Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane odluke u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP (,,Službeni glasnik RS“ broj 72/11... 18/20), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu St 72/2010 od 22.06.2010. godine, otvoren je stečajni postupak nad stečajnim dužnikom „Dunav“ AD Čelarevo, a u Centralnom registru hartija od vrednosti 22.06.2010. godine, kao prvi akcionar izdavaoca „Dunav“ AD Čelarevo upisan je Akcijski fond Republike Srbije sa 39.634 akcija, odnosno 59,12 % učešća od ukupne emisije. U stečajni postupak, stečajni dužnik ušao je sa većinskim društvenim kapitalom, a rešenjem APR-a od 18.11.2015. godine i za stečajnog upravnika upisana je Agencija za licenciranje stečajnih upravnika i stečajni upravnik Nebojša Bajić. Tužilac je 31.10.2003. godine, pre otvaranja stečajnog postupka nad „Dunav“ AD Čelarevo, pokrenuo izvršni postupak predlogom za dozvolu izvršenja na osnovu verodostojne isprave, a na osnovu ugovora – polisa osiguranja za 2001, 2002. i 2003. godinu. Rešenjem o izvršenju Trgovinskog suda u Novom Sadu Iv 3658/03 od 31.10.2003. godine određeno je predloženo izvršenje i obavezao dužnika „Dunav“ AD Čelarevo namiri potraživanje poverioca (u iznosima bliže navedenim u obrazloženju presude). U izvršnom postupku tužilac nije mogao da naplati ovo svoje potraživanje, pa je nakon otvaranja stečajnog postupka tužilac kao stečajni poverilac Privrednom sudu u Novom Sadu 23.07.2010. godine podneo prijavu potraživanja prema „Dunav“ AD Čelarevo, koje potraživanje je priznato u iznosu od 62.832.305,50 dinara (od čega 49.071.768,50 dinara na ime glavnog duga i 13.760.537,00 dinara na ime kamate obračunate na glavni dug). Osnov potraživanja tužioca su neizmirene premije osiguranja sa zakonskom zateznom kamatom. Rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu R4 St 619/20 od 26.06.2020. godine, usvojen je prigovor predlagača, ovde tužioca i utvrđeno da je predlagaču povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetu Privrednog suda u Novom Sadu St 20/20 i dat nalog stečajnom sudiji (na način bliže naveden u izreci ovog rešenja). Iz izjašnjenja stečajnog upravnika od 11.04.2022. godine utvrđeno je da tužiocu nije isplaćeno njegovo potraživanje.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, nalazeći da tužilac ima pravo na naknadu imovinske štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku koju je prouzrokovao Privredni sud u Novom Sadu za čije propuste odgovara tužena Republika Srbija, kako po osnovu objektivne odgovornosti iz člana 31. stav 3. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku.

Drugostepeni sud je pobijanom presudom preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev, primenom odredbe člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i člana 154, 155. i 172. Zakona o obligacionim odnosima, ocenivši da nije osnovan tužbeni zahtev zahtev za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, u visini priznatog, a neisplaćenog potraživanja tužioca prema stečajnom dužniku „Dunav“ AD Čelarevo u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Novom Sadu St 72/2010, sada St 20/20.

Po oceni Vrhovnog suda, stanovište drugostepenog suda je zasnovano na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, br. 40/2015), stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u roku od godinu dana od kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje (stav 1). Odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivna (stav 3).

Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koja su bez njihove krivice ostala neizvršena i u postupku stečaja vođenom nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku (Zaključak usvojen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 02.11.2018. godine). Navedeni pravni zaključak dopunjen je na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 27.09.2019. godine, tako da u pogledu izvršnih dužnika koji ne spadaju u napred navedenu kategoriju, već se radi o fizičkim licima ili pravnim licima koja nisu osnovana na bazi društvenog ili državnog kapitala, svakako je nužno utvrđivati uzročnoposledičnu vezu, između povrede prava na suđenje u razumnom roku i nenaplaćenog potraživanja, te utvrđivati da je upravo isključivi razlog nemogućnosti naplate tih potraživanja neadekvatno postupanje suda. Nužno je dokazati da je dužnik u trenutku pokretanja postupka za naplatu imao dovoljno novčanih sredstava u imovini i da je poštujući redosled isplate mogao da se naplati da je sud efikasno postupao i preduzimao delotvorne radnje u cilju naplate propisane odgovarajućim Zakonom o izvršenju.

Naime, iako je tužiocu rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu R4 St 619/2020 od 26.06.2020. godine utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, tužilac nije dokazao da je usled povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Privrednog suda u Novom Sadu St 72/2010, sada St 20/20, pretpeo imovinsku štetu i da je ona posledica neadekvatnog postupanja organa tužene za okončanje tog postupka. Tužilac nije dokazao da je u momentu otvaranja stečajnog postupka nad stečajnim dužnikom u momentu pokretanja postupka za naplatu spornog potraživanja na računu stečajnog dužnika bilo sredstava iz kojih bi se moglo isplatiti tužiočevo potraživanje, a da mu ista nisu isplaćena zbog nepravilnog i nezakonitog rada tužene, što bi bio osnov odgovornosti za naknadu imovinske štete u ovom postupku. Sledom navedenog, tužilac nije dokazao postojanje uzročno-posledične veze između štete koju trpi (u visini priznatog, a neisplaćenog potraživanja) i neadekvatnog postupanja suda u stečajnom postupku u cilju namirenja tužiočevog potraživanja, za koju štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku bi bila objektivno odgovorna tužena.

Suprotno navodima revizije kojima se ukazuje da je odlukom drugostepenog suda povređeno pravo tužioca na imovinu, te da se odgovornost Republike Srbije zasniva na nesprovođenju sudskih odluka i prema nalaženju ovog suda, Republika Srbija ne može odgovarati za komercijalna potraživanja preduzeća osnovanog na bazi društvenog ili državnog kapitala sa kojim je tužilac slobodnom voljom stupio u komercijalni odnos. U konkretnom slučaju tužilac ima nenamireno potraživanje koje nije potraživanje zaposlenog iz radnog odnosa prema stečajnom dužniku, već komercijalno potraživanje, pa Republika Srbija nema obavezu da tužiocu naknadi materijalnu štetu po osnovu člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, jer se odredba ovog člana odnosi na materijalnu štetu koja nastane zbog dužine trajanja sudskog postupka, a ne zbog neisplaćivanja duga od strane stečajnog dužnika. Na osnovu svega iznetog neosnovani su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić