U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Jelene Borovac i Dragane Marinković, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Zoran Mićić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo pravde, koju zastupa Državno pravobranilaštvo Beograd, radi naknade nematerijalne štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 8672/19 od 27.11.2019. godine, u sednici održanoj 25. novembra 2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 8672/19 od 27.11.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 21745/18 od 21.06.2019. godine, stavom prvim izreke, tužena je obavezana da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede slobode i prava ličnosti, isplati iznos od 700.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 27.03.2018. godine, pa do isplate. Stavom drugim izreke, tužena je obavezana da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati 138.600,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude pa do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 8672/19 od 27.11.2019. godine, preinačena je navedena prvostepena presuda u stavu prvom izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tražio da se tužena obaveže da mu na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede slobode i prava ličnosti isplati iznos od 700.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja pa do isplate. Stavom drugim izreke, preinačeno je i rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu drugom izreke prvostepene presude, tako što je tužilac obavezan da tuženoj naknadi troškove (prvostepenog) parničnog postupka u iznosu od 9.000,00 dinara. Stavom trećim izreke, tužilac je obavezan da tuženoj na ime troškova drugostepenog postupka isplati iznos od 18.000,00 dinara.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP i dozvoljenost na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. istog zakona, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija dozvoljena, ali da nije osnovana.

Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Navodi revizije pritom ne sadrže razloge iz kojih bi se moglo zaključiti koja bitna povreda postupka je učinjena donošenjem pobijane presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, protiv ovde tužioca je vođen krivični postupak koji je pravnosnažno okončan presudom Višeg suda u Beogradu K 414/10 od 16.06.2014. godine (koja je postala pravnosnažna 01.08.2014. godine) kojom je odbijena optužba za krivično delo silovanja iz člana 178. stav 3. u vezi stava 1. KZ. Tužilac je u tom postupku bio lišen slobode u dva perioda, u trajanju od ukupno 208 dana i to od 14.03.2008. godine do 07.07.2008. godine i ponovo od 28.12.2011. godine do 30.03.2012. godiine. Tužiocu je pritvor određen najpre rešenjem Okružnog suda u Beogradu K 1975/06 od 06.03.2018. godine u trajanju od 30 dana jer nije pristupio na pretres od 01.02.2008. godine, na osnovu člana 142. stav 1. tačka 1) tada važećeg ZKP-a, jer su postojale okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva, s obzirom da nije zatečen na adresi svog prebivališta, odnosno da se krio. Ovaj pritvor mu je produžen rešenjem od 14.05.2018. godine za još dva meseca, a ukinut je rešenjem od 07.07.2008. godine. Rešenjem Višeg suda u Beogradu K 414/10 od 18.11.2011. godine, tužiocu je ponovo određen pritvor na osnovu člana 142. stav 1. tačka 4. ZKP, iz razloga što se kao okrivljeni nije redovno odazivao na pozive suda iako je bio uredno obavešten. Ovaj pritvor mu je produžen za još dva meseca, a ukinut je rešenjem od 30.03.2012. godine. Prilikom ukidanja oba pritvora, bila mu je određena mera zabrane napuštanja boravišta. Tužilac je u krivičnom postupku kao okrivljeni bio prisutan na pretresima od 28.12.2006. godine, 16.05, 18.09. i 15.11.2007. godine, a posle nedolaska na pretres 01.02.2008. godine, raspisana je poternica i određen mu je pritvor, koji je kasnije produžen, pa ukinut 07.07.2008. godine. Na narednih šest pretresa tužilac se uredno odazivao, onda nije pristupio na pretres od 07.04.2010. godine zbog smrtnog slučaja u porodici, o čemu je obavestio sud telegramom, na sledećem pretresu se pojavio, ali nije pristupio na pretres od 07.11.2011. godine, nakon čega je raspisana poternica i ponovo mu je određen pritvor, koji je kasnije produžen, pa ukinut. Tužilac je u toku trajanja celog krivičnog postupka bio prijavljen na istom mestu prebivališta i bio je zaposlen kod istog poslodavca JP „...“ - ... . Iz njegovog iskaza je utvrđeno da se tog dana kada mu je prvi put određen pritvor, zbog nedolaska na glavni pretres održan 01.02.2008. godine bio uspavao jer je radio u trećoj smeni i da je to bio razlog nedolaska u sud. U drugoj situaciji određivanja pritvora zbog nedolaska na glavni pretres održan 07.11.2011. godine, nalazio se na lečenju u bolnici zbog preloma noge iz koje je otpušten septembra meseca i zbog koje povrede se kretao sa štakama, o čemu je priložio medicinsku dokumentaciju. Pre podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari, tužilac je podneo zahtev tuženoj radi postizanja sporazuma o obeštećenju po navedenom osnovu.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je ocenio da postoji osnov odgovornosti tužene za štetu koju je tužilac pretrpeo zbog povrede slobode i prava ličnosti prouzrkovanih neosnovanim lišenjem slobode na osnovu odredbe člana 560. ZKP. Ocenio je pritom da nema doprinosa tužioca nastanku štete jer on svojim postupcima nije doveo do svog pritvaranja, imajući u vidu veliki broj pretresa na koje je pristupio, a da sa druge strane nije pristupio samo na četiri pretresa u krivičnom postupku koji je trajao sedam godina, pri čemu njegova adresa prebivališta nije menjana. Poklonio je veru tužiočevom iskazu da se prilikom prvog određivanja pritvora bio uspavao, a da je određivanje drugog pritvora nastupilo u vreme lečenja zbog preloma noge, što je bio opravdavajući razlog za njegov nedolazak, pa je u kontekstu svega utvrđenog zaključio da to nisu okolnosti koje bi isključivale pravo tužioca na naknadu štete u smislu citirane zakonske odredbe, već su samo relevantne kod odmeravanja visine štete u smislu člana 200. ZOO. Ceneći kriterijume iz ove zakonske odredbe zaključio je da tužiocu kao pravična i adekvatna satisfakcija pripada naknada iznosa od 700.000,00 dinara zajedno sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev, pravilnom primenom materijalnog prava i to člana 584. stav 1. i stav 2. ZKP-a („Sl. glasnik RS“, br.72/11...55/14) kao važećeg na dan donošenja pravnosnažne presude Višeg suda u Beogradu K 414/10 od 16.06.2014. godine. Stavom 1. citirane zakonske odredbe, propisano je da se neosnovano lišenim slobode smatra lice koje je bilo lišeno slobode a nije došlo do pokretanja postupka jer je pravnosnažnim rešenjem postupak obustavljen ili je optužba odbijena ili je postupak pravnosnažno okončan, odbijajućom ili oslobađajućom presudom. Međutim, stavom 2. iste zakonske odredbe propisano je da naknada štete ne pripada licu koje je svojim nedozvoljenim postupcima prouzrokovao lišenje slobode. Da bi oštećeni imao pravo na naknadu štete zbog neosnovanog lišenja slobode, moraju se kumulativno ispuniti oba uslova propisana citiranom zakonskom odredbom. Prema oceni ovog suda, a imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, tužiocu ne pripada pravo na naknadu štete, zbog neosnovanog lišenja slobode jer je sam svojim postupcima doprineo da se prema njemu raspiše poternica, a nakon toga i dva puta odredi pritvor, a u oba slučaja je nakon ukidanja pritvora njemu bila izrečena i mera zabrane napuštanja boravišta. Tužiocu je pritvor određivan zbog opasnosti od bekstva, što je posebna okolnost za određivanje pritvora budući da je na to ukazivalo njegovo ponašanje tokom krivičnog postupka.

Neosnovano tužilac u reviziji napada primenjeno materijalno pravo ističući da je za sve vreme trajanja krivičnog postupka koji je trajao oko sedam godina, prisustvovao na 26 od 30 pretresa, odnosno da nije pristupio samo na četiri pretresa, a koje odsustvo je u ovoj parnici argumentovao medicinskom dokumentacijom koja to opravdava i da je pritom sve vreme živeo na istoj adresi prebivališta, smatrajući da su to okolnosti koje ga eskulpiraju od zaključka drugostepenog suda zauzetog u pobijanoj presudi (da je sam svojim nedozvoljenim postupcima prouzrokovao određivanje pritvora u oba slučaja).

Ovo stoga što pritvor kao mera obezbeđenja prisustva na glavnom pretresu tužiocu nije bio određen na početku krivičnog postupka bez obzira na težinu zaprećenog krivičnog dela, već onda kada se on nije pojavio na glavnom pretresu prvi put nedolaskom na pretres od 01.02.2008. godine, a drugi put zbog nedolaska na pretres od 07.11.2011. godine, iako je već imao ranije iskustvo o mogućim posledicama nedolaska, kada su pritvori određeni iz istog razloga – opasnosti od bekstva. Zato je i po pravnom stanovištu ovoga suda, drugostepeni sud pravilno izveo zaključak o tome da je tužilac svojim nedozvoljenim ponašanjem prouzrokovao određivanje pritvora u oba slučaja. S tim što se u ovom parničnom postupku ne može ispitivati opravdanost razloga tužiočevog nepristupanja na pretrese jer je to stvar ocene suda u navedenom krivičnom postupku.

Ovaj sud nalazi da bez obzira na dužinu provedenog vremena u pritvoru od ukupno 208 dana koji zaista mora biti ograničen na najkraće moguće vreme, da ne postoji osnov za traženu naknadu nematerijalne štete, s obzirom na to da je pritvor u oba slučaja bio opravdan jer su postojali zahtevi javnog interesa koji je prevagnuo nad pravilom poštovanja slobode pojedinca i nije prešao razumnu dužinu. Pogotovo kada se ima u vidu da trajanje pritvora od ukupno 208 dana nije bilo neprekidno u kontinuitetu, već sa prekidom i u intervalu od skoro tri godine.

Pravilno je doneta i odluka o troškovima postupka na osnovu člana 165. stav 2. ZPP u vezi članova 153. stav 1, 154. stav 2. i 162. ZPP.

Na osnovu izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci ove presude u smislu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić