Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava sa pozivom na odredbu člana 404. ZPP.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju sa zahtevom za naknadu troškova odgovora na reviziju.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23), Vrhovni sud je našao da nema mesta primeni člana 404. ZPP jer je revizija dozvoljena kao redovna na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, ali da nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Takođe neosnovano se sadržinom revizije ukazuje da je drugostepeni sud učinio bitnu povredu iz člana 374. stav 1. u vezi sa članom 8. ZPP s obzirom na to da je činjenično stanje ono koje je utvrđeno u prvostepenoj presudi.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravni prethodnik tužioca i tuženi su zaključili Ugovor o kreditu za izmirenje ranije preuzetih obaveza (refinansiranje) broj .. od 27.03.2013. godine, kojim je tuženom odobren kredit u iznosu od 430.000,00 dinara sa kontinuitetom otplate kredita zaključno sa 27.03.2020. godine. Tuženi je u cilju obezbeđenja navedenog kredita pored date blanko sopstvene menice isti osigurao kod osiguravajuće organizacije UNIQA za slučaj gubitka posla i bolovanja sa osiguranim periodom od 27.03.2013. godine do 27.03.2020. godine. Tuženom je prestao radni odnos 15.11.2013. godine od kada se tuženi nalazi na evidenciji NSZ Filijale u Leskovcu kao nezaposleno lice, pa je osiguravajuća organizacija vršila isplate dospelih rata kredita po osnovu Polise broj .. i u skladu sa odredbama posebnih uslova za osiguranje finansijskih gubitaka od rizika nezaposlenosti i bolovanja počev od 18.12.2013. godine. Tužilac je 26.04.2016. godine poslao tuženom obaveštenje o otkazu ugovora o kreditu sa opomenom pred utuženje, nakon čega je podneo tužbu sa predlogom za izdavanje platnog naloga radi naplate duga u visini utvrđenoj nalazom i mišljenjem veštaka ekonomsko-finansijske struke po ugovoru od 27.03.2013. godine u iznosu od 578.950,43 dinara sa kamatom na iznos glavnog duga od 551.903,29 dinara.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da tužilac nije ovlašćen da od tuženog u smislu odredbe člana 262. ZOO po osnovu ugovora o refinansiranju zahteva isplatu duga u iznosu od 588.950,43 dinara sa kamatom na iznos od 551.903,29 dinara, već isključivo od strane osiguravajuće organizacije UNIQA osiguranje, zbog čega je odbio tužbeni zahtev tužioca u tom delu.

Drugostepeni sud nije prihvatio ovakvo pravno stanovište prvostepenog suda, pa je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev nalazeći da zaključenjem ugovora o osiguranju kredita između tuženog i osiguravajuće organizacije nije prestala obaveza tuženog kao korisnika kredita po ugovoru od 27.03.2013. godine. Drugostepeni sud je zaključio da je reč o dva potpuno odvojena pravna posla - ugovornog odnosa između banke i tuženog po osnovu ugovora o kreditu i ugovornog odnosa između tuženog i osiguravajućeg društva u korist banke pri čemu zaključenjem ugovora o osiguranju kredita nije prestao ugovorni odnos između tužioca i tuženog, niti je osiguravajuće društvo stupilo na mesto tuženog kao korisnika kredita niti preuzelo obavezu plaćanja duga po kreditu. Osiguravajuća organizacija je preuzela obavezu plaćanja kredita ukoliko dođe do osiguranog slučaja (gubitka zaposlenja) i to samo dok je osiguranik u skladu sa posebnim uslovima za osiguranje finansijskih gubitaka od rizika nezaposlenosti, bolovanja prijavljen i prima naknadu kod Nacionalne službe za zapošljavanje. Zato je obavezao tuženog da tužiocu plati iznos nevraćenog kredita u ukupnom iznosu od 588.950,43 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na iznos glavnog duga 551.903.29 dinara počev od 24.04.2016. godine.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilna je odluka drugostepenog suda.

Naime, nakon što su parnične stranke zaključile ugovor o kreditu od 27.03.2013. godine, tuženi je zaključio i ugovor o osiguranju radi obezbeđenja kredita. Predmetni kredit je bio osiguran kod UNIQA osiguranja za slučaj nezaposlenosti i bolovanja, pa kako je u periodu otplate kredita došlo do nastupanja osiguranog slučaja - prestanka radnog odnosa tuženog 15.11.2013. godine, UNIQA osiguranje je banci vršila isplatu dospelih rata kredita počev od 18.11.2013. godine. Banka je prihvatila navedene uplate na ime rata kredita, ali i pored toga dugovanje po kreditu nije isplaćeno u celosti, zbog čega osnovano od tuženog zahteva isplatu iznosa nevraćenog kredita.

Nisu osnovani navodi revizije tuženog kojima se osporava pravilnost primene materijalnog prava od strane drugostepenog suda, isticanjem da je bila obaveza osiguravajuće organizacije da umesto tuženog isplati banci tužbom potraživani iznos i da UNIQA osiguranje nije ispunila obavezu iz ugovora o osiguranju (polise osiguranja koja je bila vinkulirana u korist banke) jer nije pokrila ceo iznos kredita. Naime, ovde je reč o odnosu banke i njenog dužnika- tuženog. Ugovorom o kreditu je nastao ugovorni odnos između pravnog prethodnika tužioca „Societe Generale Srbija“ AD Beograd i tuženog, dok je ugovorom o osiguranju nastao obligacioni odnos između tuženog i osiguravajućeg društva, s tim da je tuženi preneo svoje pravo potraživanja po osnovu osiguranja u korist banke. Dakle, radi se o dva potpuno odvojena pravna posla, pa zaključenjem ugovora o osiguranju nije prestao ugovorni odnos između parničnih stranaka nastao po osnovu ugovora o kreditu, niti je istim osiguravajuće društvo stupilo na mesto tuženog kao korisnika kredita, odnosno preuzelo obavezu plaćanja duga po ugovoru o kreditu, kako to pravilno zaključuje i drugostepeni sud. Ugovorom o osiguranju tuženi se obezbedio da se u slučaju da izgubi posao ili otvori bolovanje uredna otplata dospelih, a neisplaćenih potraživanja po osnovu ugovora o kreditu izvrši iz njegovog potraživanja prema osiguravajućem društvu, shodno premiji osiguranja. Osiguravajuća organizacija je ispunila samo svoju obavezu iz ugovora o osiguranju (polise osiguranja), ali ne i obavezu tuženog-korisnika kredita. Veštačenjem je utvrđeno da i nakon uplata izvršenih od strane osiguravajućeg društva po ugovoru o osiguranju (polisi osiguranja) i dalje postoji dug tuženog prema tužiocu po osnovu neizmirenih obaveza iz ugovora o kreditu. Zaključenjem ugovora o osiguranju nije prestalo pravo banke da naplati preostali dug prema dužniku – korisniku kredita, zbog čega osnovano od tuženog potražuje ispunjenje obaveza po navedenom ugovoru o kreditu ( neisplaćeni deo).

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1. i 154. Zakona o parničnom postupku.

Navode u reviziji kojima se osporava utvrđeno činjenično stanje Vrhovni sud nije cenio, jer se revizija iz tih razloga ne može izjaviti (član 407. stav 2. ZPP).

Iz navedenih razloga, ovaj sud je primenom člana 414. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je odbio zahtev tužioca za naknadu troškova odgovora na reviziju s obzirom da isti nisu bili nužni za vođenje ove parnice u smislu člana 154. stav 1. ZPP, zbog čega je u smislu odredbe člana 165. stav 1. ZPP, odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković