Apelacioni sud u Beogradu je, presudom Gž2 319/22 od 06.07.2022. godine, stavom prvim izreke, potvrdio presudu Osnovnog suda u Valjevu P2 237/20 od 08.03.2022. godine, u delu stava prvog izreke, kojom je obavezan tuženi da doprinosi izdržavanju tužilaca maloletne AA i maloletnog BB i to: maloletne AA iznosom od 18% a maloletnog BB iznosom od 15%, sve od redovnih mesečnih primanja umanjenih za poreze i doprinose za obavezno socijalno osiguranje počev od 19.08.2020. godine dok obaveza po zakonu traje, najkasnije do 10. u mesecu za tekući mesec, a dospele neizmirene obaveze odjednom na označeni tekući račun zakonskog zastupnika tužilaca GG kojom odlukom je izmenjena presuda Osnovnog suda u Valjevu P2 187/2018 od 03.09.2018. godine u pogledu visine izdržavanja i u tom delu je žalba tuženog odbijena kao neosnovana. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu drugom izreke presude Osnovnog suda u Valjevu P2 237/20 od 08.03.2022. godine, tako što svaka stranka snosi svoje troškove postupka. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužilaca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, parnične stranke su izjavile blagovremene revizije, tako što tuženi presudu pobija u stavu prvom izreke, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, dok tužioci pobijaju rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu drugom izreke pobijane presude, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da sud o njihovoj reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj na osnovu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, radi potrebe ujednačavanja sudske prakse.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pravnosnažnu presudu u delu odluke o glavnoj stvari, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11... 18/20) i odredbe člana 202. Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, br. 18/2005... 6/2015) i utvrdio da je revizija tuženog neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a bitna povreda propisana odredbom člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, na koju tuženi u reviziji ukazuje nije razlog zbog koga revizija može da se izjavi na osnovu odredbe člana 407. stav 1. tačka 2. istog Zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Valjevu P2 187/2018 od 03.09.2018. godine, tuženi je obavezan da na ime svog doprinosa za izdržavanje maloletnih tužilaca plaća i to: za maloletnu AA iznos od 12.000,00 dinara; za maloletnog BB iznos od 8.000,00 dinara počev od juna 2018. godine pa ubuduće dok ta obaveza po zakonu traje. Maloletna AA je u vreme donošenja te odluke išla u osnovnu školu dok sada ide u srednju ... školu, a rođena je ... godine. Maloletni BB, u vreme donošenja ranije odluke nije išao u školu a sada je učenik ... razreda osnovne škole, rođen ... godine. Tuženi ima još jedno dete koje je u vreme kada je doneta odluka Osnovnog suda u Valjevu P2 187/2018 imalo dva meseca, a sada ima tri godine. Maloletna AA je učenik ... razreda srednje škole i pored redovnih aktivnosti ide na dodatne časove iz hemije, jednom nedeljno, pri čemu jedan čas košta 1.200,00 dinara, pa mesečno taj izdatak iznosi 4.800,00 dinara. Takođe ide u teretanu za koju plaća članarinu od 2.500,00 dinara, a nosi gornju i donju fiksnu protezu koje koštaju po 500 evra kao i naočare za vid na kojima povremeno menja stakla što košta 5.000,00 dinara. Mesečne potrebe za njeno izdržavanje iznose 40.180,00 dinara. Maloletni BB je učenik ... razreda osnovne škole i trenira fudbal za koji plaća članarinu od 2.500,00 dinara. Mesečni troškovi za njegovo izdržavanje iznose 30.033,00 dinara. Zakonska zastupnica maloletne dece – majka GG, ostvaruje zaradu od 87.900,00 dinara mesečno sa bonusima u „...“, kao i zaradu od 17.000,00 dinara u gimnaziji gde radi po osnovu ugovora o izvođenju nastave na određeno vreme od 03.05.2022. godine. Sa maloletnim tužiocima stanuje u stanu od 72m², koji je stečen u braku sa tuženim i nema drugih nepokretnosti. Troškovi stanovanja u letnjem periodu iznose 9.300,00 dinara a u zimskom periodu 15.300,00 dinara. Tuženi je zaposlen u ... gde ostvaruje zaradu od 115.465,73 dinara mesečno, a sa suprugom i maloletnom ćerkom živi u stanu svoje majke koju finansijski pomaže, pošto je njena penzija 17.000,00 dinara. Njegova sadašnja supruga je zaposlena u ... gde ostvaruje zaradu od 71.680,00 dinara. Od nepokretnosti poseduje samo stan u kom živi njegova bivša supruga sa maloletnim tužiocima. Minimalna suma izdržavanja koju kao naknadu za hranjenike mesečno utvrđuje nadležno ministarstvo iznosi 34.724,00 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da su se promenile okolnosti na osnovu kojih je doneta prethodna odluka pa su tuženog obavezali da doprinosi izdržavanju maloletnih tužilaca iznosima od: 18% za maloletnu AA i 15% za maloletnog BB, od redovnih mesečnih primanja umanjenih za poreze i doprinose za obavezno socijalno osiguranje počev od 19.08.2020. godine pa dok ta obaveza po zakonu traje, na osnovu odredbe člana 154. stav 1, člana 160. i člana 164. Porodičnog zakona, pošto su potrebe maloletne dece sada veće jer maloletni BB u vreme donošenja ranije odluke nije išao u školu a sada je učenik ... razreda osnovne škole, dok je maloletna AA u vreme donošenja prethodne odluke išla u osnovnu školu a sada pohađa srednju ... školu. Sudovi su takođe imali u vidu da je zarade tuženog značajno uvaćana i sada je skoro dvostruko veća u odnosu na period kada je doneta prethodna odluka i cenjeno i to da tuženi izdržava još jedno maloletno dete, zajedno sa suprugom koja je u radnom odnosu i ostvaruje zaradu.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo pa su navodi revizije tuženog o pogrešnoj primeni materijalnog prava neosnovani.

Odredbom člana 154. stav 1. Porodičnog zakona propisano je da maloletno dete ima pravo na izdržavanje od roditelja. Kriterijumi određivanja izdržavanja propisani su odredbom člana 160. Porodičnog zakona tako što se izdržavanje određuje prema potrebama poverioca i mogućnostima dužnika izdržavanja, pri čemu se vodi računa o minimalnoj sumi izdržavanja (stav 1). Potrebe poverioca izdržavanja zavise od njegovih godina, zdravlja, obrazovanja, imovine, prihoda te drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja (stav 2). Mogućnosti dužnika izdržavanja zavise od njegovih prihoda, mogućnosti za zaposlenje i sticanje zarade, njegove imovine, njegovih ličnih potreba, obaveze da izdržava druga lica te drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja (stav 3). Minimalna suma izdržavanja predstavlja sumu koju kao naknadu za hranjenike odnosno za lica na porodičnom smeštaju periodično utvrđuje ministarstvo nadležno za porodičnu zaštitu, u skladu sa zakonom (stav 4). Visina izdržavanja se, na osnovu odredbe člana 162. stav 2. Porodičnog zakona, može da odredi u procentu od redovnih mesečnih novčanih naknada dužnika izdržavanja (zarada, naknada zarade, penzija, autorski honorar itd) u kom slučaju, po pravilu ne može biti manja od 15% niti veća od 50% redovnih mesečnih novčanih primanja dužnika izdržavanja umanjenih za poreze i doprinose za obavezno socijalno osiguranje. Visina izdržavanja može se smanjiti ili povećati ako se promene okolnosti na osnovu kojih je doneta prethodna odluka, na osnovu odredbe člana 164. Porodičnog zakona. Na osnovu redosleda u izdržavanju propisanog odredbom člana 166. istog Zakona, ako ima više poverilaca izdržavanja, pravo deteta na izdržavanje ima prvenstvo (stav 4).

U konkretnom slučaju, pri odlučivanju o visini doprinosa tuženog za izdržavanje maloletne dece, nižestepeni sudovi su ceneći uzrast dece, troškove koji su na mesečnom nivou potrebi za njihovo izdržavanje, kao i minimalnu sumu izdržavanja – naknadu za hranjenike i lica u porodičnom smeštaju koju periodično utvrđuje nadležno ministarstvo u skladu sa zakonom, imajući u vidu utvrđene ukupne potrebe maloletne dece na mesečnom nivou od 40.180,00 dinara za maloletnu AA i 30.033,00 dinara za maloletnog BB, tuženog pravilno obavezali da doprinosi njihovom izdržavanju procentualnim delom svoje zarade koji, prema njegovoj sadašnjoj zaradi, predstavlja iznose i to: 20.700,00 dinara za maloletnu AA; 17.250,00 dinara za maloletnog BB.

Neosnovani su navodi revizije tuženog da će utvrđena obaveza izdržavanja u odlukama nižestepenih sudova dovesti u pitanje njegovu egzistenciju i mogućnost da doprinosi izdržavanju trećeg maloletnog deteta. Suprotno tim navodima revizije tuženog, odluka nižestepenih sudova doneta je u najboljem interesu dece na osnovu odredbe člana 6. stav 1. Porodičnog zakona, kojom je propisano da je svako dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim aktivnostima koje ga se tiču. Obaveza roditelja, kao dužnika izdržavanja, zasniva se na kriterijumu odgovornog roditeljstva što znači da roditelj koji ne živi sa maloletnom decom, što je ovde slučaj, je u obavezi da doprinosi njihovom izdržavanju osim u slučaju potpune nesposobnosti za rad, što ovde nije slučaj. Na taj način maloletnoj deci se obezbeđuje suma neophodna za zadovoljenje njihovih egzistencijalnih, zdravstvenih, obrazovnih i socijalnih potreba koje treba da omogući detetu najmanje takav nivo životnog standarda kakav uživa roditelj koji je dužnik izdržavanja, saglasno odredbi člana 162. stav 3. Porodičnog zakona. Tuženi je radno sposoban i dužan da doprinosi izdržavanju svoje maloletne dece dosuđenim iznosima koji će, zajedno sa obavezom majke da doprinosi njihovom izdržavanju, obezbediti potrebna novčana sredstva za njihovo izdržavanje, posebno imajući u vidu da su maloletna deca poverena majci na samostalno vršenje roditeljskog prava što nužno podrazumeva ne samo novčane izdatke već i svakodnevnu brigu o njihovoj ishrani, odevanju, održavanju higijene, te pažnju u celini koja je deci njihovog uzrasta neophodna.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Pri oceni dozvoljenosti posebne revizije tužilaca izjavljenoj protiv rešenja o troškovima parničnog postupka sadržanog u pobijanoj presudi, Vrhovni kasacioni sud je imao u vidu da je, na osnovu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju nije potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno ujednačavanje sudske prakse kao ni novo tumačenje prava, imajući u vidu da je predmet tražene pravne zaštite odluka o troškovima parničnog postupka doneta u sporu u vezi sa porodičnim odnosima koja zavisi od činjenica svakog konkretnog slučaja tako što o naknadi troškova postupka sud odlučuje po slobodnoj oceni, vodeći računa o razlozima pravičnosti, na osnovu odredbe člana 207. Porodičnog zakona.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu drugom izreke doneo primenom odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost revizije tužilaca, na osnovu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da je njihova revizija nedozvoljena.

U konkretnom slučaju, revizija je izjavljena protiv rešenja kojim je odlučeno o troškovima postupka, što u ovoj pravnoj stvari nije glavni zahtev već je sporedno potraživanje. Kada je za izjavljivanje revizije merodavna vrednost predmeta spora na osnovu člana 28. stav 1. Zakona o parničnom postupku, uzima se samo vrednost glavnog duga, dok se prema stavu 2. istog člana Zakona, kamate, ugovorna kazna i ostala sporedna traženja, kao i parnični troškovi, ne uzimaju u obzir, ako ne čine glavni dug.

U postupku po reviziji izjavljenoj protiv rešenja o troškovima postupka, ne primenjuju se odredbe člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u stavu trećem izreke.

Troškovi revizijskog postupka na ime angažovanja punomoćnika – advokata za sastav odgovora na reviziju i za sudske takse, tužiocima nisu bili potrebni na osnovu odredbe člana 154. Zakona o parničnom postupku, pa je Vrhovni kasacioni sud odluku kao u stavu četvrtom izreke doneo primenom odredbe člana 165. stav 1. istog Zakona.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić