Apelacioni sud u Beogradu je, rešenjem R3 21/20 od 18.11.2020. godine, predložio Vrhovnom kasacionom sudu odlučivanje o reviziji tužioca izjavljenoj na osnovu odredbe člana 395. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž 7985/19 od 12.12.2019. godine, kao o izuzetno dozvoljenoj, radi ujednačavanja sudske prakse.

Odredbom člana 395. Zakona o parničnom postupku, koji se primenjuje u konkretnom slučaju na osnovu odredbe člana 506. stav 1. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom po odredbama člana 394. tog Zakona, kada je po oceni apelacionog suda o dopuštenosti te revizije potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa, ujednači sudska praksa ili kada je potrebno novo tumačenje prava.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju su ispunjeni uslovi da se o reviziji tužioca odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, jer postoji potreba ujednačavanja sudske prakse o pravu oštećenog na naknadu materijalne štete u situaciji kada je popunjen i potpisan evropski izveštaj o šteti, pa je iz tih razloga, odlučeno kao u stavu prvom izreke, primenom odredbe člana 396. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 399. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. Zakona o parničnom postupku na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je povređen u saobraćajnoj nezgodi koja se dogodila 25.01.2011. godine u ... u ulici ... tako što je spornom prilikom upravljao vozilom „Fiat ...“ registarski broj ... i sudario se sa vozilom marke „Fiat ...“ registarske oznake ... koje je bilo osigurano kod tuženog. Tuženi je na ime materijalne štete tužiocu isplatio iznos od 54.932,00 dinara imajući u vidu da su tužilac i drugi učesnik saobraćajne nezgode, BB, potpisali evropski izveštaj o saobraćajnoj nezgodi. Kada je tužilac uveče došao kući, bilo mu je muka i boleo ga je vrat i rameni pojas, zbog čega se obratio lekaru u Urgentnom centru koji je konstatovao istegnuće vrata. Takođe, kada je odvezao vozilo na popravku saznao da je šteta na njegovom vozilu veća od iznosa koji mu je tuženi isplatio u vansudskom postupku.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete odbili nalazeći da je on izgubio pravo da traži naknadu nematerijalne štete kao i viši iznos na ime naknade materijalne štete od 500 evra u dinarskoj protivvrednosti, koji mu je tuženi već isplatio 31.01.2011. godine, jer kada dođe do potpisivanja evropskog izveštaja o saobraćajnoj nezgodi od strane oba učesnika nezgode, nijedan od njih više ne može sa uspehom tražiti veći iznos materijalne štete od 500 evra u dinarskoj protivvrednosti, niti ostvariti nematerijalnu štetu od društva za osiguranje, budući da je izostalo sačinjavanje zapisnika policije, kao zakonom obaveznog dokumenta saobraćajne nezgode.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo, a zbog toga je činjenično stanje nepotpuno utvrđeno.

Zakon o obaveznom osiguranju u saobraćaju („Službeni glasnik RS“, broj 51/2009) u odredbi člana 31. stav 1. propisuje da u slučaju saobraćajne nezgode, učesnici su dužni da popune, potpišu i međusobno razmene evropski izveštaj o saobraćajnoj nezgodi, saglasno zakonu kojim se uređuje bezbednost saobraćaja na putevima. Uredno popunjen evropski izveštaj o saobraćajnoj nezgodi oštećeno lice i osiguranik mogu koristiti kao odštetni zahtev po osnovu osiguranja od autoodgovornosti. Štete za koje odštetni zahtev iznosi manje od 500 evra u dinarskoj protivvrednosti i za koje su uz zahtev dostavljeni dokazi na osnovu kojih se može utvrditi obaveza društva za osiguranje, smatraju se malim štetama, na osnovu odredbe člana 106. stav 1. istog Zakona.

Zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima („Službeni glasnik RS“, broj 41/2009) koji je bio na snazi u vreme predmetnog saobraćajnog udesa, u odredbi člana 172. propisuje da vozač, odnosno učesnik saobraćajne nezgode u kojoj je nastala samo manja materijalna šteta dužan je da, između ostalog, pod tačkom 3. popuni evropski izveštaj o saobraćajnoj nezgodi u slučaju kada ovlašćeno lice ne vrši uviđaj saobraćajne nezgode.

Na osnovu odredbe člana 190. Zakona o obligacionim odnosima, sud će, uzimajući u obzir i okolnosti koje su nastupile posle prouzrokovanja štete dosuditi naknadu u iznosu koja je potrebna da se oštećenikova materijalna situacija dovede u ono stanje u kome se nalazila da nije bilo štetne radnje ili propuštanja.

U konkretnom slučaju, to što su učesnici u saobraćajnoj nezgodi koja se dogodila 25.01.2011. godine u ..., u ulici ..., potpisali evropski izveštaj o saobraćajnoj nezgodi ne znači da tužilac nije u mogućnosti da traži naknadu potpune štete koju je u tom udesu pretrpeo jer to nije niti smisao niti svrha potpisivanja evropskog izveštaja o saobraćajnoj nezgodi. Tužilac ima pravo na potpunu naknadu, na osnovu odredbe člana 190. Zakona o obligacionim odnosima, a takođe ima pravo i na naknadu nematerijalne štete, u smislu odredbe člana 200. istog Zakona, pri čemu je na njemu teret dokazivanja uzročno-posledične veze između štete koju je pretrpeo i saobraćajne nezgode koja se dogodila 25.01.2011. godine u ..., u ulici ..., na osnovu odredbe člana 228. Zakona o parničnom postupku.

Prema zaključku Vrhovnog kasacionog suda verifikovanom na sednici Građanskog odeljenja održanoj 03.03.2015. godine, oštećeni po tužbi radi naknade štete protiv osiguravača ima pravo na naknadu materijalne štete na vozilu kada je popunjen i potpisan evropski izveštaj bez obzira što nije izvršen uviđaj od strane saobraćajne policije, u punom iznosu (preko 500 evra).

Zbog pogrešne primene materijalnog prava, nižestepeni sudovi nisu utvrdili činjenice o iznosu štete koju je tužilac pretrpeo, kako materijalne tako i nematerijalne, pa je potrebno da prvostepeni sud, u ponovnom postupku, postupi po primedbama iz ove odluke, nakon čega će imati mogućnost da, pravilnom primenom materijalnog prava o tužbenom zahtevu tužioca donese novu odluku.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu drugom izreke doneo primenom odredbe člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić