Viši sud u Beogradu je presudom Gžrr1 215/23 od 05.05.2023. godine, stavom prvim izreke, odbio kao neosnovanu žalbu tužene i presudu Trećeg osnovnog suda u Beogradu Prr1 1/21 od 21.01.2022. godine potvrdio u stavu 1. i 3. izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj u smislu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju. Troškove za sastav odgovora na reviziju nije tražio.

Po oceni Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju je potrebno ujednačavanje sudske prakse o odgovornosti Republike Srbije za naknadu imovinske štete nastale zbog neizvršenja pravnosnažih sudskih odluka u postupku stečaja vođenim nad stečajnim dužnikom sa većinskim drštvenim ili državnim kapitalom.

Iz tog razloga, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku-ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23) odlučio kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu odrede člana 408. ZPP i ocenio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povred odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Privrednog suda u Beogradu R4 St 159/20 od 03.04.2020. godine utvrđeno je da je tužiocu kao podnosiocu prigovora povrđeno pravo na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodi pred tim sudom u predmetu St 4155/10, pa je naloženo stečajnom sudiji u tom predmetu da u roku od 4 meseca od dana prijema rešenja preduzme sve neophodne radnje za koje smatra da su pravno relevantne i okonča stečajni postupak u najkraćem roku. Stečajni postupak u tom predmetu vođen je nad stečjanim dužnikom „Industrija kotrljajućih ležajeva“ a.d. Beograd, kod koga je tužilac bio zaposlen. U stečajnom postuku tužilac je svrstan u treći isplatni red i priznato mu je potraživanje u iznosu od 337.164,62 dinara, koje potraživanje se odnosi na neisplaćene zarade za period od 01.07.2001. godine do 30.06.2003. godine. Tužiočevo potraživnje nije namireno. Ovo društvo raspolagalo je većinskim društevnim kapitalom do 28.12.1999. godine a od tada do jula 2005. godine, društvo je poslovalo sa 41,5% državnog kapitala koji je bio u vlasništvu Akcijskog fonda RS, Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje i Fonda za razvoj. Na dan otvaranja stečajnog postupka nad stečjanim dužnikom 22.10.2010. godine, država je imala udeo od 0,55% u kapitalu stečajnog dužnika. Rešenjem Vlade Republike Srbije od 07.07.2002. godine, suspendovani su svi organi ovog društva i obrazovan je odbor koji će obavljati funkciju suspendovanih organa upravljanja, tako što je određen vršilac dužnosti direktora da obavlja funkciju suspendovanih organa poslovanja, sve do 01.01.2010. godine, sve do 01.01.2010. godine kada je doneta Uredba o prestanku važenja Uredbe o obaveznoj proizvodnji određenih proizvoda i pružanju usluga i uslovima davanja na privremeno korišćenje sredstava preduzeća..

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev i tuženu obavezali da tužiocu naknadi imovinsku štetu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, u utuženom iznosu, sa pripadajućom kamatom. Odgovornost države proizlazi iz člana 22. i 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku u vezi sa članom 172. Zakona o obligacionim odnosima, budući da je država imala kontrolu nad stečajnim dužnikom, poslodavcem tužioca, pa je odgovorna kako za neizvršavanje odluka sudova donetih protiv tog društva, tako i za neefikasno sprovođenje stečajnog postupka.

Po oceni Vrhovnog suda, presude nižestepenih sudova su zasnovane na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, („Službeni glasnik RS“, br. 41/2015), propisano je da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, u roku od jedne godine od kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje (stav 1.). Odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivno (stav 3.).

Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koja su bez njihove krivice ostala neizvršena u postupku stečaja vođenim nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku (zaključak usvojen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 02.11.2018. godine).

U konkretnom slučaju, pravnosnažnim rešenjem Privrednog suda u Beogradu utvrđena je povreda prava tužioca na suđenje u razumnom roku u predmetu Privrednog suda u Beogradu St 4155/10, a taj stečajni postupak je otvoren rešenjem Privrednog suda u Beogradu od 22.10.2010. godine, nad poslodavcem tužioca a.d. „Industrija kotrljajućih ležajeva“, koje je u tom momentu bilo u većinskom privatnom kapitalu sa udelom države od 0,55% od ukupnog broja akcija. Odgovornost Republike Srbije za materijalnu štetu koja je za stečajne poverioce nastala usled nemogućnosti naplate njihovih potraživanja koja su bila utvrđena pravnosnažnom odlukom suda i priznate u stečajnom postupku postoji kada je izvršni odnosno stečajni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, zbog toga što je Republika Srbija donetim zakonima i njihovim izmenama i dopunama, kontinuirano vršila produženje utvrđenih rokova za privatizaciju a što objektivno onemogućilo blagovremeno i delotvorno namirenje potraživanja prema subjektu privatizacije sa većinskim društvenim i državnim kapitalom. Tako je prvi zakon o privatizaciji, odnosno Zakon o svojinskoj transformaciji („Službeni glasnik RS“, br. 32/97) u više navrata menjan, a odredbom člana 20ž stav 1. Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, br. 123/2007) propisano je da se od dana donošenja odluke o restrukturiranju do dana donošenja odluke o okončanju restrukturiranja ne može proces subjekta privatizacije odnosno nad njegovom imovinom odrediti ili sprovesti prinudno izvršenje niti bilo koja mera postupka izvršenja radi namirenja potraživanja. Pošto je zakonskim rešenjima objektivno onemogućila izvršenje sudskih odluka kojima su zaposlenima bila priznata i dosuđena potraživanja iz radnog odnosa prema poslodavcu sa većinskim društvenim odnosno državnim kapitalom, Republika Srbija objektivno odgovorna za štetu koju su oni pretrpeli. Međutim, ovde to nije slučaj, pošto je „IKL“ a.d. raspolagao većinskim društvenim kapitalom do 28.12.1999. godine, a nakon toga postupak svojinske transformacije – privatizacije okončan je rešenjem nadležnog Ministarstva poljoprivrede od 15.11.2011. godine. Tužiočevo potraživanje datira iz perioda 01.07.2001. godine do 30.06.2003. godine, kada je država imala manjinski udeo kapitala društva u visini od 41,50%. Stoga ne postoji uzročno-posledična veza između delovanja Republike Srbije, u smislu donetih zakona kojima su produžavani utvrđeni rokovi za privatizaciju i onemogućeno izvršenje sudskih odluka radi namirenja potraživanja u odnosu na subjekte privatizacije, pošto se oni ne odnose na stečajnog dužnika-poslodavca tužioca koji je privatizovan pre izmene zakona o privatizaciji. Stoga je tužiočev tužbeni zahtev neosnovan. Preduzimanje mera za otklanjanje ili ublažavanje sankcije međunarodnih organizacija nije bilo od uticaja na vlasničku strukturu IKL-a u smislu institucionalne zavisnosti preduzeća od države. Zbog toga je tužbeni zahtev tužioca neosnovan.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu drugom izreke doneo primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Odluku o troškovima celog postupka, Vrhovni sud je doneo primenom odredbe člana 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Tuženoj su priznati troškovi koje je imala radi vođenja ove parnice, na ime angažovanja pravobranilaštva za sastav odgovora na tužbu 6.000,00 dinara, žalbe 12.000,00 dinara i revizije 27.000,00 dinara, ukupno 45.000,00 dinara, shodno odredbi člana 153. stav 1, 154. i 162. Zakona o parničnom postupku, primenom važeće Advokatske tarife.

Iz tog razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković