Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i prekoračenja tužbenog zahteva učinjenog u postupku pred drugostepenim sudom, pozivajući se na odredbe člana 395. ZPP.

Apelacioni sud u Beogradu rešenjem R3 250/15 od 16.12.2015. godine nije predložio Vrhovnom kasacionom sudu odlučivanje o ovoj reviziji, kao izuzetno dozvoljenoj.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 399. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 125/04 i 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tuženog koja je dozvoljena u smislu člana 23. stav 3. u vezi člana 13. stav 3. Zakona o izmenama i dopunama ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 55/14), neosnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nema bitne povrede iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju ovaj sud kao revizijski pazi po službenoj dužnosti, a ni povrede postupka pred drugostepenim sudom iz člana 361. stav 1. u vezi člana 359. ZPP, na koju se neosnovano ukazuje u reviziji (pogrešno označen kao član 372. sada važećeg Zakona o parničnom postupku). Naime, ovom zakonskom odredbom propisano je da se u žalbi mogu iznositi nove činjenice i predlagati novi dokazi samo ako žalilac učini verovatnim da ih zbog svoje krivice nije mogao izneti, odnosno predložiti do zaključenja glavne rasprave. Odlučujući o žalbi tužioca izjavljenoj na prvostepenu presudu, drugostepeni sud je otvorio raspravu, odredio i izveo dokaz veštačenjem od strane veštaka medicinske struke, a na okolnost da li je sada pok. P.Đ., prodavac iz osporenog ugovora, bio poslovno sposoban i u mogućnosti da shvati značaj preduzete pravne radnje. Suprotno navodima revizije, to nisu bile nove činjenice i novi dokazi predložene u žalbi, s obzirom da je tu činjenicu i izvođenje tog dokaza tužilac predložio još u tužbi, kao i na raspravi (ročište od 05.02.2002. godine). O tom predlogu tužioca prvostepeni sud nije odlučio, te se nisu mogle prihvatiti tvrdnje prvostepenog suda da tužilac te svoje navode u pogledu poslovne sposobnosti njegovog pravnog prethodnika, nije dokazao. Zbog takvog propusta prvostepenog suda, drugostepeni sud je otvorio raspravu i odlučio da izvede predložene dokaze, čime po oceni Vrhovnog kasacionog suda nisu učinjene povrede postupka na koje se ukazuje u reviziji. Isticanjem povrede postupka pred drugostepenim sudom iz člana 361. u vezi člana 7. i 8. ZPP, koji se odnose na slobodnu ocenu dokaza od strane suda, u suštini se osporava utvrđeno činjenično stanje, iz kojih razloga se saglasno članu 398. ZPP revizija ne može izjaviti. Neosnovano se ukazuje i na prekoračenje tužbenog zahteva od strane drugostepenog suda, jer je pobijanom presudom odlučeno u okviru tužbenog zahteva čiji je predmet bio utvrđenje ništavosti ugovora o kupoprodaji zaključenog 14.10.1991. godine, koji je overen pred sudom 29.10.1991. godine.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, sada pok. P.Đ., pravni prethodnik tužioca, kao prodavac je sa tuženim kao kupcem, dana 14.10.1991. godine, zaključio ugovor o kupoprodaji nepokretnosti – kuće u ulici … broj …, koji je overen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu dana 29.10.1991. godine. Tužbu u ovoj pravnoj stvari podneo je sada pok. J.Đ., sin P.Đ., a otac tužioca, dana 30.07.1998. godine, navodeći da P.Đ. nije mogao da shvati šta potpisuje jer je bolovao od bolesti koja mu to nije dozvoljavala i da je ugovor zaključen iskorišćavanjem takvog njegovog zdravstvenog stanja, a doveden je u sumnju i sam njegov potpis na osporenom ugovoru. Na osnovu nalaza veštaka utvrđeno je da je P.Đ. bolovao od više bolesti i to primarno od parkinsonove bolesti, 1992.godine je imao sepsu, imao je česte urinarne infekcije, psihoorganski sindrom, kao i celebrovaskularnu insuficijenciju. Zbog svih ovih bolesti, prema nalazu veštaka koji je sud prihvatio, došlo je do smanjenja njegove sposobnosti da rasuđuje i da shvati značaj i posledice pravnog posla u kome je učestvovao, kako na dan zaključenja spornog ugovora 14.10.1991. godine, tako i na dan overe ugovora 29.10.1991. godine. Njegovo stanje je bilo bliže nemanju poslovne sposobnosti u potpunosti, nego stanju delimične očuvanosti poslovne sposobnosti.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pobijanom presudom je usvojen tužbeni zahtev, s pozivom na odredbe člana 103. Zakona o obligacionim odnosima u vezi sa članom 56. stav 1. istog zakona.

Razlozi revizije kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava nisu osnovani.

Naime, odredbom člana 56. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da je za zaključenje punovažnog ugovora potrebno da ugovarač ima poslovnu sposobnost koja se traži za zaključenje tog ugovora. Ništav je pravni posao koje je zaključilo lice koje nije bilo sposobno za rasuđivanje u vreme zaključenja ugovora, bez obzira što mu poslovna sposobnost nije oduzeta sudskom odlukom, kako je to pravilno zaključio drugostepeni sud. Kako je u postupku utvrđeno da sada pok. P.Đ. u vreme zaključenja osporenog ugovora nije bio u stanju da shvati značaj zaključenja tog ugovora, jer je njegova poslovna sposobnost zbog njegovog zdravstvenog stanja bila je bliže nemanju te sposobnosti u potpunosti nego stanju delimične očuvanosti, ugovor koji je zaključio, a koji je predmet tužbenog zahteva, ne proizvodi pravno dejstvo, odnosno ništav je.

Iz navedenih razloga, primenom člana 405. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Ljubica Milutinović, s.r.