U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Dragane Boljević i Jasmine Simović, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Dejan Damjanović advokat iz ..., protiv tuženog BB iz ..., čiji je punomoćnik Mirjana Filipović advokat iz ..., radi isplate naknade za korišćenje suvlasničke stvari, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 4981/20 od 12.01.2022. godine, na sednici održanoj 14.05.2026. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 4981/20 od 12.01.2022. godine kao neosnovana.

ODBIJA SE zahtev tuženog za naknadu troškova postupka po reviziji.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Smederevu, Sudske jedince u Kovinu P 2185/2020 od 11.03.2020. godine odbijen je tužbeni zahtev tužilje da joj tuženi, po osnovu sticanja bez osnova, isplati 590.395,46 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne iznose i rokovima dospelosti navedene u tom stavu izreke (stav prvi izreke), odnosno 689.340,14 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 06.06.2017. godine do isplate (stav drugi izreke). Stavom trećim izreke, obavezana je tužilja da naknadi tuženom troškove parničnog postupka od 102.462,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 4981/20 od 12.01.2022. godine, stavom prvim izreke, preinačena je označena prvostepena presuda u stavovima prvom i drugom izreke tako što je tužbeni zahtev tužilje delimično usvojen i tuženi obavezan da isplati tužilji 244.659,9 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 11.03.2020. godine do isplate, dok je u preostalom delu tužbeni zahtev odbijen, i to za isplatu iznosa preko dosuđenog a do traženog od 689.340,14 dinara, kao i zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos za period od 06.06.2017. do 11.03.2020. godine, na iznos od 444.680,24 dinara za period od 06.06.2017. godine do isplate i na svaki pojedinačni godišnji iznos zakupnine od 01. decembra prethodne a za narednu godinu počev od 01.12.2006. zaključno sa 01.12.2015. godine do isplate. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka iz stava trećeg izreke prvostepene presude i obavezan tuženi da naknadi tužilji troškove celog postupka od 193.772,8 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23; u daljem tekstu: ZPP) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, niti revizija tuženog ukazuje na bilo koju konkretnu povredu odredaba parničnog postupka.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su bivši supružnici čiji je brak (zaključen 1999) razveden 18.12.2007. godine. Brakorazvodnom tužbom od 15.11.2006. godine tužilja je zahtevala i utvrđenje svog suvlasničkog udela od ½ na imovini stečenoj u bračnoj zajednici sa tuženim, kako nepokretnoj (parcele .., .., .. i .. u k.o. ... ukupne površine 3ha 47,49a), tako i pokretnoj (mašine precizno označene u tužbi, potrebne za poljoprivrednu proizvodnju kojom su se supružnici profesionalno bavili - gajenje lekovitog i začinskog bilja) i, srazmerno njenom suvlasničkom udelu naknadu koristi koju je tuženi ostvario prodajom ubranih plodova sa tih parcela. Po razvodu braka, tekovinska parnica je nastavljena i okončana pravnosnažnom presudom P 316/14 od 12.02.2015. godine (potvrđena presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 3050/15 od 21.07.2015. godine) kojom je usvojen tužbeni zahtev tužilje. Potom je tužilja podnela predlog za fizičku deobu i razvrgnuće imovinske zajednice (17.02.2017. godine) i tužbu u ovom postpuku (23.02.2017. godine) kojom je od tuženog, za period tokom koga je bio u isključivoj državini zajedničke imovine, zahtevala naknadu koristi koju je ostvario, čiju je visinu opredelila u visini prihoda od izdavanja označenih parcela u zakup (arenda). Prihodi od arende utvrđeni su na osnovu nalaza i mišljenja veštaka poljoprivredne struke koji je konstatovao da četiri predmetne parcele, koje se nalaze na jednom potesu („tabla“) na 2km od naseljenog mesta, blizu puta Bavanište–Banatski Brestovac, predstavljaju zemlju najboljeg kvaliteta sa najvećim proizvodnim vrednostima i za traženi period utvrdio ukupan iznos zakupnine za svaku godinu zasebno. Tuženi nije imao primedaba na metodologiju obračuna koju je izvršio sudski veštak, ali je ostao pri prigovoru zastarelosti istaknutom u odgovoru na tužbu i naveo da smatra da po osnovu ugovora o zakupu tužilja ima pravo na potraživanje samo za tri godine i to počev od 23.02.2014. godine. Prilikom saslušanja 31.01.2018. godine ponovio je da je predmetno zemljište bilo isključivo njegovo do pravnosnažnosti presude P 316/14, da je spreman da od tada tužilji plati za njen suvlasnički udeo 10.000 evra, dok je njegov punomoćnik na istom ročištu predložio da se tužbeni zahtev odbije osim za deo od dana pravnosnažnosti rešenja o deobi ili od podnošenja predloga za deobu. Na osnovu rešenja o deobi od 12.12.2017. godine (pravnosnažno 19.02.2018. godine) formirane su dve parcele od kojih je jedna pripala tužilji, a druga tuženom.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je zaključio da se tužilja pasivno ponašala prema predmetnoj nepokretnosti, da nije podnela tužbu za predaju u suposed predmetnih nepokretnosti, da radnje koje je preduzimala u parnici P 316/14 nisu bile usmerene na ostvarivanje prava korišćenja zajedničke nepokretnosti na način da tužilja faktički upotrebljava tu nepokretnost, te da nisu ispunjeni uslovi iz člana 210. Zakona o obligacionim odnosima na osnovu kojih bi tužilja imala pravo da zahteva od tuženog isplatu naknade za korišćenje predmetne nepokretnosti srazmerno njenom suvlasničkom udelu, te je tužbeni zahtev odbio.

Drugostepeni sud je, prihvativši u svemu utvrđeno činjenično stanje, zaključio da tužbeni zahtev osnovan jer je tuženi sam, protiv volje tužilje, koristio predmetne nepokretnosti, osporavajući tužilji svako pravo na njima, a da se tužilja aktivno ponašala u odnosu na korišćenje zajedničke nepokretnosti čiju je deobu (utvrđenjem suvlasničkog udela u njoj) zahtevala u sudskom postupku saglasno članu 177. Porodičnog zakona, zbog čega tužilja ima pravo na izmaklu korist i na naknadu štete u smislu člana 189. stav 1. i 3. Zakona o obligacionim odnosima. Međutim, s obzirom da je tužba podneta 21.02.2017. godine, drugostepeni sud je ocenio osnovanim prigovor zastarelosti, te je tužilji dosudio naknadu štete u vidu izmakle koristi (srazmernog iznosa zakupnine) za 2014, 2015. i 2016. godinu sa kamatom od presuđenja, dok je za preostali period tužbeni zahtev odbio usled zastarelosti.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilna je drugostepena odluka.

Pravo susvojine i zajedničke svojine uređeno je odredbama Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“, br. 6/80, 36/90, „Službeni list SRJ“, br. 29/96, „Službeni glasnik RS“, br. 115/05; u daljem tekstu: ZOSPO), tako što je propisano da pravo susvojine ima više lica na nepodeljenoj stvari kada je deo svakog od njih određen srazmerno prema celini (idealni deo), a ako suvlasnički delovi nisu određeni, pretpostavlja se da su jednaki (član 13). Suvlasnik ima pravo da svoju stvar drži i da je koristi zajedno sa ostalim suvlasnicima srazmerno svom delu, ne povređujući prava ostalih suvlasnika i svojim delom može raspolagati bez saglasnosti ostalih suvlasnika (član 14. st. 1. i 2). Saglasno odredbama člana 15. istog zakona, suvlasnici imaju pravo da zajednički upravljaju stvarju (stav 1), s tim što je za preduzimanje poslova redovnog upravljanja stvarju potrebna saglasnost suvlasnika čiji delovi zajedno čine više od polovine vrednosti stvari (stav 2), a ako se saglasnost ne postigne, a preduzimanje posla je neophodno za redovno održavanje stvari, o tome odlučuje sud (stav 3), dok je za preduzimanje poslova koji prelaze okvir redovnog upravljanja (otuđenje cele stvari, promena namene stvari, izdavanje cele stvari u zakup, zasnivanje hipoteke na celoj stvari, zasnivanje stvarnih službenosti, veće popravke i sl.) potrebna saglasnost svih suvlasnika (stav 5). Za razliku od prava susvojine, zajednička svojina je svojina više lica na nepodeljenoj stvari kada su njihovi udeli odredivi ali nisu unapred određeni (član 18. stav 2) i može postojati u slučajevima i pod uslovima određenim zakonom (član 18. stav 1).

Zajednička svojina preciznije je uređena Porodičnim zakonom („Službeni glasnik RS“, br. 18/05, 72/11, 6/15, 109/25–dr. zakon), kojim je propisano da zajedničku imovinu supružnika predstavlja imovina koju su supružnici stekli radom u toku trajanja zajednice života u braku (član 171. stav 1). U skladu sa odredbama člana 174. istog zakona, zajedničkom imovinom supružnici upravljaju i raspolažu zajednički i sporazumno (stav 1), s tim što se smatra da poslove redovnog upravljanja supružnik uvek preduzima uz saglasnost drugog supružnika (stav 2), a pošto u zajedničkoj imovini udeli supružnika nisu unapred određeni, nijedan od njih svojim udelom ne može raspolagati niti ga može opteretiti pravnim poslom među živima (stav 3). Pod deobom zajedničke imovine, u smislu ovog zakona, smatra se utvrđivanje suvlasničkog, odnosno supoverilačkog udela svakog supružnika u zajedničkoj imovini (član 177). Deoba zajedničke imovine može se vršiti za vreme trajanja braka i posle njegovog prestanka (član 178), sporazumno (član 179), a ukoliko supružnici o tome ne mogu da se sporazumeju - tako što je vrši sud (sudska deoba) saglasno odredbama člana 180, pri čemu se podrazumeva da su udeli supružnika u zajedničkoj imovini jednaki, ali se može utvrđivati i veći udeo jednog supružnika u sticanju zajedničke imovine pod uslovima iz tog člana.

Kada je stvar u suvlasničkom režimu, a ne postoji sporazum zajedničara (suvlasnika, sukorisnika i drugih sudržalaca) o načinu njenog korišćenja i upravljanja njome, zajedničar može u parničnom postupku zahtevati predaju stvari u sudržavinu, a može predložiti i uređenje upravljanja i korišćenja zajedničke stvari ili fizičku deobu te stvari po pravilima Zakona o vanparničnom postupku („Službeni glasnik SRS“, br. 25/82, 48/88, „Službeni glasnik RS“, br. 46/95-dr. zakon, 18/05-dr. zakon, 85/2012, 45/2013-dr. zakon, 55/14, 6/15, 106/15-dr. zakon, 14/22; u daljem tekstu: ZVP). Međutim, ukoliko je među zajedničarima sporno pravo na stvar koja je predmet postupka ili je sporan obim prava (član 145), vanparnični sud će uputiti predlagača da u određenom roku pokrene parnicu, ili postupak pred upravnim organom, radi rešenja spornog prava, odnosno pravnog odnosa a isto će uraditi i ako utvrdi da je među zajedničarima sporno pravo na stvari koje su predmet deobe ili pravo na imovinu, udeo u zajedničkim stvarima, odnosno imovini ili je sporno koje stvari, odnosno prava ulaze u zajedničku imovinu (član 150) i, posledično, ako je sporno njihovo pravo na sudržavinu i deobu. U oba slučaja, sud će prekinuti vanparnični postupak do okončanja pokrenute parnice.

U konkretnoj situaciji, tokom braka koji je trajao gotovo dve decenije parnične stranke su stekle predmetne nepokretnosti na kojima su se profesionalno bavile proizvodnjom i prodajom lekovitog i začinskog bilja. Uprkos tome, tuženi je sve do kraja 2015. godine osporavao tužilji bilo kakvo pravo, pa time i udeo u toj imovini, pri čemu je ta imovina bila u isključivoj državini tuženog kojom je on upravljao po svom nahođenju, suprotno citiranim zakonskim odredbama (čl. 18. i 14. ZOSPO i 174. Porodičnog zakona), a ne zajednički i sporazumno sa tužiljom kao zajedničarom.

Kada jedan od supružnika koristi zajedničku imovinu isključivo sam, bez dogovora sa drugim supružnikom već, štaviše, osporavajući mu bilo kakvo pravo na toj imovini, drugom supružniku lišenom državine stoji na raspolaganju, shodno okolnostima konkretnog slučaja, više pravnih mogućnosti da bi u što potpunijem obimu ostvario svoje pravo da stvar drži, koristi se i upravlja njome. Mogućnost zajedničkog korišćenja stvari se uobičajeno nameće kao prvi izbor. Međutim, zbog okolnosti konkretnog slučaja, ta mogućnost i ne mora biti prvi i najpogodniji izbor, ne samo zbog protivljenja drugog zajedničara (koji smatra da stvar nije zajednička ili zajedničaru spori obim suvlasničkog udela i, posledično, visinu pripadajuće koristi od upotrebe), već i zbog načina na koji drugi zajedničar već koristi stvar (angažovane mašine, već uloženi rad i sredstva, već zaključeni ugovor o davanju zajedničke stvari u zakup i slično, jer bi promena načina korišćenja zajedničke stvari tog zajedničara mogla izložiti dodatnim troškovima ili i šteti). Mogući su i drugi pravni putevi.

Pri optiranju za neki od pravno mogućih načina ostvarenja svog prava na državinu, korišćenje i upravljanje stvarju, logično je da se zajedničar rukovodi okolnostima konkretnog slučaja, što znači i preprekama za ostvarivanje cilja kome teži. Pravno je moguće da se zajedničar opredeli da najpre zahteva deobu stvari utvrđivanjem njegovog suvlasničkog udela u zajedničkoj stvari, kako je to propisano odredbom člana 177. Porodičnog zakona i kako je to tužilja i učinila. Ovo stoga što sudska odluka kojom su pravnosnažno utvrđeni suvlasnički udeo u nekad zajedničkoj stvari omogućava bivšem zajedničaru, a sada suvlasniku, da zahteva razvrgnuće imovinske zajednice i zaobiđe nesporazume sa drugim zajedničarom oko korišćenja stvari koji mu to pravo osporava u potpunosti ili u obimu. Okončanjem postupka fizičke deobe (razvrgnućem imovinske zajednice) proces preobražaja zajedničke svojine u pravo svojine (započet utvrđenjenjem visine suvlasničkih udela zajedničara) završava se tako što se pravo nekadašnjih zajedničara pretvara u isključivo, zasebno pravo svojine na stvarima formiranim od nekadašnje zajedničke stvari. Svaki od pomenutih izbora je pravno moguć i dozvoljen i, ukoliko je primeren okolnostima konkretnog slučaja i učinjen u skladu sa načelima savesnosti i poštenja, dužne pažnje i zabrane zloupotrebe prava i prouzrokovanja štete, ne vodi zaključku da se zajedničar, koji nije u državini zajedničke stvari (zbog protivljenja drugog zajedničara, a ne svojevoljno) a stvar nije istovremeno tražio u sudržavinu, pasivno ponaša u pogledu ostvarenja svog prava.

U situaciji kakva je u konkretnom slučaju, predstavljalo bi preterani pravni formalizam zaključiti da je tužilja bila pasivna jer nije zahtevala predaju u sudržavinu zajedničke stvari, čiju je sudsku deobu zahtevala još od 2006. godine pri čemu joj je na njoj tuženi osporavo bilo kakvo pravo. Upravo suprotno, bilo je primereno okolnostima konkretnog slučaja i celishodno uraditi ono što je tužilja i uradila - najpre zahtevati da sud u parničnom postupku presudom utvrdi šta čini zajedničku imovinu parničnih stranaka, a zatim i visinu tužiljinog suvlasničkog udela u toj imovini, odnosno da izvrši sudsku deobu zajedničke imovine u smislu člana 180. do 187. Porodičnog zakona. Pri takvim okolnostima, a s obzirom da je tužilja, ubrzo po pravnosnažnosti presude, pokrenula i postupak za fizičku deobu i razvrgnuće imovinske zajednice, ponašanje tužilje nije bilo ni pasivno ni nezainteresovano, a ni suprotno osnovnim načelima o ponašanju pravnih subjekata. Takvim tužiljinim ponašanjem kod tuženog nije mogao biti stvoren privid da se tužilja odrekla upotrebe stvari, odnosno prava da zajedničku imovinu drži i da se njome koristi, pa stoga ni zahteva za naknadu za korišćenje, odnosno za pribiranje plodova (od izdavanja u arendu predmetnog zemljišta ili od poljoprivredne proizvodnje) čime bi se tužilja ponašala protivno načelu savesnosti i poštenja iz člana 12. Zakona o obligacionim odnosima – ZOO, koje prožima ne samo ugovore kao najvažniji izvor obligacija, već i celokupno obligaciono, a i stvarno pravo, shodno odredbi člana 23. tog zakona.

Okolnost što je drugostepeni sud smatrao da se u konkretnom slučaju primenjuju pravila ZOO kojima je uređen institut naknade štete i trogodišnji rok zastarevanja (čl. 189. i 376), zbog čega je ocenio osnovanim prigovor zastarelosti potraživanja tužilje za period koji je prethodio trogodišnjem periodu pre podnošenja tužbe, nije uticala na pravilnost donete presude. Odredbama ZOSPO propisano je pravo suvlasnika, odnosno zajedničkog vlasnika na tužbu za zaštitu prava svojine na celu stvar, a suvlasnika i na tužbu za zaštitu svog prava na delu stvari (član 43), a to podrazumeva i pravo da od nesavesnog držaoca zahteva predaju ubranih plodova i naknadu vrednosti plodova koje je potrošio, otuđio, propustio da ubere ili uništio, koje zastareva u istom roku – od tri godine od dana predaje stvari (član 40). Ni okolnost što suvlasnik, odnosno zajednički vlasnik ima pravo da od nesavesnog držaoca zahteva naknadu za korišćenje stvari, u kom slučaju se primenjuju odredbe ZOO koje se odnose na sticanje bez osnova (čl. 210, 214, 215. i 219) i duži, desetogodišnji rok zastarelosti (član 371) nije od uticaja na odluku po reviziji. U konkretnom slučaju reviziju protiv drugostepene presude izjavio je samo tuženi, te se na njegovu štetu ne može vršiti preinačenje, u skladu sa odredbom člana 395. u vezi s članom 419. ZPP.

S obzirom na izloženo, Vrhovni sud je reviziju tuženog odbio kao neosnovanu i odlučio kao u prvom stavu izreke ove presude, primenom člana 414. ZPP.

Zahtev tuženog za naknadu troškova postupka po reviziji odbijen je drugim stavom izreke, na osnovu člana 165. stav 1. u vezi s članom 153. stav 1. ZPP, s obzirom da tuženi nije uspeo u postupku po reviziji.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković