Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu, reviziju je blagovremeno izjavio tuženi, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odlučuje kao o izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tuženog kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. ZPP, zbog potrebe da se razmotre pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana i potrebe novog tumačenja prava. Iz navedenih razloga odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nema bitne povrede iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, ovca i ovan, za koje je u toku postupka utvrđeno da su vlasništvo tužioca, prešli su dana 24.07.2014. godine iz stada koje je u bačiji, u neograđenom delu prostora, čuvao sin tužioca VV, u stado koje je u bačiji u neograđenom delu čuvao tuženi. Tužilac je preuzeo ovna i ovcu 29.07.2014. godine, na licu mesta, iz stada koje je čuvao svedok GG u bačiji tuženog i po nalogu tuženog, nakon što je veterinar izvršio identifikaciju ušnih oznaka. Tuženi je DD-u, u čijoj bačiji su se nalazili ovca i ovan pre prelaska u stado tuženog, rekao da dođe i da ih uzme, a GG koji je čuvao stado u bačiji tuženog je dao nalog da pronađenu ovcu i ovna ne preda vlasniku bez njegovog prisustva. I tužilac i njegov sin su posredno preko DD tražili predaju ovna i ovce, nisu to učinili lično, i to bez pružanja dokaza da se radi o ovci i ovnu tužioca.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev, zaključujući da na strani tuženog nema krivice što su se ovan i ovca tužioca priključili njegovom stadu. Tuženi do trenutka identifikacije ovce i ovna nije imao nedvosmisleno saznanje da pripadaju tužiocu, ali je savesno vodio brigu o njima, tako što ih je čuvao, a ovcu uredno muzao, tako da po ovcu nisu nastale štetne posledice koje su prema nalazu i mišljenju veštaka mogle nastupiti u slučaju da do muže nije došlo. Pozivajući se na odredbu člana 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa prvostepeni sud je našao da na strani tuženog nema krivice što nije predao pomenute ovce tužiocu, do momenta kada je tužilac putem identifikacije ušne oznake na ovcama dokazao da se radi o njegovoj svojini. S obzirom da je tuženi odmah po identifikaciji predao ovce tužiocu, to na strani tuženog nema krivice za štetu koju potražuje tuženi. Tužilac u toku postupka nije dokazao da je tuženom pružio bilo kakav dokaz da je vlasnik (već je DD ovna i ovcu tražio kao svoje), sve do momenta kada je vlasništvo utvrđeno identifikacijom ušnih oznaka od strane veterinara nakon čega je usledila istovremena predaja. Zbog toga tužbeni zahtev nije osnovan.

Drugostepeni sud je našao da je na utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, zaključujući da u konkretnom slučaju postoji podeljena odgovornost stranaka u smislu odredbe člana 192. ZOO. Zaključio je da u nastanku štete postoji doprinos na strani tužioca 30% , koji se sastoji u tome što njegov sin i snaja nisu sa dovoljnom pažnjom čuvali stoku, dok je na strani tuženog doprinos nastanku štete 70% jer iako je, nakon dva dana od prelaska u njegovo stado, imao saznanje da su zalutali ovan i ovca vlasništvo tužioca, kako je to izjavio DD, insistirao na tome da se izvrši identifikacija brojeva od strane veterinara i da to, kao i predaja, bude u njegovom prisustvu. Zbog toga je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i tužiocu dosudio na ime naknade štete iznos koji mu pripada kada se odbije procenat njegovog doprinosa šteti.

Osnovano se revizijom tuženog ukazuje da se navedeni stav drugostepenog suda zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa vlasnik koji traži predaju stvari dužan je da dokaže da na stvari čiji povraćaj traži ima pravo svojine.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pogrešan je zaključak drugostepenog suda o podeljenoj odgovornosti, odnosno doprinosu tuženog nastaloj šteti. Ovo zato što je tokom postupka utvrđeno da se tuženi ponašao kao dobar domaćin, da su ovce i ovan nepažnjom sina i snaje tužioca odlutale iz njihovog stada i prešle u stado tuženog, koje broji više od stotinu grla, zbog čega je postupanje tuženog koji je zahtevao identifikaciju ušnih oznaka tražene stoke pravilno, kako bi se utvrdilo stvarno vlasništvo i potvrdila tvrdnja tužioca da su to njegova grla, a ne da ih na osnovu proste izjave o polaganju prava vlasništva preda tužiocu. Tuženi je sve vreme bio savestan, odnosno do momenta kada je veštačenjem potvrđeno da je tužilac zaista vlasnik ovna i ovce, u kom trenutku ih je predao tužiocu. Drugostepeni sud je bez održavanja rasprave utvrdio drugačije činjenično stanje, odnosno da je tuženi imao saznanje pre identifikacije, jer mu je DD rekao da su grla vlasništvo tužioca, što nije utvrđeno u prvostepenom postupku, već da ih je DD tražio kao svoja. Pri tome je, kako to proizilazi iz nalaza i mišljenja veštaka, tuženi postupao u svemu u skladu sa dobrim običajima, u smislu da je ovna čuvao, a ovcu muzao, čime je, kako to nalazi veštak izbegao štetu. Iz navedenog proizilazi da se tuženi u svemu ponašao kao dobar domaćin i nijednom svojom radnjom nije doprineo nastanku štete koju tužilac neosnovano tužbom potražuje.

Iz navedenih razloga, primenom člana 416. ZPP odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Biserka Živanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić