Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi sa članom 403. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11...10/23), Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužilje neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Drugostepeni sud je odlučio o žalbi tako što je prihvatio činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom i za donetu odluku izneo pravne razloge u odnosu na koje revizija nije osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je vlasnik predmetnih nepokretnosti, koje su po načinu korišćenja upisane kao njiva druge klase, a po vrsti zemljišta – zemljište u građevinskom području, ukupne površine 257 m2. Tužilja je jednu polovinu predmetnih nepokretnosti nasledila od sada pokojnog oca, a drugu polovinu dobila na poklon od brata. Njen pokojni otac je predmetne parcele koristio za poljoprivrednu proizvodnju. Prema obaveštenju koje je tužiljin sin dobio od JP ''Urbanizam'' predviđeno je da se predmetno zemljište pretvori u građevinsko i da će se četiri parcele uzeti za puteve, a da će Grad Novi Sad tužilji isplatiti naknadu za oduzeto zemljište. Tužilja je angažovala geometra kako bi isparcelisala zemljište i znala šta ostaje u njenom vlasništvu, pa je nedavno počela da prodaje placeve, ali ne one za koje zna da su namenjeni za izgradnju ulice. Ovde sporne parcele tužilja nije koristila za poljoprivrednu proizvodnju, ali ih je davala komšiji da ih koristi. Prema važećim planskim aktima predmetne parcele se nalaze u građevinskom području naseljenog mesta Futog, namenjene su za javnu površinu – delove regulacije ulica, nisu namenjene za izgradnju. Predmetne parcele nisu privedene nameni, nisu komunalno i saobraćajno opremljene (sem delimično uličnim, energetskim i gasnim instalacijama). Za ove parcele nije sproveden postupak eksproprijacije, predaje zemljišta ili drugi postupak kojim se rešavaju imovinskopravni odnosi. Ukupna tržišna vrednost parcela iznosi 1.336.400,00 dinara.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je usvojio primarni tužbenih zahtev tužilje, zaključujući da je radnjama tuženog povređeno tužiljino pravo na mirno uživanje imovine, s obzirom da su donošenjem Plana generalne regulacije predmetne parcele predviđene kao površina javne namene, čime je njeno pravo na korišćenje nepokretnosti u znatnoj meri ograničeno, te joj pripada naknada u smislu člana 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, člana 58. Ustava RS i člana 10. stav 2. i 7. Zakona o javnoj svojini i člana 20. tačka 3. Zakona o lokalnoj samoupravi.

Odlučujući o žalbi tuženog, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu, tako što je odbio primarni tužbeni zahtev tužilje, iz razloga što predmetne parcele nisu privedena nameni i tužilja nije faktički deposedirana, te joj nije povređeno pravo svojine na nepokretnosti, niti je dovedeno u pitanje njeno mirno uživanje imovine u smislu člana 58. Ustava RS, jer pored planskog akta koji je donet, nije preduzeta nijedna druga faktička radnja od strane tuženog.

Po oceni Vrhovnog suda, neosnovano se revizijom ukazuje da se navedeni zaključak drugostepenog suda zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 58. stav 2. Ustava Republike Srbije, do dozvoljenog oduzimanja prava svojine koje ne predstavlja povredu prava na imovinu, može doći pod kumulativno ispunjenim uslovima: da je učinjena u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona i da je učinjeno uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne.

Protokolom 1. uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, u članu 1. garantuje se zaštita imovine i propisano je da svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine, da niko ne može biti lišen svoje imovine osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava. Međutim, ove odredbe ni na koji način ne utiču na pravo države da primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u skladu sa opštim interesima ili da bi obezbedila naplatu poreza ili drugih dažbina ili kazni.

Odredbom člana 2. stav 6. Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“ br. 72/09), propisano je da je površina javne namene prostor određen planskim dokumentom za uređenje ili izgradnju objekata javne namene ili javnih površina, za koje je predviđeno utvrđivanje javnog interesa u skladu sa posebnim zakonom (ulice, trgovi, parkovi i dr).

Shodno odredbi člana 10. stav 2. Zakona o javnoj svojini („Službeni glasnik RS“ br. 72/11), dobrima u opštoj upotrebi u javnoj svojini, u smislu ovog zakona, smatraju se one stvari koje su zbog svoje prirode namenjene korišćenju svih i koje su kao takve određene zakonom (javni putevi, javne pruge, mostovi, tuneli na javnom putu, pruzi ili ulici, ulice, trgovi, javni parkovi, granični prelazi i dr). Prema stavu 7. istog člana, dobra u opštoj upotrebi su u svojini Republike Srbije, izuzev puteva drugog reda koji su u svojini autonomne pokrajine na čijoj se teritoriji nalaze, izuzev nekategorisanih puteva, opštinskih puteva i ulica, koji nisu deo auto-puta ili državnog puta prvog i drugog reda i trgova i javnih površina, koji su u svojini jedinica lokalne samouprave na čijoj se teritoriji nalaze.

U konkretnom slučaju, sporne parcele na kojima je tužilja nosilac prava svojine, prema planskim dokumentima tuženog Grada Novog Sada predviđene su za površinu javne namene – delove regulacije ulica, ali nisu namenjene za izgradnju. Postupak oduzimanja zemljišta nije sproveden na način propisan Zakonom o eksproprijaciji, niti je zemljište faktički oduzeto od tužilje i privedeno nameni za koju je predviđeno planskim aktima, a tužilja ga koristi na isti način kao pre donošenja planskih dokumenata. U takvoj situaciji, za isplatu tražene novčane naknade u visini tržišne vrednosti zemljišta kao za oduzeto pravo svojine, nije dovoljno samo da je ono planskim aktima jedinice lokalne samouprave određeno za javnu površinu ili površinu ostale namene, već je nužno da je zemljište i neposredno oduzeto i da se koristi u skladu sa planskim aktom, čime je vlasnik onemogućen da na njemu ostvaruje vlasnička prava u punom obimu, što ovde nije slučaj. Predmetno zemljište na parcelama tužilje nije ni pravno ni faktički na licu mesta privedeno nameni predviđenoj planskim aktima, jer nije promenjena namena zemljišta koje se i dalje vodi kao poljoprivredno, zbog čega bi tuženi bio u obavezi da isplati tužilji njegovu tržišnu vrednost.

Tuženi ima funkciju urbanističkog planiranja građevinskog područja i donošenja prostornih planova, ali za isplatu naknade po osnovu oduzimanja prava svojine i garantovanog prava na imovinu sama činjenica donošenja planskih akata ne može se smatrati privođenjem zemljišta nameni, jer se tek sprovođenjem zakonske procedure za oduzimanje zemljišta ili neposrednim oduzimanjem i lišavanjem vlasnika da zemljište koristi u punom obimu svojih vlasničkih ovlašćenja, stiču uslovi za isplatu tržišne naknade i obavezu tuženog da sprovede postupak parcelacije i izvrši upis svog prava svojine.

Sledom navedenog, neosnovani su revizijski navodi da propust nadležnih organa da tokom dužeg vremenskog perioda ne privedu zemljište nameni i sprovedu postupak eksproprijacije, predstavlja povredu prava na imovinu, odnosno ograničenje mirnog uživanja imovine tužilje.

Prema odredbi člana 85. Zakona o planiranju i izgradnji (“Službeni glasnik RS“ br. 72/2009, 81/2009- ispr., 64/2010), građevinsko zemljište je u prometu, dok je članom 3. Zakona o poljoprivrednom zemljištu („Službeni glasnik RS“,br. 62/2006, 65/2008-dr.zakon, 41/2009, 112572015, 8072017 i 95/2018-dr. zakon) propisano da se zemljište koje je u skladu sa posebnim zakonom određeno kao građevinsko zemljište, do privođenja planiranoj nameni, koristi za poljoprivrednu proizvodnju, s tim da su članom 59. istog zakona propisane obaveze vlasnika odnosno korisnika takvog zemljišta. Stoga, prava tužilje kao sopstvenika nisu ograničena u korišćenju zemljišta kao poljoprivrednog, niti je ona onemogućena da zemljištem raspolaže, prodaje ga, izdaje u zakup i slično, pa su neosnovani navodi revizije da je donošenje planskih akata imalo za posledicu nesigurnost tužilje u pogledu toga šta će biti sa njenom imovinom i da joj je smanjena mogućnost raspolaganja i korišćenja predmetne parcele.

Zbog navedenog, pravo tužilje na isplatu naknade za predmetno zemljište može nastati tek u momentu kada joj tuženi zemljište formalno ili faktički oduzme i privede nameni bez isplate odgovarajuće novčane naknade.

Prilikom donošenja odluke, ovaj sud je cenio ostale revizijske navode, ali je zaključio da isti nisu od uticaja na drugačiju odluku, jer je drugostepena presuda doneta pravilnom primenom materijalnog prava.

Pravilna je i odluka o troškovima postupka, jer je doneta u skladu sa članom 163. stav 1-4, članom 153. stav 1. i 154. ZPP.

Iz napred iznetih razloga, primenom člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić