OBAVEZUJE SE tužilja da tuženom naknadi troškove celog postupka u iznosu od 453.844,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema otpravka ove presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Sremskoj Mitrovici P 258/19 od 19.06.2020. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje. Stavom drugim i trećim izreke, obavezan je tuženi da tužilji isplati na ime sticanja bez osnova zakupnine za poslovni prostor „...“ za period od 01.12.2011. godine do 31.07.2013. godine ukupan iznos od 672.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na svaki mesečni iznos od 01-og u narednom mesecu za prethodni mesec do isplate i na ime naknade štete u vidu izgubljene dobiti za zakup poslovnog prostora „...“ za period od 01.08.2013. godine do 31.12.2014. godine ukupan iznos od 1.494.045,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 19.06.2020. godine do isplate. Stavom četvrtim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje za isplatu zakonske zatezne kamate na mesečne iznose od po 87.885,00 dinara za svaki mesečno potraživan iznose zakonske zatezne kamate (za period od 01.08.2013. godine do 31.12.2014. godine) za period od 01-og u narednom mesecu za prethodni mesec, pa do 18.06.2020. godine. Stavom petim izreke, obavezan je tuženi da tužilji na ime naknade štete u vidu izgubljene dobiti za zakup poslovnog prostora „...“ za period od 01.12.2011. godine do 31.12.2014. godine isplati ukupan iznos od 2.962.922,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 19.06.2020. godine do isplate. Stavom šestim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužilje za isplatu zakonske zatezne kamate na mesečne iznose od po 74.594,00 dinara za svaki mesečno potraživan iznos kamate (za period od 01.01.2012. godine do 31.12.2012. godine) za period od 01-og u narednom mesecu za prethodni mesec pa do 18.06.2020. godine. Stavom sedmim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužilje za isplatu zakonske zatezne kamate na mesečne iznose od po 83.050,00 dinara za svaki mesečno potraživan iznos kamate (za period od 01.01.2013. godine do 31.12.2014. godine), za period od 01-og u narednom mesecu za prethodni mesec pa do 18.06.2020. godine. Stavom osmim izreke, obavezan je tuženi da tužilji na ime naknade štete u vidu izgubljene dobiti za zakup poslovnog prostora „...“ za period od 06.08.2012. godine do 31.12.2014. godine isplati ukupan iznos od 675.775,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 19.06.2020. godine do isplate. Stavom devetim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužilje za isplatu kamate na mesečne iznose od po 21.275,00 dinara za svaki mesečno potraživan iznos kamate (za period od 01.08.2012. godine do 31.12.2012. godine) za period od 01-og u narednom mesecu za prethodni mesec pa do 18.06.2020. godine. Stavom deestim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužilje za isplatu kamate na mesečne iznose od po 23.725,00 dinara za svaki mesečno potraživan iznos zakonske zatezne kamate (za period od 01.01.2013. godine do 31.12.2014. godine) za period od 01-og u narednom mesecu za prethodni mesec pa do 18.06.2020. godine. Stavom jedanaestim izreke, obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove postupka u iznosu od 567.141,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stavom dvanaestim izreke, zahtev tuženog za naknadu troškova odbijen je kao neosnovan.

Dopunskom presudom Višeg suda u Sremskoj Mitrovici P 258/19 od 17.09.2020. godine, određeno je da je paricioni rok za ispunjenje obaveze 15 dana.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2351/20 od 21.10.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Višeg suda u Sremskoj Mitrovici P 258/19 od 19.06.2020. godine, dopunjena presudom istog suda od 17.09.2020. godine u pobijanom obavezujućem delu odluke o glavnoj stvari i parničnim troškovima. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv drugostepene presude u usvajajućem delu tužbenog zahteva tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tuženog osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Ukazivanje tuženog na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP je neosnovano, jer u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do pogrešne primene neke od odredaba ovog zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, brak parničnih stranaka zaključen 12.04.1969 godine razveden je presudom Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici P2 1778/11 od 23.12.2011. godine, a faktička bračna zajednica prestala je polovinom 2011. godine. Po tužbi tužilje koja je podneta 22.11.2011. godine pravnosnažno je okončana parnica presudom Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici P 24/12 od 26.11.2015. godine kojom je utvrđen njen suvlasnički udeo na zajednički stečenoj imovini u toku trajanja braka, između ostalog na 1/3 idealnog dela nepokretnosti na kojoj se nalazi poslovni prostor „...“ u Sremskoj Mitrovici ulica ..., na ½ idealnog dela nepokretnosti na kojoj se nalazi poslovni prostor u Sremskoj Mitrovici u ulici ... i ½ idealnog dela poslovnog prostora „...“ na ... Ove nekretnine su nakon faktičkog prekida zajednice života ostale u posedu tuženog pošto dogovor stranaka o njihovoj podeli nije postignut. Nakon pravnosnažnog okončanja navedene parnice (dana 14.09.2016. godine), tužilja je pokrenula postupak za razvrgnuće imovinske zajednice na nekretninama civilnom deobom dana 05.06.2017. godine koji nije okončan. Tuženi koji se bavi registrovanom delatnošću kao osnivač i direktor pravnog lica „...“ DOO koristio je poslovni prostor „...“, pa je tako sa računa ovog pravnog lica po osnovu zakupa poslovnog prostora kao vlasnik podigao i zadržao mesečne iznose od 112.000,00 dinara u periodu od 01.12.2011. godine do 31.07.2013. godine. Nakon toga u periodu od 01.08.2013. godine do 31.12.2014. godine poslovni prostor „...“ bio je u posedu pravnog lica „...“ po ugovoru o zakupu bez naknade. Tržišna zakupnina za ovu nekretninu na mesečnom nivou iznosila je 292.950,00 dinara. Poslovni prostor „...“ tuženi je u periodu od 01.12.2011. godine do avgusta 2013. godine izdavao u zakup unuci, a od 01.08.2013. godine do 31.12.2014. godine pravnom licu „...“ bez naknade. Za ovaj prostor mogla se ostvariti tržišna zakupnina za period od 01.12.2011. godine do 31.12.2012. godine u mesečnom iznosu od 149.188,00 dinara, a za period od 01.01.2013. godine do 31.12.2014. godine u iznosu od 166.100,00 dinara. Poslovni prostor u ulici ... je do 06.08.2012. godine bio suvlasništvo u 1/12 dela ..., a nakon toga tuženog u celosti. Od 06.08.-31.12.2012. godine za ovaj lokal mogla se ostvariti tržišna zakupnina od 42.550,00 dinara mesečno, a do 31.01.2014. godine u iznosu od 47.450,00 dinara mesečno. Visina izgubljene dobiti utvrđena je na osnovu prihvaćenog nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke na osnovu koga je precizirana visina tužbenog zahteva u srazmeri suvlasničkog udela tužilje na svakoj od nepokretnosti (poslovnog prostora) za sporni period.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su primenjujući članove 174. stav 1. i 180. stav 2. Porodičnog zakona, članova 155, 189. i 214. Zakona o obligacionim odnosima i članova 3. stav 1. i 39. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa ocenili da tužilja osnovano potražuje od tuženog naknadu po osnovu neosnovanog obogaćenja i naknade štete zbog nekorišćenja predmetnih nepokretnosti (poslovnih prostora) u visini zakupnine, a u periodu od 01.12.2011 do 31.12.2014. godine, s obzirom na to da je podnošenjem tužbe 22.11.2011. godine radi utvrđenja prava svojine na zajednički stečenoj imovini u toku trajanja braka, tuženi postao nesavesni držalac suvlasničkog dela tužilje, zbog čega je usvojen postavljen tužbeni zahtev.

Po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom tuženog ukazuje da su nižestepeni sudovi odlučujući o tužbenom zahtevu, pogrešno primenili materijalno pravo.

Prema članu 14. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, suvlasnik ima pravo da stvar drži i njome se koristi zajedno sa ostalim suvlasnicima u skladu sa udelima, ne vređajući prava ostalih. Suvlasnici imaju pravo da zajednički upravljaju sa stvarima, a za preduzimanje poslova koji prelaze okvir redovnog upravljanja (između ostalog, izdavanje cele stvari u zakup) potrebna je saglasnost svih suvlasnika (član 15. stav 1. i 4.). Po članu 43. navedenog zakona, suvlasnik odnosno zajednički vlasnik ima pravo na tužbu za zaštitu prava svojine na celu stvar, a suvlasnik ima pravo i na tužbu za zaštitu svog prava na delu stvari. Na zaštitu prava svojine suvlasnika primenjuju se sva pravila koja su predviđena kod tužbe za povraćaj stvari (član 37. istog zakona), kako u pogledu zahteva za predaju u državinu, tako i u pogledu zahteva za naknadu plodova koje je stvar dala, naknade štete zbog oštećenja stvari, naknade nužnih i korisnih troškova (članovi 38, 39. i 40.). Savestan držalac postaje nesavestan od trenutka kada mu je tužba dostavljena, ali vlasnik može dokazivati da je savestan držalac postao nesavestan i pre dostavljanja tužbe (član 39. stav 7.). Prema odredbama članova 171.-180. Porodičnog zakona imovina koju su supružnici stekli u toku trajanja zajednice života u braku predstavlja njihovu zajedničku imovinu, a deoba zajednične imovine smatra se utvrđivanje suvlasničkog udela svakog supružnika u zajedničkoj imovini.

Članom 210. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da kada je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoju osnovu u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kada to nije moguće, da naknadi vrednost postignute koristi. Članom 214. istog zakona propisano je da kada se vraća ono što je stečeno bez osnova, moraju se vratiti i plodovi, platiti zatezne kamate i to ako je sticalac nesavestan, od dana sticanja, a inače od dana podnošenja zahteva.

Imajući u vidu navedene odredbe materijalnog prava, kao i pravnu prirodu suvlasništva, to sledi da suvlasnik ima pravo da stvar drži i da se njome koristi zajedno sa ostalim suvlasnicima u skladu sa udelima nepovređujući prava ostalih suvlasnika, s tim što se svojim pravom korišćenja može, ali ne mora koristiti, a pasivnim ponašanjem manifestuje se volja da se stvar ne koristi. Kada više lica ima pravo susvojine na nepodeljenoj stvari, a jedan suvlasnik je isključivi držalac stvari, pravo na naknadu zbog nekorišćenja suvlasničke stvari ceni se primenom pravila sticanja bez osnova. Stim u vezi, a u situaciji kada suvlasnik nije u državini suvlasničke stvari i ne zahteva predaju u sudržavinu, deobu, niti uređenje načina korišćenja suvlasničke stvari, odnosno pasivno se ponaša, tada taj suvlasnik nema pravo na naknadu za korišćenje, jer ponašanje suvlasnika koji je u državini suvlasničke stvari nije protivpravno. Međutim, suvlasnik koji ne koristi suvlasničku stvar imao bi pravo da od suvlasnika, koji koristi tu stvar traži naknadu zbog nekorišćenja suvlasničke stvari i to samo ako je prema suvlasniku, koji koristi suvlasničku stvar isticao zahteve koji bi imali za cilj omogućavanje korišćenja suvlasničke stvari (zahtev za predaju u sudržavinu, deobu, uređenje načina korišćenja suvlasničke stvari).

Predmet tužbenog zahteva u ovoj parnici je naknada zbog nekorišćenja predmetnih suvlasnički stvari (poslovnih prostora) u visini cene zakupnine nepokretnosti za period od 01.12.2011 do 31.12.2014. godine, zasnovana na tvrdnji da je tuženi nesavestan držalac tih stvari na kome su parnične stranke suvlasnici sa odgovarajućim udelima. U parnici po tužbi tužilje podnete 22.11.2011 godine, pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici P 24/12 od 26.11.2015. godine utvrđen je tužiljin suvlasnički udeo na zajednički stečenoj imovini u toku trajanja braka, između ostalog na 1/3 idealnog dela poslovnog prostora „...“ u Sremskoj Mitrovici, na ½ idealnog dela poslovnog prostora u Sremskoj Mitrovici u ulici ... i ½ idealnog dela poslovnog prostora „...“ (koji su od faktičkog prekida zajednice života u posedu tuženog), te da se na osnovu te presude uknjiži sa pravom susvojine i pravom korišćenja na nepokretnostima u zemljišnim knjigama. Predaja tih nepokretnosti u sudržavinu nije bila predmet te parnice, niti drugog sudskog spora. Tužilja je 05.06.2017. godine pokrenula postupak radi deobe tih stvari prodajom nepokretnosti (civilna deoba) na osnovu navedene pravosnažne i izvršne sudske odluke (P 24/12 od 26.11.2015. godine), koji nije okončan. U takvoj situaciji ne može se prihvatiti kao pravilan zaključak nižestepenih sudova da tužilja ima pravo na traženu naknadu zbog nekorišćenja suvlasničkih stvari za period potraživanja od 01.12.2011 do 31.12.2014. godine, jer se tek podnošenjem predloga za civilnu deobu može smatrati da je iskazala manifestaciju volje da koristi i raspolaže predmetnim nepokretnostima kao suvlasnik.

Naime, kada jedan od suvlasnika ima isključivu državinu suvlasničke stvari, od koje ne stiče prihode (zakupninu i slično), pravo ostalih suvlasnika na naknadu za nekorišćenje svojih suvlasničkih udela na spornoj nepokretnosti, u odsustvu protivpravnosti, uslovljeno je nesumnjivom manifestacijom volje tih suvlasnika, da koriste svoju nepokretnost, što podrazumeva podnošenje tužbe za predaju u suposed ili predloga za uređenje načina korišćenja suvlasničke nepokretnosti, jer je to pravno relevantno iskazivalje volje, koja dovodi do poseda, odnosno korišćenja suvlasničke nepokretnosti.

Podnetom tužbom nadležnom sudu 22.11.2011. godine radi utvrđenja suvlasničkog udela na predmetnim nepokretnostima po osnovu bračne tekovine, tužilja zapravo nije tražila da joj tuženi omogući da svoj deo nekretnina koristi. Stoga, tužilja nema pravo na naknadu zbog nekorišćenja predmetnih stvari u susvojinskom režimu, imajući u vidu da nakon prestanka zajednice života, nije na bilo koji način zahtevala od tuženog da joj omogući vršenje suvlasničkih ovlašćenja, niti je tuženi u ovome protivpravno sprečavao. U situaciji kada jedan od suvlasnika ne traži od drugog suvlasnika da mu ovaj omogući vršenje prava, odnosno kada se svojevoljno svojim pravom ne koristi, onda drugi suvlasnik - tuženi nije u obavezi da, shodno članu 210. Zakona o obligacionim odnosima, tužilji naknadi vrednost postignute koristi. Tuženi nije nesavestan jer nije bio u obavezi da tužilju poziva na vršenje svog prava i da joj aktivno nudi sudržavinu. U pasivnom ponašanju suvlasnika-nedržaoca manifestuje se volja da stvar ne koristi, pa samim tim pravo upotrebe stvari automatski prelazi na drugog suvlasnika, koji se već nalazi u državini stvari. Tužilja je imala mogućnost da zahteva predaju u suposed ili uređenje korišćenja zajedničke stvari, što prema utvrđenim činjenicama, ona nije učinila, pa nema pravo na naknadu od drugog suvlasnika, koji je stvar koristio, zbog čega su nižestepene presude preinačene i tužbeni zahtev tužilje odbijen.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Na osnovu člana 165. stav 2. u vezi članova 153. stav 1, 154. stav 2. i 163. stav 2. ZPP, tuženom su dosuđeni opredeljeni troškovi parničnog postupka i to: na ime sastava odgovora na tužbu od strane advokata u iznosu od 22.500,00 dinara, zastupanja na osam održana ročišta u iznosu od po 24.000,00 dinara i tri odložena od 12.750,00 dinara, sastava žalbe 45.000,00 dinara, sve prema AT važećoj u vreme preduzimanja ovih parničnih radnji. Tuženom su priznati i troškovi na ime sudske takse za žalbu i odluku po žalbi od po 78.047,00 dinara, sve prema važećoj TT .

Iz navedenih razloga, a na osnovu odredbe člana 165. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić