Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, reviziju je blagovremeno izjavio tuženi AA, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ 72/11 ... 18/20) i utvrdio da je revizija tuženog AA neosnovana.

U postupku pred drugostepenim sudom nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, niti su učinjene druge bitne povrede odredaba parničnog postupka na koje se revizijom ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravni prethodnik tužioca u svojstvu kupca je sa tuženim AA zaključio ugovor dana 23.04.1997. godine i kupio deo tadašnje parcele broj 21516 KO ..., površine 27 ari 83 m2, što iznosi 4/25 delova površine cele parcele upisane u zknj.ul. broj 5977 KO ..., a za ugovorenu cenu od 4.500,00 dinara koju je pravni prethodnik tužioca isplatio tuženom AA. Ugovor o kupovini nekretnine od 23.04.1997. godine nije overen, ugovorena cena je isplaćena i tužilac je stupio u posed, ali se nije upisao kao vlasnik u zemljišne knjige. Deobom parcele broj 21516 formirane su parcele broj 21516/1, 21516/2, 21516/3 i 21516/4, a na parcelama 21516/3 i 21516/4 tužilac je izgradio bušotinu MK-132 sa betonskim platoom oko nje (koja je upisana u Službi za katastar nepokretnosti ...) i pristupnim putem. Ukupno zauzeće površine sve četiri sporne parcele sa graničnim tačkama zauzetog dela parcele i koordinatama granica zauzeća iznosi 2.783 m2. Dana 18.06.2015. godine tuženi AA je zaključio kupoprodajni ugovor sa tuženim BB koji je od AA kupio pored ostalog i parcelu broj 21516/2, površine 1 ha 35 ari 36 m2 i parcelu broj 21516/4, površine 20 ari 59 m2. Ugovor je overen u Kikindi kod Javnog beležnika 01.07.2015. godine, a tuženi BB se na osnovu ovog ugovora upisao u list nepokretnosti kao vlasnik spornog dela parcele 21516/2 i sporne parcele 21516/4.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev tužioca u celosti neosnovan, s obzirom da je tuženi BB prilikom zaključivanja kupoprodajnog ugovora iz 2015. godine sa tuženim AA bio savestan, da je pravo svojine upisao u katastar nepokretnosti i da je stupio u posed spornih nekretnina, pa je iz ovih razloga odbio tužbeni zahtev tužioca.

Drugostepeni sud je, međutim našao da je na pravilno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, zbog čega je preinačio prvostepenu odluku, smatrajući da je kupoprodajni ugovor koji su tuženi zaključili među sobom ništav u delu raspolaganja kojim je obuhvaćen deo parcele broj 21516/2 u površini od 133 m2 i parcela broj 21516/4 u površini od 2.059 m2, da je tužilac vlasnik parcela u površinama i koordinatama bliže opisanih u presudi, kao i da ovo svoje pravo može da upiše u katastar nepokretnosti i druge javne knjige.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je drugostepeni sud u pobijanoj presudi primenio član 4. stav 4. Zakona o prometu nepokretnosti, član 28. stav 2. i član 72. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, kao i član 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Odredbom člana 4. stav 4. Zakona o prometu nepokretnosti („Službeni glasnik SRS“ br. 43/81 ... 40/89, „Službeni list SFRJ“ br. 55/90 ... 53/95 - koji je važio u navedenom spornom periodu), propisano je da sud može priznati pravno dejstvo ugovora o prenosu prava na nepokretnosti između nosilaca prava svojine ukoliko promet nije zabranjen, koji je zaključen u pismenom obliku, na kome potpisi ugovarača nisu overeni kod suda, pod uslovom da je ugovor ispunjen u celini ili pretežnim delom, da je nepokretnost stečena u granicama zakona, da je plaćen porez na promet, da nije povređeno pravo preče kupovine i da nije povređen drugi društveni interes.

Članom 72. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, propisano je da je državina zakonita ako se zasniva na punovažnom pravnom osnovu koji je potreban za sticanje prava svojine i ako nije pribavljen silom, prevarom ili zloupotrebom poverenja.

U kontekstu utvrđenog činjeničnog stanja, a imajući u vidu navedene odredbe zakona, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravno stanovište drugostepenog suda pravilno. Naime, tužilac je sa tuženim AA zaključio Ugovor o kupovini nekretnine 23.04.1997. godine, koji nije overen pred sudom. Međutim, kako se radi o pismenom ugovoru o kupoprodaji nepokretnosti koji je izvršen u celosti, isplatom kupoprodajne cene od strane kupca i predajom nepokretnosti od strane prodavca, pri čemu su ispunjeni i ostali uslovi u smislu člana 4. stav 4. tada važećeg Zakona o prometu nepokretnosti, proizlazi da se tužilac počev od 1997. godine nalazi u zakonitoj i savesnoj državini predmetnog zemljišta, te da je kao savestan i zakonit držalac nepokretne stvari stekao pravo svojine na tom zemljištu održajem protekom roka od deset godina, kako je pravilno zaključio i drugostepeni sud. Sledom ovoga, dalje proizlazi da je kupoprodajni ugovor koji su tuženi među sobom zaključili 2015. godine, u delu raspolaganja parcelom broj 21516/2 u površini od 133 m2 i parcelom broj 21516/4 u površini od 2.059 m2 ništav, jer je protivan prinudnim propisima u smislu odredbe člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, odnosno nema punovažnog osnova da bi navedeni ugovor opstao u tom delu. Ovo iz razloga, što je prodavac, ovde tuženi AA, u trenutku zaključenja ugovora 2015. godine raspolagao navedenim delom zemljišta koje nije bilo njegova svojina. Polazeći od navedenog, nisu osnovani revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Navodi revizije da ugovor iz 1997. godine nije zaključen u zakonskoj formi i nije sproveden s obzirom da tužilac nikada nije plaćao porez, su bez uticaja, jer nakon stupanja na snagu Zakona o porezu na imovinu januara 1992. godine, pismeni ugovor o prometu nepokretnosti kome nedostaje propisana forma može se konvalidirati iako nije plaćen porez na promet, ako su za konvalidaciju ispunjeni ostali uslovi, što je u konkretnoj situaciji slučaj.

Ostalim navodima revizije osporava se ocena izvedenih dokaza, zbog čega se revizija ne može izjaviti prema članu 407. stav 1. ZPP, te ih ovaj sud nije detaljno ni obrazlagao.

Na osnovu izloženog, shodno odredbi člana 414. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić