.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev 19560/2022
11.05.2023. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić, predsednika veća, Mirjane Andrijašević i Gordane Komnenić, članova veća, u parnici tužioca Akcionarskog društva za osiguranje „Generali osiguranje Srbija'“ a.d. Beograd, čiji je punomoćnik Aleksandar Đorđević, advokat iz ..., protiv tuženog AA iz ..., čiji je punomoćnik Momo Brajović, advokat iz ..., radi regresa, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 1246/21 od 12.01.2022. godine, u sednici veća održanoj 11.05.2023. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 1246/21 od 12.01.2022. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu P 2975/17 od 28.11.2018. godine, stavom prvim izreke usvojen je tužbeni zahtev i obavezan je tuženi da tužiocu, na ime regresa, isplati iznos od 1.105.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na iznos od 552.500,00 dinara od 18.04.2014. godine do isplate i na iznos od 552.500,00 dinara od 25.10.2014. godine do isplate. Stavom drugim izreke obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 166.250,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca da mu se na dosuđeni iznos naknade troškova parničnog postupka dosudi zakonska zatezna kamata od dana presuđenja do nastupanja uslova za izvršnost presude.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 1246/21 od 12.01.2022. godine, stavovima prvim i drugim izreke, prvostepena presuda je preinačena u stavovima prvom i drugom izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev i zahtev tužioca za naknadu troškova aprničnog postupka. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.
Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011….18/2020, u daljem tekstu. ZPP), Vrhovni sud je ocenio da revizija tužioca nije osnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, dana ...2013. godine na području Opštine Smederevo u mestu ..., došlo je do saobraćajnog udesa u kome je učestvovao vozač BB, upravljajući pod dejstvom alkohola u krvi u visini od 2,22 promila, motornim vozilom „Opel ...“ reg.br. ..., u vlasništvu tuženog i VV, u svojstvu pešaka koji je kritičnom prilikom pretrpeo teške telesne povrede. Tužilac je oštećenom VV na ime naknade štete iz štetnog događaja – i to nematerijalne štete za duševne bolove i umanjenje životne aktivnosti od 40% priznao iznos od 640.000,00 dinara, na ime naknade štete za pretrpljeni fizički bol 200.000,00 dinara, na ime naknade štete za pretrpljeni strah 150.000,00 dinara i na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog naruženosti 115.000,00 dinara, ukupno 1.105.000,00 dinara i navedene novčane iznose isplatio u dva dela 16.04.2014. godine i 21.10.2014. godine u iznosu od po 552.500,00 dinara. Tuženi je vozilo „Opel ...“ reg.br. ... prodao 01.05.2012. godine neparničaru GG koji je potom to vozilo prodao kupcu DD 01.06.2012. godine, zaključivši sa njim pisani ugovor o kupoprodaji.
Na ovako utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je primenio materijalno pravo iz odredbi čl. 174, 200. i 939. Zakona o obligacionim odnosima i člana 11. Pravilnika o registraciji motornih i priključnih vozila („Službeni glasnik RS“, br. 69/10...121/12) i zaključio da je tužbeni zahtev osnovan. Prema datim razlozima, iz zapisnika o uviđaju, koji je javna isprava i koji sadrži u sebi istinite činjenice, proizlazi da je tuženi na dan saobraćajnog udesa i nastanka štetnog događaja ...2013. godine bio vlasnik motornog vozila kojim je upravljao BB, pa je u obavezi da tužiocu na ime regresa, isplati iznos koji je tužilac kao osiguravač isplatio, na ime naknade štete, trećem oštećenom licu VV u saobraćajnom udesu prouzrokovanom od strane BB, koji je upravljao vozilom u vlasništvu tuženog,osiguranom kod tužioca po osnovu ugovora o osiguranju od autoodgovornosti, pod dejstvom alkohola u krvi, zbog čega je izgubio pravo na osiguravajuću zaštitu.
Nasuprot stanovištu prvostepenog suda, pravilno je drugostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje primenio materijalno prava iz odredbi člana Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, Zakona o obligacionim odnosima i Pravilnika o registraciji motornih i priključnih vozila i pravilno ocenio da tužbeni zahtev nije osnovan, zbog čega je prvostepenu presudu preinačio i odbio tužbeni zahtev.
Neosnovano se navodima revizije osporava pravilna primena materijalnog prava.
Odredbom člana 34. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa propisano je da se pravo svojine na pokretnoj stvari stiče na osnovu pravnog posla i predajom te stvari u državinu tužioca, a članom 67. Zakona o obligacionim odnosima da zaključenje ugovora ne podleže nikakvoj formi, osim ako je zakonom drugačije određeno.
Iz navedenog proizlazi da se pravo svojine na vozilu, kao pokretnoj stvari, stiče samom predajom, odnosno stupanjem u državinu vozila na osnovu člana 34. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa i da shodno načelu konsensualizma predviđenom u članu 67. stav 1. ZOO takav pravni posao ne mora biti zaključen u pismenoj formi.
U konkretnom slučaju, tuženi je motorno vozilo kojim je kritičnom prilikom ...2013. godine upravljao BB prodao usmenim ugovorom o kupoprodaji 01.05.2012. godine GG (koji je potom 01.06.2012. godine vozilo prodao DD, zaključivši sa njim pisani ugovor o kupoprodaji). Zaključenjem usmenog ugovora o kupoprodaji vozila od 01.05.2012. godine tuženi je punovažno raspolagao svojim pravom svojine na vozilu u korist GG kao kupca, pa se ne može smatrati vlasnikom i imaocem predmetnog putničkog vozila kao opasne stvari u momentu saobraćajnog udesa i nastanka štete, niti su u odnosu na njega ispunjeni uslovi za zasnivanje odgovornosti iz člana 174. ZOO, što i tužbeni zahtev za regres prema tužiocu čini neosnovanim, kako je to pravilno zaključio drugostepeni sud.
Bez uticaja je na ocenu o osnovanosti tužbenog zahteva činjenica da je u vreme štetnog događaja u saobraćajnoj dozvoli tuženi bio registrovan kao vlasnik vozila. Članom 32. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju propisano je da ako se u toku važenja ugovora o osiguranju od autoodgovornosti promeni vlasnik motornog vozila, prava i obaveze iz tog ugovora prelaze na novog vlasnika i traju do isteka tekućeg perioda osiguranja. Registracija vozila uz prethodni tehnički pregled njegove ispravnosti vrši se u cilju osiguranja bezbednosti saobraćaja, a ne zasnivanja vlasništva i ne predstavlja bitan element ugovora kojim bi se steklo pravo svojine motornog vozila, već je ona neophodna za regulisanje administrativno-pravnog odnosa, u smislu odredbi članova Pravilnika o registraciji motornih i priključnih vozila.
Vrhovni sud je cenio i ostale navode revizije, kojima se ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude. Odluka o tužbenom zahtevu je doneta pravilnom primenom materijalnog prava, za koju su dati dovljni i jasni razlozi, koje u svemu kao pravilne prihvata i ovaj sud. Revizija osporava i pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja i stavlja primedbe na ocenu dokaza iz člana 8. ZPP, zbog čega se revizija ne može izjaviti prema članu 407. stav 2. ZPP.
Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je primenom člana 414. ZPP odlučio kao u izreci.
Predsednik veća - sudija
Vesna Subić,s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
