelu nasledio od oca na kojoj su roditelji tužioca 1954. godine zasadili vinograd, a tužilac je sa ocem devedesetih godina uništio stari i zasadio novi vinograd koji je obrađivan do 2000. godine kada je na deponiji otvoreno .. polje i zatvoren put do parcele tužioca, od kada tužilac parcelu ne obrađuje zbog smrada, isparenja gasova i nemogućnosti prilaza.

Prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka poljoprivredne struke, predmetna parcela nije obrađivana najmanje petnaest godina jer se u neposrednoj blizini nalazi bara sa mutnom otpadnom vodom nastala deponovanjem otpadnog materijala na deponiji i nemogućnošću oticanja vode sa tog mesta zbog čega se iz bare širi neprijatan miris. Sastav deponijskog gasa je opasan po čovekovu okolinu, kao i zdravlje živih organizama i poljoprivrednih kultura, pri čemu je sudski veštak imao u vidu paušalnu konstataciju iz zapisnika komisije o inspekcijskom nadzoru da ovi gasovi ne utiču na kvalitet vazduha. Predmetna parcela je obrasla u korov, trnje i šiblje, a na njoj se nalaze izumrli čokoti vinove loze i mladi izdanci vinove loze koji su u međuvremenu izrasli. Visina štete u vidu izgubljene dobiti je 409.920,00 dinara shodno suvlasničkom udelu tužioca. Tuženom je zabranjeno odlaganje komunalnog otpada na deponiji Bubanj u polju .. što tuženi čini i dalje.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je najpre ocenivši prigovor zastarelosti potraživanja kao neosnovan, našao da tužiocu pripada pravo na naknadu štete u visini određenoj u skladu sa nalazom i mišljenjem veštaka poljoprivredene struke, zbog nemogućnosti da predmetnu parcelu obrađuju na način kako su to činili tužilac i njegovi pravni prethodnici u periodu pre izgradnje gradske deponije, jer je nakon izgradnje deponije parcela tužioca postala neupotrebljiva za bilo koju namenu zbog štetnih imisija koje se šire sa deponije, a za koju štetu je odgovoran tuženi, pa je primenom odredbi člana 154. stav 1, 155. i 156. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog da tužiocu isplati 409.920,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 13.09.2018. godine, kao dana presuđenja pa do isplate.

Prema stanovištu drugostepenog suda, pravilno je prvostepeni sud utvrdio da je tužilac suvlasnik predmetne parcele koja je neupotrebljiva zbog štetnih imisija i zagađenja koji dolaze sa deponije u neposrednoj blizini parcele, ali je izveo pogrešan zaključak da je tužilac dokazao da usled navedenog trpi štetu u vidu izgubljene dobiti zbog nemogućnosti obrade parcele u visini određenoj nalazom i mišljenjem veštaka poljoprivredne struke, odnosno da šteta koju potražuje predstavlja korist koja se izvesno mogla očekivati prema redovnom toku stvari od korišćenja svog suvlasničkog udela. Tužilac nije dokazao da je u periodu koji prethodi periodu za koji traži izgubljenu dobit uzgajao navedenu kulturu i od iste ostvarivao određene prihode, niti dokazao da se u navedenom periodu bavio poljoprivrednom delatnošću vezanom za uzgajanje vinograda na predmetnoj parceli i ostvario prinos.

Po oceni Vrhovnog suda, revizijom tužioca se osnovano ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete.

Prema članu 3. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa vlasnik ima pravo da svoju stvar drži, da je koristi i da njome raspolaže, u granicama određenim zakonom. Prema stavu 2. svako je dužan da se uzdržava od povrede prava svojine drugog lica.

Članom 4. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa propisano je da vlasnik ostvaruje pravo svojine u skladu sa prirodom i namenom stvari, dok je stavom 2. propisano da je zabranjeno vršenje prava svojine protivno cilju zbog koga je zakonom ustanovljeno ili priznato.

Članom 5. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa propisano je da je vlasnik nepokretnosti dužan da se pri korišćenju nepokretnosti uzdržava od radnji i da otklanja uzroke koji potiču od njegove nepokretnosti, kojima se otežava korišćenje drugih nepokretnosti (prenošenje dima, neprijatnih mirisa, toplote, čađi, potresa, buke, oticanja otpadnih voda i sl.) preko mere koja je uobičajena s obzirom na prirodu i namenu nepokretnosti i na mesne prilike, ili kojima se prouzrokuje znatnija šteta.

Prema članu 42. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa ako treće lice neosnovano uznemirava vlasnika ili pretpostavljenog vlasnika na drugi način a ne oduzimanjem stvari, vlasnik, odnosno pretpostavljeni vlasnik, može tužbom zahtevati da to uznemiravanje prestane. Prema stavu 2. istog člana kada je uznemiravanjem iz stava 1. ovog člana prouzrokovana šteta, vlasnik ima pravo da zahteva naknadu štete po opštim pravilima o naknadi štete.

Odgovornost tuženog proizilazi iz činjenice da je tuženi pravno lice – javno komunalno preduzeće osnovano radi obavljanja poslova od opšteg interesa, odnosno poslova komunalne delatnosti na području Grada Niša. Poslovi komunalne delatnosti u koje spadaju i upravljanje komunalnim otpadom, njegovo sakupljanje, odvoženje, tretman i bezbedno odlaganje, kao i upravljanje, saniranje i zatvaranje deponije. Izvedenim dokazima nesumnjivo je utvrđeno da tuženi nije adekvatno obavljao poverene poslove, te nije bezbedno odlagao otpad, održavao i sanirao deponiju, pa je usled štetnih imisija sa deponije koja je u nadležnosti tuženog i njihovim širenjem na parcelu tužioca prouzrokovana šteta.

Prema opštem principu subjektivne odgovornosti za štetu, sadržanom u odredbi člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice. Prema stavu 2. istog člana za štetu od stvari ili delatnosti od kojih potiče povećana opasnost štete za okolinu, odgovara se bez obzira na krivicu. Članom 155. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta).

Odredbom člana 184. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da preduzeća i druga pravna lica koja vrše komunalnu ili drugu sličnu delatnost od opšteg interesa odgovaraju za štetu ako bez opravdanog razloga obustave ili neredovno vrše svoju uslugu.

Odredbom člana 185. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da je odgovorno lice dužno uspostaviti stanje koje je bilo pre nego što je šteta nastala. Ukoliko uspostavljanje ranijeg stanja ne uklanja štetu potpuno, odgovorno lice dužno je za ostatak štete dati naknadu u novcu. Kada uspostavljanje ranijeg stanja nije moguće ili sud smatra da nije nužno da to učini odgovorno lice, sud će odrediti da ono isplati oštećeniku odgovarajuću svotu novca na ime naknade štete. Sud će dosuditi oštećeniku naknadu u novcu kada on to zahteva, izuzev ako okolnosti datog slučaja opravdavaju uspostavljanje ranijeg stanja.

Odredbom člana 189. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da oštećenik ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi. Prema stavu 3. tog člana pri oceni visine izmakle koristi uzima se u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem.

U konkretnom slučaju predmet tužbenog zahteva je naknada štete koju tužilac trpi jer je usled štetnih imisija i zagađenja koji potiču sa deponije, koja je u nadležnosti tuženog, onemogućen da predmetnu parcelu koristi na način kako su to pre izgradnje deponije činili njegovi pravni prethodnici, kao i sam tužilac. Izvedenim dokazima nesumnjivo je utvrđeno da je zbog štetnih imisija koje potiču sa deponije, parcela tužioca, koja je po kulturi poljoprivredno zemljište – njiva, potpuno zagađena i neupotrebljiva za bilo koju namenu, a sastav deponijskog gasa je opasan po čovekovu okolinu, kao i zdravlje živih organizama i poljoprivrednih kultura. Do izgradnje deponije, pravni prethodnici tužioca, obrađivali su predmetnu parcelu i uzgajali vinovu lozu, u čemu je učestvovao i tužilac. Naime, iz utvrđenog činjeničnog stanja sledi da su tužilac i njegov otac 1990. godine iskrčili stari vinograd i zasadili novi koji su obrađivali sve dok je postojao put, odnosno dok nije došlo do zatvaranja puta i otvaranja .. smetlišta, od kada više nisu mogli da koriste vinograd usled zagađenja, smrada i ptica, odnosno parcelu su tužilac i njegovi pravni prethodnici koristili do 2000. godine.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, po oceni revizijskog suda nije sporno da u konkretnom slučaju postoji uzročno-posledična veza između postupanja tuženog i nastale materijalne štete po tužioce, a da šteta koju tužilac trpi ima karakter izmakle koristi, odnosno neostvarene imovinske dobiti koja se u konkretnom slučaju po redovnom toku stvari osnovano mogla očekivati, a koja je izostala usled štetnikove radnje. Ovo iz razloga jer je tužilac usled štetnih imisija i zagađenja koji potiču sa deponije prestao da obrađuje svoju parcelu na kojoj je bio zasađen vinograd i tako ostvaruje prinose, što su do izgradnje deponije činili pravni prethodnici tužioca, a u čemu je učestvovao i sami tužilac. S toga je, suprotno stanovištu drugostepenog suda, pravilno prvostepeni sud usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog da tužiocu naknadi štetu u vidu izmakle koristi zbog nemogućnosti obrade predmetne parcele jer je ista neupotrebljiva zbog štetnih imisija sa deponije u nadležnosti tuženog, srazmerno suvlasničkom udelu tužiocai u visini koja je utvrđena na osnovu nalaza i mišljenja veštaka poljoprivredne struke, saglasno članu 3, 4, 5. i 42. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, kao i članu 154, 155, 184, 185. i 189. Zakona o obligacionim odnosima.

Vrhovni sud je preinačio odluku drugostepenog suda o troškovima postupka, shodno konačnom uspehu tužioca u sporu i potvrdio odluku o troškovima parničnog postupka sadržanu u stavu drugom izreke prvostepene presude, donetu primenom člana 150, 153. i 154. ZPP.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Kako je tužilac uspeo u postupku po reviziji, to je Vrhovni sud, saglasno članu 153, 154. i 165. ZPP, obavezao tuženog da tužiocu naknadi troškove revizjiskog postupka u iznosu od 107.992,00 dinara i to za sastav revizije u iznosu od 18.000,00 dinara važećoj u vreme preduzimanja ovih parničnih radnji, sudsku taksu na reviziju u iznosu od 35.997,00 dinara i sudsku taksu na odluku o reviziji u iznosu od 53.995,00 dinara, prema Taksenoj tarifi iz Zakona o sudskim taksama i odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković