Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda ispunjeni su uslovi za odlučivanje o reviziji tužioca, kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Odredbama člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20) propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Vrhovni kasacioni sud, u granicama svojih ovlašćenja propisanih članom 404. ZPP, nalazi da su ispunjeni uslovi da se dozvoli odlučivanje o reviziji tužioca, kao posebnoj reviziji, jer je to potrebno radi ujednačavanja sudske prakse po pitanju obaveze tuženog da naknadi tužiocu materijalnu štetu koja je nastala sačinjavanjem zahteva za naknadu štete usled štetnog događaja koji je skrivio osiguranik tuženog.

Iz navedenog razloga, na osnovu člana 404. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući osnovanost revizije u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je dana 19.01.2022.godine angažovao advokata da ga zastupa u postupku ostvarivanja naknade štete pred osiguravajućim društvom, ovde tuženim, radi sačinjavanja zahteva za naknadu štete na njegovom putničkom vozilu u saobraćajnoj nezgodi, imajući u vidu da je tužilac pravno neuka stranka. Punomoćnik tužioca je prema osiguravajućem društvu istakao zahtev za naknadu u visini za zastupanje tužioca od 9.000,00 dinara, jer je tužiocu u postupku ostvarivanja naknade štete pred osiguravajućim društvom bila neophodna pravna pomoć.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i tužiocu dosudio traženi trošak za sastavljanje zahteva za naknadu štete, opredeljen u visini iznosa koji je tužilac platio advokatu, a koju činjenicu tuženi u toku postupka nije ni osporavao. Tuženi je osporavao samo pravo tužioca na naknadu ovog troška navodima da je u pitanju nepotreban trošak, s obzirom da se radi o standardnoj proceduri ostvarivanja naknade štete pred osiguravajućim društvom koja ni na koji način ne ugrožava pravne interese tužioca kao korisnika naknade iz osiguranja.

Po stanovištu prvostepenog suda, ne postoji propis koji ograničava, uslovljava ili na poseban način predviđa mogućnost građana da angažuju posebnu pravnu pomoć za slučaj kada građanin sam odluči da takvu pomoć pribavi od strane lica koja su zakonom ovlašćena da takvu pomoć pružaju neograničenom broju lica, niti propis koji na bilo koji način određuje krug lica koja takvu pomoć mogu pribavljati i ostvariti od strane stručnih lica koja takvu pomoć pružaju, u ovom slučaju advokata. Sledom navedenog, a primenom odredbe člana 394. Zakona o obligacionim odnosima i člana 2. stav 1. Advokatske tarife, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev.

Drugostepeni sud je, zbog pogrešne primene materijalnog prava pobijanom presudom preinačio prvostepenu presudu i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za naknadu troškova zastupanja pred osiguravajućom kućom, nalazeći da ovaj trošak tužioca nije bio nužan jer tužiocu u konkretnom slučaju nije bila neophodna stručna pomoć za sačinjavanje zahteva u vansudskom postupku s obzirom da je tuženi, koji ima i obrasce za podnošenje odštetnog zahteva, u obavezi da primi svaki zahtev i da o njemu odluči u određenom roku.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijskim navodima tužioca ukazuje da je drugostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete na ime sačinjavanja zahteva za naknadu štete pred osiguravajućom kućom.

Odredbom člana 154. stav 1 Zakona o obligacionim odnosima je propisano da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice. Šteta je umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta) - član 155. ZOO. Prema odredbi člana 185. stav 1. ZOO odgovorno lice je dužno da uspostavi stanje koje je bilo pre nego što je šteta nastala.

Odredbama člana 940. stav 1. i 941. stav 1. ZOO propisano je da u slučaju osiguranja od odgovornosti, osiguravač odgovara za štetu nastalu osiguranim slučajem samo ako treće oštećeno lice zahteva njenu naknadu, a oštećeno lice može zahtevati neposredno od osiguravača naknadu štete koju je pretrpelo događajem za koji odgovara osiguranik, ali najviše do iznosa osiguravačeve obaveze.

Naime, osnovni princip kod naknade materijalne štete je uspostavljanje stanja koje je bilo pre nego što je šteta nastala, a u konkretnom slučaju tuženi je kao odgovorno lice dužan uspostaviti ranije stanje, shodno članu 185. stav 1. u vezi članova 940. stav 1. i 941. stav 1. ZOO. Tužilac je po oceni revizijskog suda imao opravdan trošak za sačinjavanje zahteva za naknadu materijalne štete na njegovom putničkom vozilu.

Tužilac je podnetom tužbom tražio naplatu novčanog potraživanja u visini nagrade isplaćene punomoćniku - advokatu za sastav zahteva za naknadu štete po polisi osiguranja štetnika, o kojem je tuženi odlučio u vansudskom postupku. Troškovi podnošenja ovog zahteva, u slučaju da tuženi nije udovoljio tužiočevom zahtevu i da je bila pokrenuta parnica za ostvarenje prava iz ugovora o osiguranju, ostvarivali bi se kao deo troškova parničnog postpuka, definisanih članom 150. stav 1. ZPP i kao izdaci učinjeni povodom postupka.

Međutim, kada je parnični postupak, kao u ovom slučaju, izostao zbog prihvatanja zahteva oštećenog, naknada troškova za radnje preduzete u pretprocesnom postupku koje su bile nužne može se ostvariti kao glavni zahtev u posebnom parničnom postupku. Stranci se, u postupku pred osiguravačem ne može uskratiti pravo na angažovanje punomoćnika - advokata, jer je članom 67. stav 1. i 2. Ustava Republike Srbije propisano da se svakom, pod uslovima određenim zakonom, jemči pravo na pravnu pomoć koju pruža advokatura, kao samostalna i nezavisna služba, i službe pravne pomoći koje se osnivaju u jedinicama lokalne samouprave u skladu sa zakonom.

Stoga, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, tužbeni zahtev tužioca ima osnova u navedenim odredbama Zakona o obligacionim odnosima, pri čemu prvostepeni sud pravilno zaključuje da postoji odgovornost tuženog za naknadu troškova sastavljanja zahteva za naknadu štete u vansudskom postupku, a da je pogrešan zaključak drugostepenog suda da tužilac nije dokazao nužnost i opravdanost tog troška.

Preinačenjem odluke drugostepenog suda i odbijanjem žalbe tuženog, potvrđena je prvostepena presuda koja u sebi sadrži i odluku o troškovima prvostepenog postupka koji su tužiocu pravilno odmereni i dosuđeni.

Tužilac je uspeo u postupku po reviziji pa je na osnovu članova 153. stav 1, 163. stav 2. i 165. stav 2. ZPP tuženi obavezan da mu naknadi tražene i opredeljene troškove revizijskog postupka koji obuhvataju troškove za sastav revizije od strane advokata u iznosu od 12.000,00 dinara, kao i troškove sudske takse za reviziju u iznosu od 3.800,00 dinara i odluku o reviziji u iznosu od 5.700,00 dinara, prema važećoj Taksenoj tarifi.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić