Presudom Višeg suda u Novom Pazaru Gž 107/21 od 05.02.2021. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Osnovnog suda u Novom Pazaru P 1188/20 od 09.12.2020. godine.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je, na osnovu člana 404. ZPP, blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, revizija tužene izjavljena na osnovu navedene odredbe je dozvoljena radi ujednačavanja sudske prakse, zbog čega je primenom člana 404. ZPP odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužene osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je sa tuženom zaključio ugovora o kreditu br. ...-...-... od 26.07.2007. godine, kojim je utvrđen iznos kredita od 240.000,00 dinara sa rokom otplate od 24 meseca. Tužilac se saglasio (član 1. stav 1. ugovora) da tužena banka prilikom isplate kredita zadrži 2% od iznosa odobrenog kredita na ime troškova njegove obrade. Tužena banka je od tužioca naplatila iznos od 4.800,00 dinara prilikom puštanja kredita u tečaj.

Nižestepeni sudovi su, polazeći od zakonskih i podzakonskih odredbi citiranih u obrazloženjima svojih presuda, zaključili da nije sporno pravo banke da od korisnika svojih usluga, kroz efektivnu kamatnu stopu naplati naknadu za te usluge, pa i naknadu za obradu kreditnog zahteva, pod uslovom da u ponudi na jasan i nedvosmislen način specificira te troškove. Kako u konkretnom slučaju tužena nije dokazala da je postupila na izloženi način, osporena ugovorna odredba je neodređena, odnosno neodrediva i suprotna osnovnim načelima obligacionog prava, pa je zato ništava u smislu člana 47,103. stav 1. u 105. stav 1. ZOO.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda stanovište nižestepenih sudova zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, ništav je ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju, ili ako Zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo.

Ugovor o kreditu uređen je odredbama članova 1065. – 1068. Zakona o obligacionim odnosima. Tim odredbama dat je pojam tog ugovora, određena njegova forma i sadržina, uređena pitanja otkaza davaoca kredita i odustanka od ugovora i vraćanja kredita pre roka, ali nisu bliže uređena ostala prava i obaveze ugovornih strana, pa ni pravo banke da od korisnika naplati troškove i naknade nastale povodom zaključenja ugovora o kreditu ili koje nastanu u toku njegove realizacije.

Ni Zakonom o bankama („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 107/05...14/15) kojim je propisano (član 4. stav 1. tačka 2) da banka može obavljati i kreditne poslove (davanje i uzimanje kredita) nije bliže određena sadržina ugovora o kreditu i prava i obaveze banke i klijenta. Pravo banke da obračunava troškove i naknade bankarskih usluga povodom zaključenog ugovora o kreditu proizlazi iz člana 43. Zakona o bankama, kojim je predviđena mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova. Ovo pravo banke je regulisano i podzakonskim aktima i to Odlukom o jedinstvenom načinu obračuna i objavljivanja efektivne kamatne stope na depozite i kredite („Službeni glasnik RS“ broj 57/06) koja je stupila na snagu 01.10.2006. godine i koja je važila u vreme zaključenja predmetnog ugovora o kreditu. Ovom Odlukom se propisuje jedinstveni način obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu kreditnih poslova, kao i bliži uslovi i način obaveštavanja klijenata banke (tačka 1. stav 1.). Na osnovu odredaba tačke 5. ove Odluke može se zaključiti da ponuda banke koja se odnosi na kredite treba da jasno i nedvosmisleno sadrži: podatke koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope (stav 1. pod 1), kao i podatke koji se ne uključuju u obračun efektivne kamatne stope (stav 1. pod 2). Navedeni podaci treba da budu utvrđeni i iskazani u ponudi tako da klijenta nijednog trenutka ne dovedu u zabludu što se tiče bilo kog elementa tih podataka (tačka 5. stav 2.) i dostavljeni klijentu na način propisan Uputstvom iz tačke 11. ove odluke. (tačka 5. stav 3.). Pored toga, po odredbi tačke 7. stav 2. navedene Odluke, po zaključenju ugovora o kreditu, banka uz ugovor uručuje klijentu jedan primerak plana otplate kredita, kao i pregled bitnih elemenata tog kredita koji sadrži podatke koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope, kao i one koji se ne uključuju u taj obračun. Podaci koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope su: iznos kredita, period otplate, nominalna kamatna stopa, efektivna kamatna stopa, ukupan iznos kamate koja se plaća u toku korišćenja kredita, ukupan iznos drugih troškova koje klijent treba da plati u toku korišćenja kredita i iznos otplatne rate (tačka 7. stav 2. Odluke).

U konkretnom slučaju, tužilac je, kao korisnik kredita, zaključio ugovor o kreditu dana 26.07.2007. godine, nakon što mu je tužena uručila ponudu – osnovne podatke o kreditu, u kojem je iskazana visina efektivne kamatne stope od 36,07% i izraženo ukupno dugovanje tužioca u nominalnom iznosu. Kako je u navedenom obrascu iskazana i naknada od 4.800,00 dinara, kao podatak o ukupnom iznosu naknada i drugih troškova koje klijent treba da plati u toku odobravanja i realizacije utovora o kreditu, a koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope, to u konkretnom slučaju nije izostalo jasno i potpuno obaveštvanje korisnika kredita pre zaključenja ugovora u skladu sa Odlukom o jedinstvenom načinu obračuna i objavljivanja efektivne kamatne stope na depozite i kredite („Službeni glasnik RS“ broj 57/06).

U ovom sporu nižestepeni sudovi izražavaju stav da banka ima pravo na naplatu troškova obrade kredita ukoliko dokaže da su oni stvarni i ukoliko su ti troškovi specificirani, odnosno ako je u ponudi banke prikazana njihova struktura.

Ovakvo stanovište sudova nije ispravno. Zakon i drugi propisi ne sadrže odrednicu o stvarnim troškovima kredita. Vrste troškova kredita i njihova visina određuju se u tarifama koje donosi Narodna banka Srbije i poslovne banke. Propisima nije predviđeno da banka mora korisniku kredita predočiti strukturi ili specifikaciju troškova kako bi se smatralo da je klijent sa njima upoznat na jasan i nedvosmislen način. Stoga, specifikacija troškova obrade kredita i opis njihove strukture u ponudi za zaključenje ugovora o kreditu nisu uslov za njihovo plaćanje banci, ukoliko je u ponudi – osnovnim podacima o kreditu navedena vrsta troškova i njihova visina. Predmet obaveze korisnika je u dovoljnoj meri određen preciznim opredeljenjem vrste troškova i njihove visine, pa se zato ne može postaviti pritanje ništavosti odredbe ugovora o kreditu kojima je korisnik obavezan na plaćanje troškova kredita iz razloga propisanog članom 47. Zakona o obligacionim odnosima.

Stoga, ugovorna odredba kojom se korisnik kredita saglasio (član 1. stav 1. ugovora) da tužena banka prilikom isplate kredita zadrži 2% od iznosa odobrenog kredita na ime troškova njegove obrade, nije protivna osnovnim načelima obligacionog prava, niti uslovima i načinu obaveštavanja klijenata banke, pa kako predmetna odredba nije ništava, tužilac neosnovano potražuje naplaćeni novčani iznos sa zakonskom zateznom kamatom na osnovu članova 104. i 214. ZOO.

Tužena je uspela u postupku po reviziji, pa joj na osnovu članova 165. stav 2, 153. stav 1. i 154. ZPP pripadaju traženi troškovi na ime sudske takse za žalbu i drugostepenu odluku po 1.900,00 dinara, za sastav revizije 12.000,00 dinara, za taksu na reviziju 3.800,00 dinara i revizijsku odluku 5.700,00 dinara.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić