Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti niti je učinjena neka druga bitna povreda parničnog postupka.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, protiv tužioca kao okrivljenog rešenjem sudije za prethodni postupak Višeg suda u Beogradu Kpp 380/19 od 06.09.2019. godine određen je pritvor 05.09.2019. godine zbog krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. KZ. Tužilac je imao prebivalište u ulici ... u ... . Živeo je u parku u ... u poslednjih šest godina. Nije imao dokumenta, bio je nezaposlen, te je zbog toga pritvoren jer postoji opasnost od bekstva, a pritvor mu je kasnije produžavan i zbog težine izvršenog krivičnog dela. Međutim, presudom Višeg suda u Beogradu K 486/21 od 21.03.2022. godine tužilac je oslobođen optužbe da je izvršio naznačeno krivično delo i rešenjem K 486/21 od 21.03.2022. godine mu je ukinut pritvor i pušten je na slobodu. Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž 592/22 od 27.06.2022. godine odbijena je kao neosnovana žalba VJT u Beogradu i potvrđena prvostepena presuda. Tužilac je u pritvoru proveo 928 dana, delio je ćeliju sa licima koja su tu bili zbog teških krivičnih dela, pretežno u vezi narkotika. Vreme provedeno u pritvoru mu je teško emotivno i psihički palo. Osećao se nebezbedno za svoj život, pogotovu nakon smrti osobe koja je bila sa njim u ćeliji, jer nije znao razlog smrti. To je kod tužioca izazvalo i zabrinutost za bezbednost, a za vreme provedeno u pritvoru polomio je rebra i trpeo je bolove i nije imao adekvatno lečenje. Nije mu bio dozvoljen kontakt sa porodicom. Njegova porodica sada boravi u Italiji i ne može da stupi sa njom u kontakt.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev i tužiocu na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog neosnovanog lišenja slobode dosudio 2.000.000,00 dinara. Zaključio je da istom sleduje viši iznos od 4.000.000,00 dinara ali da postoji njegov doprinos nastanku štete shodno članu 192. ZOO. Ovo iz razloga zato što prilikom hapšenja tužilac nije imao ličnu kartu, nije živeo na prijavljenoj adresi pa to dovodi do činjenice da ne može biti oslobođen od odgovornosti da je doprineo situaciji u kojoj se našao. Pri tome ocenjuje da je njegov doprinos nastanku štete 50%. U preostalom delu je tužbeni zahtev odbio kao neosnovan. Zaključio je da je tužilac pretrpeo duševne bolove zato što su ga zatvorenici maltretirali i ponižavali što mu je teško palo. S obzirom da je oslobođen krivične odgovornosti to odgovornost tužene stoji shodno odredbi člana 583. ZKP i člana 584. stav 1. tačka 1) i člana 200. ZOO.

Drugostepeni sud je prihvatio pravnu argumentaciju prvostepenog suda u pogledu osnova odgovornosti tužene. Međutim, zaključio je da se ne može prihvatiti stav prvostepenog suda da je doprinos tužioca nastanku predmetne štete 50% već da je isti manji. Ovo iz razloga što je tužiocu kada je određen pritvor, kao razlog za određivanje pritvora navedena i činjenica da postoji opasnost da će ponovo izvršiti krivično delo, da nema dokumenta, ne stanuje na prijavljenoj adresi ali je u obzir uzeta i težina izvršenog krivičnog dela. Međutim, kako je tužilac oslobođen od krivične odgovornosti to je drugostepeni sud zaključio da je njegov doprinos u smislu člana 192. ZOO nastanku štete manji od 50% te da je isti 25%. Našao je da je tužiocu pored dosuđenog iznosa od 2.000.000,00 dinara neophodno dosuditi još iznos od 1.000.000,00 dinara za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti i ugleda i neosnovanog lišenja slobode, uvažavajući sve argumente koje je prvostepeni sud dao kao razlog za dosuđivanje nematerijalne štete. U preostalom delu je tužbeni zahtev odbio (za još 1.000.000,00 dinara) dok je ukinuo presudu prvostepenog suda i odbacio tužbu za iznos od 4.000.000,00 do 7.000.000,00 dinara jer je o tom delu pravnosnažno odlučeno.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno je drugostepeni sud zaključio da tužilac ima pravo na naknadu naznačene nematerijalne štete shodno odredbi člana 200. ZOO. Isti je neosnovano proveo u pritvoru 982 dana. Radi se o starijem čoveku (ima 69 godina), pravilno su ocenjene i okolnosti koje su se dešavale prilikom njegovog boravka u pritvoru – da je bio smešten u ćeliju sa ostalim zatvorenicima koja su izvršila teška krivična dela a jedan zatvorenik je umro, što je dodatno pojačalo strah tužioca vezano za njegov život i boravak u pritvoru. Pravo na slobodu posle prava na život predstavlja jedno od osnovnih ljudskih prava. Evidentno je da je tužilac suviše dugo boravio u pritvoru jer po pravilu pritvor treba da se svede na najmanju moguću meru. O tome se očigledno prilikom trajanja krivičnog postupka nije vodilo računa. Tužilac je u pritvoru polomio rebra, što je pojačavalo i njegov strah za život i boravak u pritvoru. Sve su to činjenice koje su od bitnog značaja za pravilno određivanje visine naknade usled neosnovanog lišenja slobode, a što je drugostepeni sud pravilno ocenio.

Nisu od značaja revizijski navodi da u ovoj pravnoj stvari nije obavljeno veštačenje od strane veštaka neuropsihijatra na okolnost pretrpljenih duševnih bolova usled neosnovanog lišenja slobode, a ovo iz razloga što je logično da svaki čovek oseća povredu časti i ugleda i oseća psihičke bolove u slučaju neosnovanog lišenja slobode. Tužilac je trpeo te bolove i osećao strah što je utvrđeno drugim izvedenim dokazima – pre svega saslušanjem tužioca a njegov iskaz nije opovrgnut. Iz spisa ove pravne stvari proizlazi da je tužilac oslobođen krivične odgovornosti što ukazuje na činjenicu da je bio neosnovano lišen slobode te da u takvim slučajevima se sasvim jasno može pretpostaviti da svako lice trpi duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode jer mu je time povređena čast i ugled. Činjenica da tužilac kod sebe nije imao ličnu kartu niti neki drugi dokument na osnovu koga bi se izvršila identifikacija ne znači da se to može uzeti kao osnov za utvrđivanje neosnovanosti tužbenog zahteva. Neposedovanje lične karte ili drugog dokumenta kojim se utvrđuje identitet predstavlja prekršaj. U kontekstu osnovane sumnje za izvršenje krivičnog dela ta okolnost može biti od posebnog značaja ali u ovom slučaju u građanskom postupku je bez posebnog značaja, a ovo imajući u vidu da je prilikom donošenja odluke o produženju pritvora uzeta u obzir i težina krivičnog dela, pri čemu se kasnije ispostavilo da je tužilac oslobođen od krivične odgovornosti. Ranija osuđivanost tužioca nije od značaja za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari, jer tužilac nije bio osuđen za krivična dela koja su istovetna sa krivičnim delom u vezi koga mu je određivan pritvor. Osim toga, iz kaznene evidencije ti podaci su brisani i isti se koriste samo prilikom vođenja sudskog postupka. Shodno svemu tome može se pravilno zaključiti da je drugostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo, te da su revizijski navodi neosnovani.

Na osnovu napred izloženog, Vrhovni sud je primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković