Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 36551/20 od 03.02.2022. godine, stavom prvim izreke, tužena je obavezana da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete po osnovu pretrpljenih duševnih bolova zbog neosnovanog lišenja slobode isplati 3.000.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 03.02.2022. godine do isplate. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev u delu kojim je tužilac tražio da se tužena obaveže da mu na ime naknade nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode isplati iznos od još 1.380.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 03.02.2022. godine do isplate. Stavom trećim izreke, tužena je obavezana da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka od 198.100,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 1999/22 od 02.06.2022. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda, tako što je tužena obavezana da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete po osnovu pretrpljenih duševnih bolova zbog neosnovanog lišenja slobode isplati 1.100.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 03.02.2022. godine do isplate, dok je odbijen tužbeni zahtev tužioca za iznos od 1.900.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 03.02.2022. godine do isplate. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu trećem izreke prvostepene presude, tako što je tužena obavezana da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka od 158.350,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11... 18/20), pa je našao da je revizija tužioca delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, rešenjem Višeg suda u Beogradu, posebnog odeljenja KPP Po1 29/15 od 25.11.2015. godine izdata je poternica prema ovde tužiocu i na osnovu člana 211. stav 1. tačka 1 i 3 ZKP određen mu je pritvor u trajanju od 30 dana. Tužilac je lišen slobode 13.12.2016. godine zbog sumnje da je izvršio krivično delo nedozvoljenog prelaska granice i krijumčarenje ljudi iz člana 350. stav 3. KZ. Pritvor je tužiocu određen u cilju obezbeđenja njegovog prisustva i jer postoje osobite okolnosti koje ukazuju da će osumnjičeni u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo. Pritvor je ukinut rešenjem Višeg suda u Beogradu K 534/17 od 05.03.2018. godine. Tužilac je bio lišen slobode u periodu od 13.12.2016. godine do 05.03.2018. godine, ukupno 446 dana. Presudom Višeg suda u Beogradu K 319/18 od 17.09.2018. godine, protiv tužioca je odbijena optužba za izvršenje jednog krivičnog dela nedozvoljen prelaz državne granice i krijumčarenje ljudi u saizvršilaštvu iz člana 350. stav 3. u vezi stava 2. i člana 33. KZ koja presuda je potvrđena presudom Apelacionog suda u Beogradu od 10.04.2019. godine (optužen za isto krivično delo za koje je pravnosnažno osuđen). Tužilac je prethodno osuđivan presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu od 12.08.2015. godine, zbog izvršenja krivičnog dela nedozvoljen prelaz državne granice i krijumčarenje ljudi u saizvršilaštvu i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 10 meseci koja će se izvršiti tako što će je okrivljeni izdržavati u prostorijama u kojima stanuje u ... (... br. ..), uz primenu elektronskog nadzora. Rešenjem Drugog osnovnog suda u Beogradu od 06.03.2018. godine, konstatovano je da će tužilac kaznu izrečenu presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu od 12.08.2015. godine izdržati u Zavodu za izvršenje kazne zatvora, te je naređeno izdavanje poternice prema tužiocu. Tužilac je 12.04.2018. godine priveden od strane MUP u Okružni zatvor na izdržavanje kazne zatvora. U momentu lišenja slobode je bio kod ćerke u kući, a pored ćerke njegovom lišenju slobode je prisustvovala i tužiočeva maloletna unuka. Tokom boravka u pritvoru bio je u jako lošim uslovima, bio je u sobi sa pritvorenicima različitog društvenog i socijalnog profila, da su ga ostali pritvorenici provocirali, da mu se zdravstveno stanje tokom boravka u pritvoru pogoršalo, te je veći deo vremena proveo na bolesničkom odeljenju Centralnog zatvora, kao i da je odnos okruženja i porodice prema njemu posle pritvaranja bio loš. Pre podnošenja tužbe za naknadu štete zbog neosnovanog lišenja slobode tužilac se obratio zahtevom Ministarstvu nadležnom za pravosuđe.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je u smislu odredbe člana 584. stav 1. tačka 1 Zakonika o krivičnom postupku – ZKP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 55/14, važećeg u vreme kada je tužiocu određen pritvor) zaključio da tužiocu pripada pravo na naknadu nematerijalne štete, koju je pretrpeo zbog toga što je neosnovano lišen slobode i boravio u pritvoru i obavezao tuženu da tu štetu naknadi tužiocu na osnovu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO), pa je delimično usvojio tužbeni zahtev nalazeći da tužiocu pripada naknada štete zbog neosnovanog lišenja slobode u iznosu od 3.000.000,00 dinara, a odbio tužbeni zahtev preko navedenog iznosa, zaključivši da je tužena odgovorna za štetu koju je tužilac pretrpeo usled neosnovanog lišenja slobode i vremena provedenog u pritvoru, a koje je rezultiralo odbijanjem od optužbe tužioca za krivično delo koje mu je stavljeno na teret.

Pobijanom odlukom drugostepeni sud je prihvatio navode prvostepenog suda u pogledu osnova za naknadu štete, ali je preinačio prvostepenu presudu smatrajući da se u konkretnom slučaju ima primeniti odredba člana 584. stav 2 ZKP kod činjenice da je pritvor određen prema tužiocu rešenjem Višeg suda u Beogradu od 25.11.2015. godine, da je izdata poternica i da je tužiocu određen pritvor u trajanju od 30 dana, da je tužilac lišen slobode tek 13.12.2016. godine, te da je utvrđeno da je svojim nedozvoljenim postupcima prouzrokovao lišenje slobode zbog čega mu to pravo na naknadu štete po ovom osnovu ne pripada. Po oceni drugostepenog suda, prema okolnostima slučaja, nije bilo opravdano zadržavanje tužioca kao okrivljenog u pritvoru i produžavanja pritvora nakon određivanja istog od 30 dana i to ukupno 446 dana koliko je tužilac proveo u pritvoru, budući da nisu postojali razlozi koji opravdavaju ukupno trajanje pritvora od 446 dana bez obzira na prethodnu osuđivanost tužioca, a kod činjenice da je postupak protiv tužioca pravnosnažno okončan odbijanjem optužbe za izvršenje krivičnog dela koje mu se stavlja na teret, što ukazuje na nepravilan rad organa tužene i osnov za naknadu štete u skladu sa članom 172. Zakona o obligacionim odnosima. Iz navedenih razloga, prvostepena presuda je delimično preinačena i na osnovu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima tužiocu dosuđena naknada nematerijalne štete za duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode u iznosu od 1.100.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja, dok je odbijena za preostalih 1.900.000,00 dinara smatrajući da bi dosuđivanje naknade štete u ovom većem iznosu bilo protivno cilju kome ona služi i pogodovalo težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom iz člana 200. stav 2. ZOO.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, delimično su osnovani navodi revizije tužioca kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava prilikom odlučivanja o visini pravične naknade.

Odredbom člana 584. stav 1. tačka 1. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“ br. 72/11... 55/14, važećeg u vreme kada je tužiocu određen pritvor) propisano je da pravo na naknadu štete pripada licu koje je bilo lišeno slobode a nije došlo od pokretanja krivičnog postupka ili je postupak obustavljen pravosnažnim rešenjem ili je optužba odbijena ili je postupak pravosnažno okončan odbijajućom presudom. Odredbom stava 2. istog člana propisano je da naknada štete ne pripada licu koje svojim nedozvoljenim postupcima prouzrokuje lišenje slobode. S obzirom na sadržinu citirane odredbe, pravo na naknadu štete zavisi od ishoda krivičnog postupka, zbog čega je reč o posebnom obliku objektivne odgovornosti tužene koji se zasniva na riziku od neosnovanog pokretanja krivičnog postupka, s tim što odgovornost tužene nije posledica nezakonitog ili nepravilnog rada organa tužene, već ishoda postupka za koji je država preuzela rizik kada je protiv tužioca pokrenula krivični postupak.

Pravilan je zaključak nižestepenih sudova da tužilac na osnovu člana 200. stav 1. ZOO ima pravo na naknadu štete za duševne bolove koje je trpeo u periodu od 466 dana u kom je neosnovano bio lišen slobode, određivanjem pritvora zbog pokrenutog krivičnog postupka protiv njega, koji je okončan oslobađanjem od optužbe.

Pravična naknada nematerijalne štete, kao oblik otklanjanja štetnih posledica, sastoji se u isplati sume novca kao satisfakciji za pretrpljenu nematerijalnu štetu, s obzirom da restitucija po prirodi stvari nije moguća, da bi se kod oštećenog uspostavila psihička i emotivna ravnoteža koja je postojala pre štetnog događaja, u meri u kojoj je to moguće. Pri tom, ona ne sme biti cilj, već mora biti sredstvo za ublažavanje pretrpljene nematerijalne štete, i ne sme pogodovati težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i svrhom. Ocenom svih štetnih posledica proisteklih iz neosnovanog lišenja slobode tužioca, kao i svih okolnosti konkretnog slučaja, koje su od uticaja na odmeravanje visine pravične naknade, i to: godine starosti tužioca u momentu pritvaranja (65 godina), prirodu i težinu krivičnog dela koje mu je stavljeno na teret, vreme provedeno u pritvoru (466 dana), posledice lišenja slobode na njegovo zdravstveno stanje, porodično stanje, raniji život tužioca, teške uslove boravka u pritvoru, dužina trajanja duševnih bolova koje je zbog toga trpeo. Saglasno navedenom, Vrhovni sud nalazi da je naknada od ukupno 1.800.000,00 dinara adekvatna okolnostima ovog slučaja, te da taj dosuđeni iznos tužiocu pruža satisfakciju za pretrpljene duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode.

Kako je pobijanom presudom, pogrešnom primenom materijalnog prava iz člana 200. ZOO, preinačena prvostepena odluka, Vrhovni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Imajući u vidu prirodu i društvenu svrhu prava na naknadu nematerijalne štete, dosuđivanje u većem iznosu u konkretnom slučaju ne bi odgovaralo značaju povređenog dobra i cilju kome naknada služi, zbog čega je suprotno navodima revizije, tužbeni zahtev preko dosuđenog iznosa neosnovan, pa je u tom delu revizija tužioca odbijena primenom člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku i odlučeno kao u stavu drugom izreke.

S obzirom na delimično preinačenje odluke o glavnom zahtevu, preinačena je delimično i odluka o troškovima postupka, primenom članova 165. stav 2. u vezi člana 153. stav 2, 154. i 163. stav 1. i 2. ZPP i Advokatske tarife i Taksene tarife, pa prema vrednosti sa kojom je uspeo u sporu tužiocu pripadaju troškovi prvostepenog postupka za sastav tužbe 16.500,00 dinara, za zastupanja na tri održana ročišta po 18.000,00 dinara, za zastav revizije 18.000,00 dinara, kao i na ime sudskih taksi za tužbu 70.700,00 dinara, prvostepenu presudu 57.800,00 dinara i reviziju 72.600,00 dinara. Na dosuđeni iznos troškova tužiocu pripada i zakonska zatezna kamata počev od dana izvršnosti presude shodno članu 277. ZOO.

Na osnovu iznetog, primenom člana 165. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća-sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić