Presudom Višeg suda u Jagodini Gž 1907/22 od 18.08.2022. godine, potvrđena je prvostepena presuda a žalbe parničnih stranaka odbijene kao neosnovane.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je izjavila blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i predložila odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj na osnovu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ispunjeni su uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene, radi ujednačavanja sudske prakse, na osnovu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20), pa je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pravilnost pobijane presude, na osnovu odredbe člana 408. ZPP i našao da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su 05.05.2010. godine zaključile Ugovor o dugoročnom kreditu broj ...-...-... kojim je banka tužiocu, kao korisniku kredita, odobrila kredit u iznosu od 6.813,28 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan puštanja kredita u tečaj. Članom 6 Ugovora korisnik kredita je obavezan da pre puštanja sredstava u tečaj, plati naknadu predviđenu Odlukom o subvencionisanju kamatnih stopa iz čl. 1. st. 1 Ugovora, u visini od 0,5 % od iznosa odobrenog kredita (troškovi organizovanja i realizacije kredita i troškovi obrade kreditnog zahteva) u iznosu od 34,07 EUR u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS, na dan puštanja kredita u tečaj, po kom osnovu je tužena 05.05.2010. godine naplatila od tužioca iznos od 34,07 evra u dinarskoj protivvrednosti.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da tužena u toku postupka pred prvostepenim sudom nije pružila dokaze da je tužiocu pre zaključenja ugovora dostavila ponudu na osnovu koje bi tužilac bio upoznat sa troškovima kredita koji padaju na njegov teret, što je suprotno osnovnim načelima prava iz čl. 12, 15, 16, 46 i 47 ZOO, iz kog razloga je usvojen zahtev tužioca za poništaj sporne odredbe ugovora o kreditu, a tužena obavezana da tužiocu vrati novčani iznos naplaćen po osnovu ništave odredbe, u skladu sa odredbom člana 210. i 214 Zakona o obligacionim odnosima.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata izneto pravno shvatanje nižestepenih sudova, jer su pogrešno primenjene materijalnopravne odredbe kod odlučivanja o ništavosti sporne ugovorne odredbe.

U konkretnom slučaju, obaveza plaćanja troškova obrade kredita propisana spornom ugovornom odredbom ustanovljena je u skladu sa odredbom člana 4. stav 4. Uredbe Vlade Republike Srbije o uslovima i kriterijumima za subvencionisanje kamatne stope za potrošačke kredite i kredite za pravna lica, odnosno finansijski lizing, za nabavku određenih trajnih potrošnih dobara u 2010. godini („Službeni glasnik RS“, br. 2/2010 i 6/2010). Tom odredbom je propisano da ukupni ostali troškovi koje banka, odnosno lizing kuća, zaračunava na iznos kredita odnosno finansijskog lizinga, ne mogu biti viši od 0,5% jednokratno. Na taj način učinjena je opšta ponuda za zaključenje ugovora u predmetnim kreditnim sredstvima, koja u svemu ispunjava uslove propisane odredbom člana 33. Zakona o obligacionim odnosima. Uslovi propisani tom Uredbom nisu u koliziji sa pravnim standardom, koji se tiče savesnosti i poštenja u zaključenju ugovora o kreditu. U skladu sa tako propisanim uslovima zaključen je i predmetni ugovor o kreditu između parničnih stranaka u kome je odredbom člana 6. propisana obaveza plaćanja jednokratne naknade za troškove orgnizovanja i realizacije kredita i troškove obrade keditnog zahteva u visini od 0,5% od odobrenog iznosa kredita. Stoga je irelevantna činjenica da tužena nije dostavila tužiocu posebnu ponudu, imajući u vidu postojanje citirane Uredbe i ugovorom opredeljene uslove koji su njime propisani.

Iz iznetih razloga na osnovu odredbe člana 416. stav 1. ZPP usvojena je revizija tužene i pobijane nižestepene presude preinačene u stavu drugom izreke.

Tužena je uspela u postupku po reviziji pa joj, na osnovu odredbe člana 165. stav 2. u vezi člana 163. stav 2, 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP, pripadaju troškovi celog postupka. Iznos troškova odmeren je prema opredeljenom zahtevu tužene i to: za zastupanje od strane punomoćnika advokata na dva održana ročišta za glavnu raspravu iznos od po 10.500,00 dinara, na ime sastava žalbe i revizije iznos od po 18.000,00 dinara, primenom Advokatske tarife važeće na dan preduzimanja tih radnji („Službeni glasnik RS“, br. 37/21 od 14.04.2021. godine). Tuženoj je priznat i trošak sudskih taksi i to: na žalbu i drugostepenu presudu u iznosu od po 1.900,00 dinara, na reviziju u iznosu od 3.800,00 dinara i revizijsku odluku u iznosu od 5.700,00 dinara, prema važećoj TT. Trošak PDV-a nije priznat tuženoj jer nije dostavljen račun o izvršenim advokatskim uslugama, saglasno čl. 42. st. 1 i 2 Zakona o porezu na dodatu vrednost.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić