U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Marine Milanović, predsednika veća, Jelice Bojanić Kerkez i Vesne Stanković, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Vladimir Rajković, advokat iz ..., protiv tuženog BB iz ..., radi utvrđenja, odlučujući o revizijama tužioca izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 3919/17 od 08.03.2019. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu Gž 9865/19 od 16.09.2020. godine, u sednici veća održanoj dana 03.11.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 3919/17 od 08.03.2019. godine.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužioca izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu Gž 9865/19 od 16.09.2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Pančevu P 25/12 od 11.03.2015. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se utvrdi da je na osnovu usmenog ugovora o deobi zaključenog 1994. godine između njega i tuženog BB izvršena deoba stana upisanih u katastru nepokretnosti ..., LN br. ... KO ..., kao četvorosoban stan sa nus prostorijama – deo stana na KP br. ... u površini od 0.04.15 ha, a deo stana i na KP br. ... KO ... u površini od 0.04.02 ha na ... spratu porodične stambene zgrade koja se u listu nepokretnosti vodi kao zgrada broj 1, izvršena deoba na dva novoformirana stana: na sedmosobni stan koji je prema „skici stanova“ br. 1 i br. 2, sprat ..., od februara 2014. godine sačinjeno od strane „...“ doo za geodetske radove ... označen kao stan broj 1 u ukupnoj površini od 308,76 m2 i na stan označen kao stan broj 2 u ukupnoj površini od 114,83 m2, a koja skica predstavlja sastavni deo izreke i u kojoj su detaljno prikazane sve prostorije površine prostorija koje pripadaju i jednom i drugom stanu i prikazane granice i jednog i drugog stana, kao i da se utvrdi da je na osnovu usmenog sporazuma o deobi ulaganja i održaja, tužilac stekao isključivo vanknjižno pravo svojine na novoformiranom sedmosobnom stanu sa bližim podacima u skici stanova broj 1 i broj 2, sprat ..., od februara 2014. godine sačinjen od strane „...“ doo, te da se tuženi obavežu da trpe da se on kao nosilac prava svojine na novoformiranom sedmosobnom stanu nakon legalizacije u upravnom postupku upiše u katastar nepokretnosti kao isključivi vlasnik uz zadržavanje prava doživotnog plodoužitka na tom stanu u korist VV i uz istovremeno brisanje svih prava na tom novoformiranom sedmosobnom stanu sa imena tuženog BB. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženom BB na ime parničnih troškova isplati iznos od 986.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 3919/17 od 08.03.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Višeg suda u Pančevu P 25/12 od 11.03.2015. godine u stavu prvom izreke. Stavom drugim izreke, ukinuto je rešenje o troškovima sadržano u stavu drugom izreke presude Višeg suda u Pančevu P 25/12 od 11.03.2015. godine i u tom delu predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Rešenjem Višeg suda u Pančevu P 25/12 od 05.11.2019. godine obavezan je tužilac da tuženom BB iz ... naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 930.550,00 dinara.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž 9865/19 od 16.09.2020. godine, stavom prvom izreke preinačeno je rešenje Višeg suda u Pančevu P 25/12 od 05.11.2019. godine, pa je obavezan tužilac da tuženom BB naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 649.500,00 dinara, a odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugostepenom postupku, tužilac je dana 11.10.2019. godine izjavio reviziju, sa dopunom iste, iz svih zakonom propisanih razloga.

Protiv pravnosnažnog rešenja donetog u drugostepenom postupku, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju (pogrešno je označavajući kao „dopuna revizije“) dana 24.11.2020. godine, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 399. Zakona parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 125/04 i 111/09) koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11 ... 18/20) i utvrdio da revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 3919/17 od 08.03.2019. godine nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se neosnovano ukazuje na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 1. ZPP, da je presudom drugostepenog suda prekoračen tužbeni zahtev tužioca preciziran pisanim podneskom od 02.03.2015. godine. Ovo sa razloga što je punomoćnik tužioca na glavnoj raspravi pred prvostepenim sudom dana 11.03.2015. godine, kada je ista okončana, pored ostalog izjavio da smatra da je dokazano da je tužilac isključivi vlasnik na predmetnom stanu po osnovu usmenog ugovora o deobi i po osnovu zakonitog i savesnog održaja. Osim navedenog sud nije vezan pravnim osnovom tužbenog zahteva, ali jeste vezan činjenicama koje obrazuju stvarni i pravni identitet tužbe. Ni revizijsko navođenje da je u uvodu drugostepene presude označena kao tužena VV iz ..., koja je u toku žalbenog postupka preminula, pa ista više ne može biti stranka u postupku, ne predstavlja bitnu povredu od uticaja na pravilnost i zakonitosti pobijane presude. Ukazivanje na pogrešnu ocenu dokaza i pogrešno utvrđeno činjenično stanje, nije dozvoljen revizijski navod u smislu člana 398. stav 2. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju dana 04.09.1983. godine otac tužioca i tuženog BB je u dogovoru sa svojom suprugom, a majkom tužioca i tuženog BB (sada pok. tuženom VV) sačinio ugovor o poklonu kojim je ¾ dela stana u ulici ... broj ... poklonio tuženom BB, a zajedno sa sada pok. VV je istog dana zaključio još jedan ugovor o poklonu kojim je ¼ dela navedenog stana poklonio tužiocu AA, kome je VV istim ugovorom poklonila u celosti svoju kuću u ... u ulici ... broj ..., sada ulica ... broj ... . Na poklonjenim nepokretnostima poklonodavci su za sebe zadržali pravo doživotnog plodoužitka. Za potpis i overu ugovora kojim mu je poklonjeno ¾ dela stana tuženi BB je dao specijalno punomoćje tužiocu AA. Ni jedan od navedenih ugovora nije sproveden u zemljišnim knjigama, a tuženi BB je za to saznao neposredno pre odlaska na ostavinsku raspravu iza očeve smrti, kada mu je tužilac to predočio uz činjenicu da je to zapravo bio predlog njihovog oca, koji je savetovao da se ništa ne sprovodi u zemljišne knjige jer bi kasnije promene mogle da utiču na novu podelu imovine, a sve kako bi se izbegli nepotrebni troškovi plaćanja poreza na promet. Tužilac je tada predložio tuženom BB da ne postupe po volji roditelja, već da zaostavštinu pokojnog oca koja se između ostalog odnosila na stan u ulici ... broj ..., raspodele tako da svako od njih nasledi ½ dela, s tim da i majčina kuća u ulici ... broj ... nakon njene smrti bude podeljena između njih na jednake delove. Tada je dogovoreno i da stan u ... u ..., za koji je postojao pismeni ugovor o kupoprodaji, u kome su kao kupci označeni tužilac i otac stranaka, podele na jednake delove, a da tuženi BB preuzme obavezu isplate neisplaćenih rata kredita po osnovu plaćanja kupoprodajne cene za taj stan. Otac stranaka je umro 07.02.1984. godine, a rešenjem o nasleđivanju od 11.12.1984. godine tužilac i tuženi BB su u jednakim delovima nasledili svu očevu imovinu, pa i predmetni stan u ulici ... broj ..., sa čim se saglasila i majka stranaka, sada pokojna VV, tako da je u ostavinskom postupku zaostavština pokojnog GG raspoređena sporazumom. Tuženi BB je živeo sa roditeljima, a nakon očeve smrti u predmetnom stanu sa majkom sve do 1991. godine, kada je adaptirao dvorišni deo stana i tamo se preselio. Za to vreme tužilac je sa svojom porodicom živeo u navedenoj kući u ... u ulici ..., u koju se uselio nakon što je izvršio razne popravke i adaptacije. Kako su se u međuvremenu promenile porodične prilike stranaka i povećao broj članova njihovog domaćinstva, promenile su se i njihove potrebe, što je dovelo do njihovog ponovnog razgovora i dogovora oko načina korišćenja nepokretnosti koje su do tada koristili. Dogovor je postignut početkom 1994. godine da majka pređe da živi u dvorišni deo stana koji je do tada koristio BB, da se tužilac sa porodicom preseli u ulični deo stana u zgradi u ..., ulica ... broj ... (koji stan je predmet tužbenog zahteva), a da se tuženi BB sa svojom porodicom useli i pređe da živi u kuću u lici ... broj ... . Tada su razgovarali i o načinu korišćenja zajedničke ... kancelarije, koja je u sklopu predmetnog stana i dogovorili se da je zajedno koriste sve dok tuženi BB ne dobije u zakup poslovni prostor u prizemlju (tužilac AA i tuženi BB su ...). U pogledu garaže koja se nalazi u prizemlju dogovorili su se da je koriste po pola i tako je i danas koriste. I tužilac i tuženi su vršili tekuća ulaganja u nepokretnosti u kojima su živeli sa svojim porodicama. Kako su i tužilac i tuženi BB opravdano očekivali da će se izvršiti denacionalizacija i ostalih delova zgrade u kojoj se nalazi predmetni stan, koji je bio izuzet od nacionalizacije, dogovorili su se da svaki slobodan poslovni prostor, kada bude slobodan uzmu u zakup, da bi kada dođe do denacionalizacije imali preča prava na tom prostoru. Od toga kako će se završiti denacionalizacija i restitucija njihove nacionalizovane imovine i koliko će u toj zgradi imati poslovnog i stambenog prostora, trebala je da zavisi i njihova konačna odluka o podeli suvlasničke imovine. Ubrzo posle postignutog dogovora iz 1994. godine, već u toku 1995. godine pa sve do 2004. godine između tužioca i tuženog BB počela je uzajamna prepiska iz koje proizilazi da se tuženi BB nije slagao sa mnogim predlozima i radnjama koje je tužilac preduzimao na predmetnom stanu, bilo je pokušaja da se navedeni dogovor promeni, da pokušaju da kupe susedni objekat kako bi u nekoj konačnoj podeli očeve imovine (predmetnog stana) i tuženi BB mogao da bude podmiren, jer po njegovom stavu, ako bi tužilac zadržao sam predmetni stan, s obzirom na to da je dvorišni stan on izgradio i adaptirao, tuženi BB ne bi od očeve imovine dobio ništa. Do konačnog dogovora nije došlo zbog čega je tuženi BB insistirao da tužilac raskine ugovor o poklonu iz 1984. godine kojim je dobio na poklon kuću u ... u ulici ..., što je i učinjeno tek u septembru 2003. godine, a do bitnije poremećenih odnosa između tužioca i tuženog BB došlo je kada je tužilac kupio susedni stan u istoj zgradi od zajedničkih rođaka, a o tome nije obavestio tuženog koji je imajući u vidu dogovor sa tužiocem, očekivao da i o tome, kao i o svemu što se ticalo sticanja nepokretnosti bude obavešten, a sve sa ciljem da se sve nepokretnosti koje imaju uzmu u obzir prilikom podele imovine.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da suvlasnici nisu postigli usmeni ugovor o deobi na predmetnom stanu, da je tužilac znao da je vlasnik na ½ istog po ostavinskom rešenju iza smrti oca, te da on nije savestan držalac istog, pa su pravilnom primenom materijalnog prava odbili tužbeni zahtev tužioca i odlučili kao u stavu prvom izreke pobijane presude.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 20. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa propisano je da se pravo svojine stiče po samom zakonu, na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem.

Odredbom člana 16. istog Zakona propisano je da suvlasnik ima pravo da u svako doba zahteva deobu stvari, osim u vreme u koje bi ta deoba bila na štetu drugih suvlasnika, ako Zakonom nije drugačije određeno (stav 1.); pravo iz stava 1. ovog člana ne zastareva (stav 2.); ništav je ugovor kojim se suvlasnik trajno odriče prava na deobu stvari (stav 3.); suvlasnici sporazumno određuju način deobe stvari, a u slučaju da se ne može postići sporazum, odlučuje sud (stav 4.).

Usmeni ugovor o deobi zajedničke nepokretnosti ima pravno dejstvo kao pismeni ugovor, jer se deobom ne prenosi svojina, već se samo utvrđuju odnosi među zajedničarima pri razvrgnuću zajednice i određuje ko je vlasnik na određenim nepokretnostima i na kojim delovima određenih nepokretnosti. Ovde se ne prenosi vlasništvo, jer su u konkretnom slučaju sanaslednici (tužilac i tuženi BB) postali vlasnici na po ½ predmetne nepokretnosti na osnovu ostavinskog rešenja iza smrti svog oca po članu 20. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. Kako je u provedenom postupku utvrđeno da suvlasnici nisu sporazumno odredili način deobe i da nisu postigli sporazum, o tome u konačnom odlučuje sud shodno članu 16. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, po kome je deoba moguća samo u granicama suvlasničkih udela, jer se deobom ne može steći veći deo od suvlasničkog udela.

Neosnovani su i revizijski navodi da je tužilac u posedu predmetne nepokretnosti još od 1994. godine i da je u istu uložio značajna sredstva kako za tekuće tako i za investiciono održavanje i da je tuženi uložio značajna sredstva u onom delu koji je njemu pripao, što ukazuje na činjenicu da je među njima izvršena fizička deoba.

Ovo sa razloga što se tuženi BB počev od 1995. godine protivio predlozima i radnjama koje je tužilac preduzimao na predmetnom stanu; bilo je pokušaja i za drugačiji dogovor, ali do konačnog dogovora nije došlo, na šta ukazuje i raskid ugovora o poklonu tužioca (za kuću dobijenu od majke) 2003. godine, koju su obojica nasledila na po ½ nakon majčine smrti, a odnosi između njih su nakon toga i poremećeni. Zbog navedenog, činjenica da je tužilac dugi niz godina bio u posedu i državini predmetnog stana, nije od uticaja na drugačiju odluku suda, jer se održajem na nepokretnosti svojina može steći samo na osnovu zakonite i savesne državine (član 28. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa), odnosno savesne državine (član 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa), a tužilac nije bio savestan, jer je znao da je vlasnik na ½ predmetne nepokretnosti po osnovu ostavinskog rešenja iza smrti svog oca, te da sa svojim bratom – tuženim BB nije postigao konačni sporazum o fizičkoj deobi predmetne nepokretnosti. Ulaganja u nasleđene predmetne nepokretnosti vršili su i tužilac i tuženi BB.

Kako se ni ostalim revizijskim navodima ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane presude, Vrhovni kasacioni sud je reviziju tužioca odbio kao neosnovanu i odlučio kao u stavu prvom izreke ove presude, primenom člana 405. stav 1. ZPP.

Ispitujući dozvoljenost revizije izjavljene protiv rešenja o troškovima parničnog postupka Apelacionog suda u Beogradu Gž 9865/19 od 16.09.2020. godine, u smislu odredbe člana 410. u vezi sa članom 420. ZPP („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11 ... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 28. stav 1. ZPP propisano je da kada je za utvrđivanje stvarne nadležnosti, prava na izjavljivanje revizije i u drugim slučajevima propisanim u ovom Zakonu merodavna vrednost predmeta spora, kao vrednost predmeta spora uzima se samo vrednost glavnog zahteva, a prema stavu 2. istog člana propisano je da se kamate, ugovorna kazna i ostala sporedna traženja, kao i troškovi postupka ne uzimaju u obzir ako ne čine glavni zahtev.

U konkretnom slučaju, tužilac revizijom osporava pravilnost rešenja drugostepenog suda kojim je preinačeno prvostepeno rešenje o troškovima parničnog postupka.

Troškovi postupka predstavljaju sporedno potraživanje, pa se prema citiranom članu 28. ZPP ne uzimaju u obzir prilikom ocene prava na izjavljivanje revizije u situaciji kada ne čine glavni zahtev, u kom slučaju se revizija ne može podneti (član 410. stav 2. tačka 5. ZPP) zbog čega revizija tužioca nije dozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke presude.

Predsednik veća-sudija,

Marina Milanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić