Protiv pravnosnažne drugostepene presude, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11... 87/18) Vrhovni kasacioni sud je našao da je tužiočeva revizija neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, niti je u postupku pred drugostepenim sudom učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 237. stav 3. ZPP na koju revizija ukazuje jer je drugostepeni sud pravilno primenio odredbe Zakona o teretu dokazivanja.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac se bavio odgojem i prodajom pilića u okviru svog poljoprivrednog domaćinstva u ..., pa je u obavljanju te delatnosti upoznao supruga tužene BB, sada pokojnog ĐĐ tokom 1999. godine, a preko direktora firme „Narcis Popović“ iz Šapca koja se bavila proizvodnjom stočne hrane, a kod koje su stočnu hranu nabavljali i tužilac i ĐĐ. Tužilac je počeo da sarađuje sa ĐĐ, tako što su se dogovorili da ĐĐ isporučuje tužiocu tovne piliće kada to od njega tužilac bude tražio da se plaćanje vrši preko računa firme „Narcis Popović“ kod koje se tužilac zaduživao za stočnu hranu iako je u to vreme ĐĐ imao svoju firmu „Pestego“ koja je bila registrovana za proizvodnju tovnih pilića. Posao koji su zajedno ugovorili odvijao se između njih kao fizičkih lica osim kada je bilo plaćanje za račun tužioca firmi „Narcis Popović“ kada se fakturisalo plaćanje preko firme „Pestego“. Iako su i tužilac i ĐĐ imali svoje račune u banci isplata je bilo i na ruke, s obzirom da njihovo celokupno poslovanje nije uvek bilo u skladu sa propisima već su radili i na „crno“. Sve do 2005. godine nije bilo nikakvih problema niti zastoja u poslovnoj saradnji, a u toku 2005. godine ĐĐ je doživeo poslovni krah zbog masovnog uginuća pilića zbog loše isporučene hrane od strane firme „Narcis Popović“. ĐĐ nije tužio ovu firmu za naknadu štete jer je sa njom dugo sarađivao i nisu mogli ni da se dogovore vansudski, jer je ta firma imala hipoteku nad imovinom firme ĐĐ „Pestego“ iz ..., kod koje je ĐĐ imao dugovanja. U kontaktu između tužioca i direktora firme „Narcis Popović“ i ĐĐ postignut je dogovor da firma „Narcis Popović“ skine hipoteku sa imovine ĐĐ da bi on mogao da podiže kredite i da oživi proizvodnju i rad živinarske farme. U toku 2008. godine ĐĐ je osnovao drugu firmu za uzgoj pilića „Koko Pestego“ ali na ime supruge, ovde tužene BB, a započeo je i izgradnju klanice. Za potrebe te klanice on je od svedoka EE, do koga je došao preko tužioca, pozajmio 20.000 evra sa 15% mesečne kamate, a da bi mu vratio taj novac otišao je u Austriju da radi, ali je i od svog prijatelja pozajmio 20.000 evra i taj novac je vratio EE. Kada se vratio iz Austrije, a posle godinu dana vratio je i svom prijatelju od koga je pozajmio novac iz sredstava dobijenih poslovanjem klanice. Pre odlaska u Austriju, ĐĐ je poslao tužiocu pismo bez datuma u kome navodi „znaš da te volim i cenim ko brata. Ova situacija se otrgla kontroli i sada je bez izlaza. Zamoli EE da sačeka neki mesec za novac dok se ne snađem, ja moram da odem preko i obećavam ti da ću regulisati dug.“ Pre nego što je ĐĐ počeo da se bavi tovom pilića sa tim poslom se bavio i njegov tast otac tužene BB, ŽŽ koji se tim poslom bavi još od 1979. godine od kada ima svoju firmu i koji je pomagao zetu i ćerki da i oni počnu da se bave uzgojem i tovom pilića. On im je pomagao novčano dajući im novac kad god im je trebalo za kupovinu nove farme ili povećanja kapaciteta rada, kada je zidana klanica, a davao im je i novac kada je trebalo da se ĐĐ razduži kod svojih dobavljača. ĐĐ je podizao i kredite kod raznih banaka koje je za života vratio. On je iznenada preminuo ...2011. godine, a za života nije dobio saglasnost za kredit kod Hipo Alpe Adria banke gde je tražio 200.000 evra kredita. Pravnosnažnim rešenjem o nasleđivanju BB je oglašena za zakonskog naslednika na ½ dela nepokretnosti, a vrednost celokupne nasleđene nepokretnosti iznosi 141.000 evra što znači da ½ iznosi 75.500 evra. Vrednost klanice, prostora i opreme za rashlađivanje i skladištenje mesa iznosi 2.495.128,00 dinara, vrednost kamiona hladnjače „MAN“ iznosi 60.150,00 dinara, mašine za mlevenje mesa i kostiju 75.780,00 dinara, a linije za pojanje iznosi 33.684,00 dinara koje se nalaze u firmi kod tužene, njih je kupio ĐĐ, a tužilac ga je doveo u vezu sa dobavljačima.

U ovoj parnici, tužilac od tuženih kao pravnih sledbenika sada pok. ĐĐ traži da mu vrate iznos koji je on dao ĐĐ bilo kao pozajmicu, bilo kao sredstva za kupovinu mašina i opreme ili naknadu za isporučenu robu, a što mu ĐĐ za života nije vratio odnosno platio. Svoj zahtev tužilac temelji, a na tome insistira i u reviziji, na pomenutom pismu koje mu je ĐĐ nesporno uputio, a u kome je on, po mišljenju tužioca priznao postojanje duga, tako da tužilac u ovoj parnici i nije bio dužan da dokazuje postojanje samog duga, već je jedino, po njegovom mišljenju, moglo da se raspravlja o visini tog potraživanja odnosno tuženi su mogli da osporavaju samo visinu. Nižestepeni sudovi nalaze da se pomenuto pismo ne može tretirati kao dokaz o priznanju duga, te kako tužilac nije pružio druge dokaze u toku postupka on nije dokazao svoje potraživanje, pa je primenom pravila o teretu dokazivanja njegov tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan.

Pravilno su zaključili nižestepeni sudovi da se pismo koje je sada pok. ĐĐ uputio tužiocu ne može tretirati priznanjem duga.

Odredbom člana 377. ZOO je propisano da priznanje duga može se učiniti ne samo izjavom poveriocu nego i na poseban način kao što su davanje otplate, plaćanje kamate, davanje obezbeđenja. Međutim, priznanje mora biti jasno određeno i bezuslovno. Pri tome, nije sporan stav iz revizije da se priznanje može odnositi samo na osnov ali ne i na visinu, ali i kod priznanja osnova moraju biti ispunjeni pomenuti uslovi vezani za jasnost, određenost i bezuslovnost. U konkretnom slučaju iz pisma na koje se tužilac poziva se može zaključiti, a kako to pravilno čine i nižestepeni sudovi da je ĐĐ obećao tužiocu da će regulisati dug, ali ne dug samom tužiocu nego dug trećem licu, pri čemu se iz pisma ne može zaključiti da ĐĐ pominje bilo kakav dug prema tužiocu pa tim više i da dug priznaje. Kada se ima u vidu ovakvo tumačenje pisma, onda iskazi svedoka koji govore u prilog stava tužioca o postojanju duga ne mogu sami za sebe proizvesti dejstvo u smislu u kome to tužilac traži. S obzirom da tužilac osnovanost svog potraživanja temelji upravo na navedenom pismu, a o kome su nižestepeni sudovi pravilno zauzeli stav u pogledu njegovog značaja kao dokaza u ovoj parnici, to proizilazi da su nižestepeni sudovi pravilno primenili i pravilo o teretu dokazivanja iz člana 231. ZPP, te da je zbog svega toga tužiočeva revizija neosnovana, pa je i odlučeno kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić