Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1423/15 od 27.01.2016. godine, stavom prvim izreke, žalba tužioca je odbijena, a žalba tužene BB je delimično usvojena, pa je prvostepena presuda u odbijajućem delu odluke o eventualnom protivtužbenom zahtevu i o troškovima postupka preinačena, tako što je utvrđeno da je ništav i bez pravnog dejstva deo odredbe člana 5. stav 6. ugovora o hipotekarnom kreditu od 07.07.2005. godine, kojim je predviđeno da se visina kamatne stope i način obračuna i naplate automatski usklađuje sa izmenama poslovne politike banke, te se obavezuje tužilac da tuženoj BB naknadi troškove prvostepenog postupka od 309.175,00 dinara, a zahtev tužioca za naknadu troškova postupka odbijen, dok je u preostalom delu prvostepena presuda potvrđena. Stavom drugim izreke obavezan je tužilac da tuženoj BB naknadi troškove za sastav žalbe od 6.000,00 dinara, a stavom trećim izreke odbijen je zahtev tužene BB za naknadu troškova za sastav odgovora na žalbu tužioca.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu tužilac je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 125/04 i 111/09), koji zakon se u konkretnom slučaju primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP („Sl. glasnik RS“ broj 72/11), pa je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka zbog kojih se revizija može izjaviti, primenom člana 398. stav 1. ZPP.

Prema činjeničnom stanju na kom je zasnovana pobijana odluka u delu koji se revizijom pobija, tužilac - „AA“ ..., je u svojstvu kreditora, 07.07.2005. godine, sa tuženom BB, kao korisnikom kredita i NN, kao solidarnim jemcem, zaključio ugovor o hipotekarnom kreditu, kojim je korisniku kredita stavio na raspolaganje 15.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan puštanja kredita u tečaj, pa je ugovoreno da će se za vrednost kredita koristiti valutna klauzula, tako što se iznos duga na dan zaključenja ugovora utvrđuje u evrima, a preračunava se u dinare po srednjem kursu NBS na dan otplate svakog anuiteta i svih drugih dugovanja korisnika kredita. Navedenim ugovorom, između ostalog, odredbom člana 5. je regulisana kamata, tako što se korisnik kredita obavezao da na dugovani iznos glavnice, od dana puštanja kredita u tečaj do konačne otplate, plaća banci kamatu po stopi od 11,5% na godišnjem nivou (stav 1. ovog člana), a da se kamata obračunava proporcionalnom metodom na osnovu meseca od 30 dana i godine od 360 dana (stav 3.). Prema odredbi člana 5. stav 6. ugovora, korisnik kredita izričito prihvata da se visina kamatne stope, kao i način obračuna i naplate, automatski usklađuje sa izmenama zakonskih propisa i akata poslovne politike banke, bez obaveze zaključivanja posebnog aneksa ugovora, s tim da je banka dužna da pre početka primene promenjene kamatne stope o tome pismeno obavesti korisnika kredita Stavom 7. istog člana ugovora, određeno je da se u osnovicu za obračun kamate uračunavaju i iznosi obračunate a neplaćene kamate i/ili zakonske zatezne kamate iz prethodnog perioda.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja odbijen je tužbeni zahtev, jer tužilac nije dokazao postojanje i visinu svog potraživanja prema tuženima, a delimično je usvojen protivtužbeni zahtev i utvrđeno da je apsolutno ništava odredba člana 5. stav 6. i člana 5. stav 7. ugovora o hipotekarnom kreditu, zaključenog između parničnih stranaka 07.07.2005. godine, prema kojima banka zadržava pravo izmene ugovorne kamatne stope u zavisnosti od promene svoje poslovne politike, a u osnovicu za obračun kamate uračunavaju se i iznosi obračunate a neplaćene kamate i/ili zakonske zatezne kamate iz prethodnog perioda.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su nižestepeni sudovi o ovom delu protivtužbenog zahteva, odlučili uz pravilnu primenu člana 400. u vezi člana 277, 278. i 279. ZOO, imajući pri tom u vidu i pravno shvatanje Ustavnog suda, izraženo u odluci Uz 82/09 od 12.07.2012. godine, nalazeći da je apsolutno ništava odredba člana 5. stav 7. Ugovora, pri čemu je drugostepeni sud, pravilnim tumačenjem odredbe člana 11, 12, 15, 46, 47, 50. i 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, utvrdio da je ništava i osporena odredba člana 5. stav 6. Ugovora, uz osnovan zaključak da je, banci-tužiocu, protivno prinudnim normama i pravnim načelima savesnosti i poštenja, dato ovlašćenje da aktom svoje poslovne politike menja i uvećava kamatnu stopu bez ograničenja i merljivih i objektivnih kriterijuma, na teret korisnika kredita, a što navode revizije tužioca, o pogrešnoj primeni materijalnog prava, čini neosnovanim.

Ugovor o hipotekarnom kreditu u dinarima sa valutnom klauzulom u evrima i promenljivom ugovornom kamatnom stopom, zaključen između parničnih stranaka, je po svojoj vrsti, prirodi i sadržini ugovornih obaveza banke i korisnika kredita regulisan odredbama člana 1065. u vezi člana 395. ZOO i člana 25. stav 1. i 34. u vezi člana 2. tačka (24) Zakona o deviznom poslovanju. Radi se o ugovoru po pristupu (pristanku), u kome je osnovne i obavezne elemente ugovora sačinila banka kao davalac finansijske usluge (kredita) a korisnik te usluge (kredita) je prihvatio unapred određene uslove ugovora, čime se smatra da je postignuta saglasnost volja ugovorača za zaključenje ugovora.

Ugovorne odredbe o valutnoj klauzuli i promeni kamatne stope stipulisane su radi zaštite banke i očuvanja realne vrednosti odobrenog i isplaćenog dinarskog iznosa korisniku kredita. Nezavisno od ovakve sadržine ugovornih obaveza i načina ugovaranja, ugovor o bankarskom kreditu, kao dvostrano teretni ugovor i u slučaju ugovorene valutne klauzule i promene kamatne stope, mora da poštuje osnovna načela ugovornog prava (član 25. ZOO), kao i prinudne norme koje se odnose na predmet ugovorne (novčane) obaveze. Pridržavanje načela ravnopravnosti, savesnosti i poštenja i dobrih poslovnih običaja, kao i poštovanje zabrane zloupotrebe prava, stvaranja i iskorišćavanja monopolskog položaja i prouzrokovanja štete, obaveza je oba učesnika ugovornog odnosa i uslov je punovažnosti ugovora i njegove podobnosti za sudsku zaštitu (čl.11, 12, 13, 14, 16. i 21. ZOO).

Novčana obaveza korisnika kredita da dobijeni iznos novca vrati banci u vreme i na način utvrđen ugovorom, uvećan za obračunatu ugovorenu kamatu, mora da ispuni uslov iz prinudne norme člana 46. stav 2. ZOO, da je dopuštena i određena odnosno odrediva. U protivnom nastupa posledica ništavosti ugovora u celini ili pojedine njegove odredbe, u smislu člana 47. i 105. ZOO. Ugovorna kamata kao deo novčane obaveze korisnika kredita i naknada koju on plaća banci za korišćenje novčanih sredstava odobrenog kredita, mora da bude izričito i jasno ugovorena i određena u pogledu visine ili načina njenog obračunavanja. Kada je ugovorena promenljiva kamatna stopa, posebno kod kredita sa dugim trajanjem, ona mora da bude jasno i nesporno opredeljena parametrima za utvrđivanje i obračun njene visine u celom periodu trajanja ugovora i dospevanja obaveze korisnika kredita. To podrazumeva takvu formulaciju ugovorne odredbe o promenljivoj kamatnoj stopi i načinu njenog obračuna koji su određeni objektivnim i stvarnim kriterijumima koji ne zavise od jednostrane volje banke, kao ekonomski jačeg ugovorača i koji su u ugovoru dovoljno jasno opredeljeni da se korisnik kredita može upoznati i sa mogućim posledicama primene takve ugovorne klauzule u budućnosti.

Ugovaranje promenljive kamatne stope nejasnim i nepotpunim formulacijama u pogledu načina određivanja visine ugovorne kamate, protivno je načelima savesnosti i poštenja i ravnopravnosti ugovornih strana, pa kao takvo nije dopušteno, jer je protivno i citiranim prinudnim normama obligacionog prava (član 46, 47. i 50. ZOO). Takva je i osporena odredba člana 5. stav 6. Ugovora o hipotekarnom kreditu, zaključenom između parničnih stranaka, kojom se visina promenljive kamatne stope određuje na osnovu akata poslovne politike banke. Predviđeni parametri odredivosti ugovorenih elemenata moraju biti takvi da na njihovu vrednost ne može da utiče volja bilo koje ugovorne strane, saglasno načelima ugovornog prava. Konkretna osporena ugovorna odredba o promenljivoj ugovornoj kamatnoj stopi koja zavisi od akata poslovne politike banke i ne sadrži jasne parametre za određivanje i obračun njene visine, predstavlja ništavu odredbu ugovora čije pravno dejstvo mora i može da se otkloni iz ugovora stranaka, pa je kao takva pravilno poništena.

Pravilno sudovi nalaze da je ništava i odredba člana 5. stav 7. zaključenog Ugovora, kojom je određeno da se u osnovicu za obračun kamate uračunavaju i iznosi obračunate a neplaćene kamate i/ili zakonske zatezne kamate iz prethodnog perioda.

Potraživanje tužioca prema tuženima potiče iz osnovnog pravnog posla – Ugovora o kreditu, kojim se, u skladu sa odredbom člana 1065. Zakona o obligacionim odnosima, banka obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom.

Pravo poverioca na kamatu regulisano je odredbom člana 277. Zakona o obligacionim odnosima, kojim je propisano da u slučaju docnje sa ispunjenjem novčane obaveze, dužnik pored glavnice duguje poveriocu i zateznu kamatu po stopi utvrđenoj Saveznim zakonom (stav 1. ovog člana), a ako je stopa ugovorene kamate viša od stope zatezne kamate, ona teče i posle dužnikove docnje (stav 2.istog člana). Pravo na zateznu kamatu, poverilac ima bez obzira na to da li je pretrpeo kakvu štetu zbog dužnikove docnje (član 278. stav 1. ZOO), a na dospelu i neisplaćenu ugovorenu i zateznu kamatu, kao i na druga dospela povremena novčana davanja ne teče zatezna kamata izuzev kada je to zakonom određeno (član 279. stav 1. ZOO). Međutim, na iznos neisplaćene kamate može se zahtevati zatezna kamata samo od dana kada je sudu podnesen zahtev za njenu isplatu (član 279. stav 2. ZOO). Odredbom člana 400. stav 1. ZOO, propisano je da je ništava odredba ugovora kojom se predviđa da će na kamatu, kada dospe za isplatu, početi teći kamata, ako ne bude isplaćena, a prema stavu 3. istog člana, ova odredba (iz stava 1.) ne odnosi se na kreditno poslovanje banaka i drugih bankarskih organizacija.

Pravilna primena napred citiranih odredaba člana 277. do 279. Zakona o obligacionim odnosima, podrazumeva da poverilac ima pravo na naplatu ugovorene kamate (ukoliko ona jeste ugovorena ugovorom o kreditu) i to od puštanja kredita u tečaj do konačne isplate celokupnog iznosa datog po ovom osnovu, s tim što ukoliko je ugovorena kamata viša od stope zatezne kamate predviđene saveznim zakonom ona teče i nakon pada tuženog u docnju. Međutim, nakon padanja tuženog u docnju, poverilac ne može dužniku istovremeno obračunavati i naplaćivati i ugovorenu i zateznu kamatu, niti mu može obračunavati samo zateznu kamatu (na iznos glavnog duga), po stopi većoj od stope zatezne kamate utvrđene saveznim zakonom, ali ne može ni obračunavati kamatu na iznos dospele i neisplaćene ugovorne ili zatezne kamate. Pri tom, pravilno drugostepeni sud nalazi da se i izuzetak iz člana 400. stav 3. ZOO, mora usko tumačiti, uzimajući u obzir i pravno shvatanje Ustavnog suda, izraženo u odluci Uz 82/09.

Naime, obračun kamate na osnovicu, koju predstavlja obračunata kamata koja je pripisana glavnici, dakle obračun kamate na kamatu kroz ceo period dugovanja, kako je to predviđeno i osporenom odredbom člana 5. stav 7. Ugovora, predstavlja nezakonit način obračuna kamate, jer je suprotan ustavnom načelu jednakosti pravnog položaja subjekata na tržištu, predviđenog članom 84. stav 1. Ustava. Ovakvim načinom obračuna kamate, poverilac, u konkretnom slučaju banka-tužilac, konstituiše svoje pravo na naknadu štete u znatno većem iznosu od stvarne štete, kao i od cene kapitala, koji se, primenom člana 279. ZOO, štite pravom na ugovaranje visine kamate nakon padanja dužnika u docnju.

Shodno iznetom, osnovan je zaključak nižestepenih sudova da banka sa fizičkim licem, ugovorom o kreditu može slobodno da ugovara kamatnu stopu (koja mora biti određena ili odrediva), kao i način plaćanja kamate na odobrena sredstva kredita do isteka roka za njegovo vraćanje, kao i za period od padanja dužnika u docnju sa otplatom anuiteta odobrenog kredita do njegove isplate, ali nema pravo da obračunatu redovnu (zateznu) ili ugovorenu kamatu pripisuje osnovici, koja dalje predstavlja osnovicu za dalji obračun kamate za ceo period dugovanja, pa je pravilno utvrđeno da je ništava i odredba člana 5. stav 7. Ugovora, kojom je suprotno navedenom ugovoreno da se u osnovicu za obračun kamate uračunavaju i iznosi obračunate a neplaćene kamate i/ili zakonske zatezne kamate iz prethodnog perioda.

Radi ocene osnovanosti tužbenog zahteva, sudovi su utvrdili i da je 07.07.2005. godine, odnosno na dan zaključenja ugovora o kreditu, tužena BB tužiocu izdala blanko menicu, koju je ona potpisala u svojstvu trasanta, a tuženi VV, kao avalista. Istoga dana tužilac je sa tuženima zaključio i Sporazum o ispunjenju blanko potpisane menice broj ..., kojom je banka ovlašćena da navedenu blanko menicu ispuni u skladu sa ugovorom o kreditu, na način bliže utvrđen nižestepenim odlukama. Tužena nije otplaćivala kredit u skladu sa ugovorom, pa je tužilac 01.04.2008. godine doneo odluku kojom je dozvolio otkaz ugovora o kreditu od 07.07.2005. godine i proglasio dospelim potraživanje po ovom ugovoru, ali odlukom nije utvrdio i visinu tog potraživanja. Tužilac je 26.06.2009. godine, pred Opštinskim sudom u Novom Sadu protiv tužene pokrenuo izvršni postupak radi prinudne naplate 20.547,01 evra (rešenje o izvršenju doneto 29.06.2009. godine), ali je podneskom od 22.04.2010. godine povukao predlog za izvršenje za isplatu 15.003,18 evra, koji iznos mu je tužena platila. Nakon toga tužilac je navedenu blanko menicu popunio na iznos menične obaveze od 1.230.137,00 dinara (što je u tom momentu predstavljalo dinarsku protivvrednost 10.229,46 evra) sa dospećem 21.01.2011. godine i na osnovu ove menice, kao verodostojne isprave, Osnovnom sudu u Novom Sadu, podneo predlog za izvršenje protiv ovde tuženih. Osnovni sud u Novom Sadu je 16.02.2011. godine doneo rešenje o izvršenju kojim je usvojio predloženo izvršenje, ali je po izjavljenom prigovoru, rešenje stavljeno van snage u delu kojim je određeno izvršenje i predmet dostavljen parničnom odeljenju radi odlučivanja kao po tužbi, a što sada predstavlja potraživanje tužioca u ovoj pravnoj stvari.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, kao i ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka, sudovi pravilno zaključuju da je tužena BB otplatila tužiocu glavnicu kredita u visini od 15.000 evra, kao i 1.121,71 evro na ime otplate dela kamate, da jeste ostala dužna tužiocu određeni iznos na ime kamate za docnju sa isplatom anuiteta, ali kako tužilac nije dokazao visinu svog potraživanja, jer nije sudu pružio valjane dokaze iz kojih bi se mogli utvrditi vreme i iznosi plaćanja anuiteta, a na osnovu toga i visina duga na ime obračunate kamate, to su sudovi pravilnom primenom pravila o teretu dokazivanja iz člana 7. stav 2. i 219. ZPP, odbili tužbeni zahtev, kao neosnovan.

Na osnovu iznetog, primenom člana 405. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić