Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 839/15 od 23.07.2015. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Višeg suda u Zaječaru P 11/13 od 05.03.2015. godine, u stavu prvom i trećem izreke.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, što proizlazi iz obrazloženja revizije.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11, 55/14) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se ističu bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 7. i tačka 9. ZPP, koje su isticane i u postupku po žalbi. Imajući u vidu da se drugostepeni sud pravilno izjasnio o nepostojanju navedenih bitnih povreda odredaba parničnog postupka, u drugostepenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi sa članom 396. stav 1. ZPP, kao revizijski razlog po članu 407. stav 1. tačka 3. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Osnovnog suda u Zaječaru Iv 294/13 od 05.06.2013. godine određeno je izvršenje na osnovu verodostojne isprave – menice radi naplate novčanog potraživanja. Po prigovoru dužnika rešenje je stavljeno van snage rešenjem Iv 294/13 od 03.07.2013. godine, ukinute sprovedene radnje i određeno da se predlog izvršnog poverioca smatra tužbom. Dana 28.11.2007. godine zaključen je ugovor o dugoročnom kreditu između tužioca kao davaoca kredita i ''VV'' ..., kao korisnika kredita, po kom je korisniku kredita odobreno 80.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po kupovnom kursu NBS na dan isplate sredstava, ugovoren rok vraćanja od dve godine od dana puštanja sredstava u tečaj, kamatna stopa tromesečni euroribor + 7% na godišnjem nivou, proporcionalnom metodom, efektivna kamatna stopa 13,50% na godišnjem nivou u momentu zaključenja ugovora koja se obračunava konformnom metodom na godišnjem nivou, provizija i troškovi banke. Po članu 8 ugovora, radi obezbeđenja potraživanja banke, korisnik je dužan da obezbedi hipoteku i sopstvenu menicu, a po članu 12, potraživanja banke su dospela u momentu nastupanja uslova za raskid ugovora pa je korisnik dužan da banci isplati kredit u celosti sa kamatama i troškovima. Između parničnih stranaka je 13.12.2008. godine zaključen ugovor o jemstvu kojim se tuženi obavezao da će kao jemac platac u celosti i na način pod ugovorenim uslovima ispuniti sve dospele obaveze glavnog dužnika koje proističu iz ugovora o kreditu od 06.12.2007. godine, saglasio se da banka potraživanje po ugovoru o kreditu može naplatiti na njegov teret o roku dospeća putem predatih instrumenata plaćanja bez pisanog obaveštenja. Poverilac je ovlašćen da se od jemca naplati za glavni dug, ugovornu i zateznu kamatu, proviziju i troškove, kao i da menicu bez saglasnosti jemca popuni sa klauzulom bez protesta i naplati na teret jemca. Nad korisnikom kredita je 26.01.2012. godine otvoren postupak stečaja, koji je zaključen 28.11.2013. godine. Korisnik kredita je obaveze delimično izmirivao tokom 2008. i 2009. godine, do marta meseca. Na osnovu nalaza i mišljenja veštaka finansijske struke, potraživanje tužioca prema tuženom iznosi 12.519.824,00 dinara, od čega dospeli glavni dug iznosi 7.651.016,00 dinara, redovna kamata 329.102,00 dinara, zatezna kamata 4.335.224,00 dinara i troškovi provizije 204.482,00 dinara.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo i to članove 997, 1002. stav 2. i 1004. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, delimičnim usvajanjem tužbenog zahteva.

Prema članu 997. Zakona o obligacionim odnosima, ugovorom o jemstvu se jemac obavezuje prema poveriocu da će ispuniti punovažnu i dospelu obavezu dužnika, ako ovaj to ne učini. Prema članu 1004. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, ako se jemac obavezao kao jemac platac, odgovara poveriocu kao glavni dužnik za celu obavezu i poverilac može zahtevati njeno ispunjenje bilo od glavnog dužnika bilo od jemca ili od obojice u isto vreme (solidarno jemstvo).

Imajući u vidu da se članom 2. stav 2. ugovora o jemstvu tuženi saglasio da za obaveze glavnog dužnika odgovara kao jemac platac, nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da je tužilac kao poverilac ovlašćen da zahteva ispunjenje bilo od glavnog dužnika, bilo od jemca, bilo od obojice istovremeno dok obaveza ne bude ispunjena u celini, odnosno da je poverilac ovlašćen da zahteva ispunjenje od jemca i pre nego što je pokušao da se za svoje potraživanje namiri od glavnog dužnika.

Navodi revizije kojima se ističe da tužilac nije dostavio dokaze o prijavi svog potraživanja protiv glavnog dužnika u stečajnom postupku, uz pozivanje na član 80. Zakona o stečaju („Službeni glasnik RS“ br.104/09), po kom stečajni poverioci svoja potraživanja prema stečajnom dužniku ostvaruju samo u stečajnom postupku, nemaju uticaja na drugačije odlučivanje. Prema članu 1007. Zakona o obligacionim odnosima, u slučaju stečaja glavnog dužnika poverilac je dužan prijaviti svoje potraživanje u stečaj i o tome obavestiti jemca, inače odgovara jemcu za štetu koju bi ovaj imao zbog toga (stav 1). Smanjenje obaveze glavnog dužnika u stečajnom postupku ili u postupku prinudnog poravnanja ne povlači sa sobom i odgovarajuće smanjenje jemčeve obaveze, te jemac odgovara poveriocu za ceo iznos svoje obaveze (stav 2).

Iz citirane odredbe proizlazi da prijava potraživanja u stečaju nema uticaja na pravno dejstvo ugovora o jemstu koji ostaje na snazi i obaveza jemca prema poveriocu ne prestaje i pored činjenice da je nad glavnim dužnikom otvoren stečajni postupak. Ukoliko je tuženi zbog eventualnog propusta tužioca da prijavi potraživanje protiv dužnika u stečajnom postupku pretrpeo štetu, naknadu pretrpljene štete može ostvariti u posebnom postupku. U stečajnom postupku reguliše se isključivo međusobni odnos stečajnog dužnika i njegovih poverilaca i ne može se regulisati međusobni odnos poverilaca i trećih lica koji su jemci za obaveze stečajnog dužnika.

Pravilno su nižestepeni sudovi ocenili da je prigovor zastarelosti potraživanja koje je tuženi isticao tokom postupka, neosnovan. Prema članu 1019. stav 1, zastarelošću obaveze glavnog dužnika zastareva i obaveza jemca. Prema stavu 2, kad je rok za zastarevanje obaveza glavnog dužnika duži od dve godine, obaveza jemca zastareva po isteku dve godine od dospelosti obaveze glavnog dužnika, izuzev kad jemac odgovara solidarno sa dužnikom. Prema utvrđenim činjenicama, korisnik kredita je obaveze delimično izmirivao do marta 2009. godine. Prestankom isplate anuiteta na ugovoreni način, dug je dospeo u celosti. Predlog za izvršenje je podnet 14.03.2013. godine. Kad potraživanje potiče iz ugovora o kreditu, onda se na takvo potraživanje ne može primeniti rok zastarelosti iz člana 374. Zakona o obligacionim odnosima, suprotno navodima revizije, već to potraživanje zastareva u opštem zastarnom roku od 10 godina iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima, koji nije protekao od dospeća obaveze do obraćanja sudu sa zahtevom za realizaciju potraživanja.

Istitcanje tuženog da je obaveza naplate po menici zastarela, nema uticaja na drugačije odlučivanje. Ugovorom o jemstvu u članu 3, tuženi se obavezao da radi ispunjenja obaveza po osnovu jemstva poveriocu preda odgovarajući broj sopstvenih menica, a menica združena spisu je trasirana sopstvena menica, u kojoj je kao rok dospelosti označen 19.01.2012. godine, sa klauzulom „bez protesta“. Prema članu 78. stav 2. Zakona o menici („Službeni list FNRJ“ 104/46...“Službeni list SRJ“ 46/96), menično-pravni zahtevi imaoca menice protiv indosanta i protiv trasanta zastarevaju za godinu dana, računajući od dana blagovremeno podignutog protesta, a ako se u menici nalazi odredba „bez troškova“, onda od dospelosti. Predlog za izvršenje je podnet po proteku ovog roka i naplata po menici je zastarela. Međutim, potraživanje tužioca prema tuženom proističe iz ugovora o jemstvu, a menica je prema članu 3. tog ugovora, samo sredstvo obezbeđenja potraživanja. Tuženi je odgovoran za obavezu koju je preuzeo ugovorom o jemstvu i bez davanja instrumenata obezbeđenja, pa okolnost da je naplata potraživanja po izdatoj menici zastarela, ne utiče na obavezu dužnika po ugovoru o jemstvu, koja zastareva kada zastari osnovna obaveza za koju se jemči (po ugovoru o kreditu), po članu 1019. Zakona o obligacionim odnosima.

Neosnovani su navodi revizije da je ugovor o jemstvu ništav, jer ne sadrži paraf klijenta – tuženog na desnoj strani prve stranice ugovora o jemstvu. Potpis tuženog jemca nalazi se na mestu označenom za potpis ugovorne strane, pa okolnost da tuženi ugovor nije parafirao na prvoj strani, ne utiče na njegovu punovažnost.

Iz navedenih razloga primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Snežana Andrejević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić