U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, delimičnim rešenjem Agencije za restituciju, Područna jedinica Novi Sad br. 46-017798/14 od 15.04.2019. godine, određeno je da se vraća imovina i utvrđuje pravo svojine zakonskim naslednicima bivšeg vlasnika VV i to: AA u obimu udela od 1/2 i BB u obimu udela od ½, na poljoprivrednom zemljištu upisanom u KO ..., ukupno 24 katastarske parcele, u ukupnoj površini od 316 ha 60 a 86 m2. Predmetno zemljište oduzeto je bivšem vlasniku VV odlukom ONO Novi Sad, Odsek za agrarnu reformu i kolonizaciju br. 4974/46 od 18.02.1946. godine, na osnovu člana 3.stav 1. Zakona o agrarnoj reformi i unutrašnjoj kolonizaciji. Radi se o poljoprivrednom zemljištu koje je aktuelno upisnao kao državna svojina vlasništvo RS, sa pravom korišćenja Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede. Rešenje je pravnosnažno 16.05.2019. godine, a u tački 3.njegovog dispozitiva je određeno da će na osnovu donetog rešenja, po njegovoj pravnosnažnosti, nadležni organ za upis prava na nepokretnostima izvršiti upis prava svojine na nepokretnostima iz tačke 1. dispozitiva u korist zakonskih naslednika u priznatim udelima. Tužioci su se dopisom od 30.05.2019. godine obratili tuženoj sa pozivom za predaju u državinu predmetnih parcela. U to vreme je pred Apelacionim sudom u Novom Sadu bio u toku žalbeni postupak po tužbi AD PD Kamendin protiv Republike Srbije, uz učešće umešača, ovde tužilaca, na strani tuženog, radi priznanja prava svojine na predmetnim parcelama i naknadi štete. Apelacioni sud u Novom Sadu je presudom GŽ 2052/19 od 18.02.2021. godine, utvrdio da je tužilac AD PD Kamendin isključivi vlasnik nepokretnosti upisanih u LN .. KO ... i zemljišta koje služi za njegovu redovnu upotrebu, među kojima su i parcele br. .., .., .., .., .., .., .., .., .., .., .., .. i .., a koje su bile predmet zahteva tužilaca za vraćanje, pa je, nakon donošenja te presude, Agencija za restituciju 19.04.2021. godine donela delimično rešenje kojim je oglasila ništavim delimično rešenje od 15.04.2019. godine, u delu koji se odnosi na gore navedene parcele, te je određeno ponavljanje u tom delu, a rešenje je postalo pravnosnažno 08.05.2021. godine. U državini predmetnog poljoprivrednog zemljišta je AD PD Kamendin iz Siriga, koji zemljište koristi bez pravnog osnova. Tuženi je podneo protiv AD PD Kamendin tužbu radi predaje u posed nepokretnosti upisanih u KO ..., a koje su predmet i ovog postupka, pa su u toj parnici, kao umešači označeni tužioci, koji do danas nisu stupili u posed predmetnih nepokretnosti. Procenjena tržišna vrednost zakupnine za predmetno zemljište iznosi 600 evra/ha godišnje, a ukupan iznos zakupnine, u predmetnom periodu, iznosi 22.334.165,50 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su tužbeni zahtev tužilaca usvojili nalazeći da tužena tužiocima nije omogućila da koriste predmetno zemljište koje im je vraćeno u svojinu pravnosnažnim delimičnim rešenjem Agencije za restituciju od 15.04.2019. godine, tako što je propustila da zaštiti pravo državine i tako onemogućila tužioce, kao kasnije titulare tog prava, da stečeno pravo ostvare u skladu sa donetim delimičnim rešenjem. Po mišljenju nižestepenih sudova, zakupnina predstavlja dobit koju su tužioci mogli osnovano očekivati, u smislu odredbe člana 189. Zakona o obligacionim odnosima, a čije je ostvarenje sprečeno propuštanjem tužene da izvrši svoju obavezu utvrđenu pravnosnažnim delimičnim rešenjem Agencije za restituciju, u smislu odredbe člana 172. stav 1., u vezi člana 154, 155. i 158. Zakona o obligacionim odnosima.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo, jer pri odlučivanju o tužbenom zahtevu tužilaca nisu imali u vidu odredbe Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju (''Službeni glasnik RS'', br. 72/2011 ... 153/2020), pa je zbog toga činjenično stanje nepotpuno utvrđeno, a tužena osnovano na to u reviziji ukazuje.

Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, u odredbi člana 1., propisuje da se tim Zakonom uređuju uslovi, način i postupak vraćanja oduzete imovine i obeštećenja za oduzetu imovinu koja je na teritoriji Republike Srbije, primenom propisa o agrarnoj reformi, nacionalizaciji, sekvestraciji, kao i drugih propisa, na osnovu akata o podržavljenju, posle 09.03.1945. godine, oduzeta od fizičkih i određenih pravnih lica i prenesene u opštenarodnu, državnu, društvenu ili zadružnu svojinu (u daljem tekstu: vraćanje imovine). Odredbom člana 8.tog Zakona, propisano je načelo prioriteta vraćanja u naturalnom obliku, tako što, u smislu stava 2.te odredbe Zakona, ako vraćanje državine na oduzetoj imovini nije odmah moguće, bivšem vlasniku vratiće se svojina na oduzetoj stvari, a sa licem koje je držalac u vreme stupanja na snagu ovog Zakona, uspostaviće se zakupni odnos po tržišnim uslovima, ako ovim Zakonom nije drukčije uređeno.

Odredbom člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Uslov za nastanak obaveze naknade štete je protivpravno postupanje, odnosno nezakonit ili nepravilan rad organa tužene, pošto svako ima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete, koju mu je, nezakonitim i nepravilnim radom prouzrokovalo službeno lice na osnovu odredbe člana 35. Ustava Republike Srbije. Međutim, da bi oštećeni ostvario pravo na naknadu štete od pravnog lica, dužan je da dokaže, pored opštih uslova za građansko-pravnu odgovornost (uzročna veza i šteta), da je štetu pričinio organ pravnog lica nezakonitim ili nepravilnim radom u vršenju svojih funkcija. Pod nezakonitim radom službenog lica ili organa smatra se postupanje suprotno zakonu, drugom propisu ili opštem aktu, kao i propuštanje da se zakon, drugi propis ili opšti akt primeni, dok se pod nepravilnim radom podrazumeva činjenje ili nečinjenje protivno uobičajenom i propisanom načinu obavljanja delatnosti koje šteti pravu ili interesima nekog lica.

U konkretnom slučaju, nižestepeni sudovi nisu imali u vidu gore navedene odredbe Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, pa s tim u vezi nisu utvrđivali činjenice od značaja za primenu odredbe člana 8. stav 2. tog Zakona, niti su, utvrdili u čemu se konkretno sastoji nezakonit ili nepravilan rad organa tužene koji je osnov za naknadu predmetne štete tužiocima, a imajući u vidu nespornu činjenicu da su predmetne parcele u državini trećeg lica koje je protiv tužene vodilo parnicu pretendujući da ostvari pravo vlasništva na parcelama koje drži i protiv kog je tužena podnela tužbu radi predaje tih nepokretnosti u posed.

Ukinuta je i odluka o troškovima parničnog postupka, jer zavisi od njegovog ishoda, u smislu odredbe člana 163. stav 4. Zakona o parničnom postupku.

U ponovnom postupku potrebno je da prvostepeni sud, postupajući po primedbama iz ovog rešenja, činjenično stanje u potpunosti i pravilno utvrdi, kako bi imao mogućnost da, pravilnom primenom materijalnog prava donese novu odluku.

Na osnovu odredbe člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković