Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...10/23 dr.zakon - u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni sud je našao da je revizija osnovana u odnosu na tuženog BB, a da nije osnovana u odnosu na tuženog VV.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka zbog kojih se revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi BB bavi se prodajom vozila i za potrebe tuženog VV, tokom 2009. godine, kupio je vozilo marke „Audi“ tip ... godina proizvodnje 2003, broj motra ..., broj šasije ... . Vozilo je preneto na tuženog VV, koji nije imao dovoljno novca da isplati kupoprodajnu cenu, zbog čega je vozilo vratio tuženom BB, koji je u novembru 2009. godine predmetno vozilo prodao tužiocu AA. Tužilac je pregovore oko kupoprodajne cene vodio sa tuženim BB kome je isplatio kupoprodajnu cenu, ali je ugovor o kupoprodaji vozila zaključio sa tuženim VV kao formalnim vlasnikom vozila. Od prve prodaje u novembru 2009. godine, u kojoj su učestvovali tužilac kao kupac i tuženi kao prodavci, pa do aprila 2012. godine, vozilo je prodavano još dva puta. Tužilac je 2011. godine vozilo prodao GG, koji je nakon kraćeg vremena 03.04.2012. godine, isto prodao DD. Dana 22.06.2012. godine, kupac DD je zatražio podatke o predmetnom vozilu od Policijske stanice Kuršumlija zbog sumnje da su prekucani brojevi na šasiji. Tom prilikom vozilo je od njega oduzeto uz potvrdu o privremeno oduzetim predmetima, oglašen je krivim zbog prekršaja iz člana 296. stav 1. tačka 3. i člana 40. Carinskog zakona i osuđen na plaćanje novčane kazne, uz koju mu je izrečena zaštitna mera trajnog oduzimanja vozila. U prekršajnom postupku je utvrđeno da identifikacioni broj predmetnog vozila nije originalan fabrički utisnut broj. Pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Paraćinu, Sudska jedinica Ćuprija P 1118/12 od 21.05.2013. godine po tužbi DD, kao kupca, obavezan je tuženi GG, kao prodavac, na naknadu štete zbog oduzimanja putničkog vozila (u protivvrednosti oduzetog vozila i plaćenog poreza na prenos). Po okončanju sudskog postupka DD i GG su zaključili sporazum dana 08.08.2016. godine o načinu isplate duga po pravnosnažnoj sudskoj odluci P 1118/12 od 21.05.2013. godine. O sporazumu od 08.08.2016. godine obavešten je tužilac, koji je sa GG, svojim kupcem 01.06.2017. godine zaključio vansudsko poravnanje o priznanju duga od 8.690 evra i 233.122, 37 dinara i platio je celokupan dug GG, isto kao što je tužiočev kupac prethodno dug platio svom kupcu, kao poslednjem sticaocu.

Tužilac kao kupac od svojih prodavaca – ovde tuženih traži vraćanje celokupnog novčanog iznosa, koji je on platio GG. Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom čl.508 – 515. Zakona o obligacionim odnosima usvojio tužbeni zahtev i obavezao tužene da solidarno naknade štetu tužiocu, nalazeći da nije nastupila prekluzija tužiočevog potraživanja primenom člana 515. ZPP, s obzirom da je obaveza tužioca nastala 08.06.2017. godine, odnosno 01.06.2017. godine, kada je od strane svog kupca pozvan da na isplatu zbog pravnih nedostataka stvari, a da je tužba podneta 03.07.2017. godine, odnosno pre proteka roka od godinu dana propisanog navedenom odredbom zakona. Po oceni prvostepenog suda, u slučaju falsifikovanja broja šasije i poništaja registracije vozila, vozilo se ne može više registrovati niti koristiti u javnom saobraćaju, pa se radi o ograničenju javno-pravne prirode, povodom koga kupac ima pravo na povraćaj kupoprodajne cene, jer se vozilo ne može više registrovati, niti koristiti u javnom saobraćaju. Sledom toga, kako se radi o ograničenju javno-pravne prirode iz člana 514. ZOO, povodom koga kupac ima pravo na povraćaj kupoprodajne cene, po oceni suda ugovor o kupoprodaji vozila je raskinut i postoji obaveza vraćanja kupoprodajne cene.

Drugostepeni sud nije prihvatio pravno stanovište prvostepenog suda, nalazeći da je u konkretnom slučaju nastupila prekluzija prava na zaštitu od evikcije dana 21.05.2014. godine, imajući u vidu da je tužilac dana 21.05.2013. godine, kada je saslušan u svojstvu svedoka u predmetu istog suda P 1118/20 saznao da predmetno vozilo ima pravne nedostake, te da je tužba podneta 03.07.2017. godine, po proteku roka iz člana 515. stav 1. ZOO. Tužiocu ne pripada pravo na zaštitu od evikcije jer predmetno vozilo nije oduzeto od tužioca, već od lica kome je tužiočev kupac prodao vozilo, te za tužioca u vreme dok je on bio vlasnik istog po ugovoru zaključenim sa tuženim, nije bilo pravnih nedostataka jer je navedenim vozilom raspolagao tako što ga je prodao kupcu GG. Odgovornost tužioca za pravne nedostateke bi nastala tek nakon pravosnažnog okončanja postupka u kome bi tužilac bio obavezan da svom kupcu naknadi štetu, u smislu člana 510. stav 3. ZOO, a što se u konkretnom slučaju nije desilo. Činjenica da je tužilac dobrovoljno svom kupcu u isplatio novčani iznos koji sada potražuje od tuženih, njih ne obavezuje, u odsustvu pravnosnažne presude kojom bi, primenom čl. 508. do 515. ZOO, tužilac bio obavezan da svom kupcu naknadi štetu u potraživanim iznosima.

Pravno stanovište drugostepenog suda se ne može prihvatiti jer je zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Suprotno stavu drugostepenog suda, nije nastupila prekluzija tužiočevog prava na zaštitu od evikcije, na osnovu člana 515. stav 1. ZOO. Tom odredom je propisano da se pravo kupce po osnovu pravnih nedostataka stvari gasi protekom godinu dana od saznanja za postojanje prava trećeg. U konkretnom slučaju tužilac je saznao za nedostatke javno-pravne priride i obim štete koju je pretrpeo njegov kupac dana 08.06.2017. godine kada je i sam pozvan da pruži zaštitu od evikcije svom kupcu, isplatom iznosa koji je njegov kupac isplatio svom prodavcu, pa kako je tužba podneta 03.07.2017. godine, tužilac nije izgubio pravo na pravnu zaštitu traženom naknadom štete zbog pravnih nedostataka stvari. Obaveštenje od 21.05.2013. godine u toku parnice P 118/12 ne može se smatrati danom saznanja za postojanje prava trećeg, budući da se pravo tužioca na pravnu zaštitu nije aktiviralo tog datuma, već mnogo kasnije zaključenjem navedenog sporazuma od 08.06.2016. godine kada je tužilac kao prodavac sasvim izvesno saznao za osnov i obim svoje odgovornosti i samim tim stekao pravo da traži pravnu zaštitu od svog prodavca.

Prema odredbi člana 508.ZOO prodavac odgovara ako na prodatoj stvari postoji neko pravo trećeg koje isključuje, umanjuje ili ograničava kupčevo prava, a o čijem postojanju kupac nije obavešten, niti je pristo da uzme stvar opterećenu tim pravom. Član 510. ZOO propisuje sankcije za pravne nedostatke i navodi da ako prodavac ne postupi po zahtevu kupca, u slučaju oduzimanja stvari od kupca ugovor se raskida po samom zakonu, a u slučaju umanjenja ili ograničenja kupčevog prava kupac može po svom izboru raskinuti ugovor ili zahtevati srazmerno sniženje cene, pri čemu kupac ima pravo na naknadu štete. Prema članu 132. ZOO raskidom ugovora obe strane su oslobođene svojih obaveza, izuzev obaveze na naknadu eventualne štete. Ako je jedna strana izvršila ugovor potpuno ili delimično, ima pravo da joj se vrati ono što je dala. Ako obe strane imaju pravo zahtevati vraćanje datog, uzajamna vraćanja vrše se po pravilima za izvršenje dvostrano obaveznih ugovora.

Odredbe o odgovornosti prodavca za pravne nedostatke stvari, prožete su načelom jednake vrednosti uzajamnih davanja kod dvostranih ugovora, prema kome je prenosilac dužan da obezbedi pribaviocu ne samo korist, već i mirnu državinu u kojoj kupac neće biti uznemiravan na osnovu nekog prava trećeg o kome on nije obavešten, niti bi pristao da uzme stvar opterećenu tim pravom. Međutim, prodavac će odgovarati po pravilima evikcije i u slučaju kada na stvari postoje ograničenja javno – pravne prirode, a prodavac ih nije saopštio kupcu. Prodavac tada odgovara ne samo za ona ograničenja javno-pravne prirode koja su postojala u vreme zaključenja ugovora, već i za ona koja se mogu očekivati, ako je u konkretnom slučaju on to znao ili mogao znati.

U konkretnom slučaju tuženi BB, kao lice koje se bavi prodajom automobila, vodio je pregovore o prodaji sa tužiocem i primio cenu vozila, sledom čega postoji njegova odgovarnost za ograničenje javno-pravne prirode, saglasno odredbi člana 508. ZOO, pa tužilac koji nije znao za ove nedostatke na predmetnom vozilu, koje je oduzeto od lica kome je vozilo preprodato odnosno poslednjeg kupca, i kome od strane tuženog BB nije pružena zaštita od evikcije, ima pravo na povraćaj cene od istog tuženog kao prodavca. Ovo iz razloga što saglasno članu 510. ZOO ugovor se raskida po samom zakonu, a povraćaj datog je pravna posledica raskida ugovora, primenom člana 132. ZOO. Pri tome, kod višestruke prodaje pravo po pravilima evikcije ima svako od učesnika u kuporodaji od svog prodavca. Pravnosnažnost presude koja obavezuje bilo kog od učesnika u višestrukoj prodaji nije uslov za priznavanje ovog prava drugim učesnicima, primenom čl. 508. -515. ZOO. Tužilac koji je kao prirodnu obligaciju, van sudskog postupa i dobrovoljno, nadoknadio štetu svom kupcu, nije izgubio pravnu zaštitu po pravilima evikcije od svog prodavca odnosno tuženog BB.

Zbog toga je drugostepena presuda preinačena, tako što je odbijena žalba tuženog BB i potvrđena prvostepena presuda u odnosu na ovog tuženog, pa je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Imajući u vidu da tuženi VV nema pravni položaj prodavca, to između njega i tužioca ne postoji sporan pravni odnos u smislu člana 508. ZOO, zbog čega je drugostepeni sud u navedenom delu pravilno primenio materijalno pravo kada je u odnosu na ovog tuženog preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. staav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća-sudija

Jelica Bojanić Kerkez,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić