U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jelice Bojanić Kerkez, predsednika veća, Vesne Stanković i Radoslave Mađarov, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Nikola Jasika, advokat iz ..., protiv tuženog „Interprogres inženjering“ d.o.o. Novi Sad, čiji je punomoćnik Miodrag Vojnović, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 706/23 od 19.04.2023. godine, u sednici održanoj 21.02.2024. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 706/23 od 19.04.2023. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Novom Sadu P 69/20 od 14.12.2022. godine, stavom prvim izreke, obavezan je tuženi da na ime naknade za neosnovano obogaćenje isplati tužiocu 108.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu na dan isplate sa zateznom kamatom po stopi Evropske centralne banke za evro počev od 17.11.2022. godine do isplate. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev u delu kojim je traženo da se tuženi obaveže da na ime stečenog bez osnova tužiocu isplati zateznu kamatu na iznos od 108.000 evra u dinarskoj protivvrednosti za period od 10.08.2007. godine do 17.11.2022. godine. Stavom trećim izreke, tuženi je obavezan da tužiocu nadoknadi parnične troškove u iznosu od 792.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 706/23 od 19.04.2023. godine, odbijena je žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u usvajajućem delu, te odbijen zahtev tuženog za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu odredbi članova 403. stav 3. i 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23), Vrhovni sud je ocenio da je revizija neosnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Drugostepeni sud je odluku o neosnovanosti žalbe zasnovao na činjenicama utvrđenim od strane prvostepenog suda, dajući za svoju odluku jasne i neprotivrečne razloge u smislu člana 396. stavovi 1. i 2. ZPP. Po odredbama člana 407. ZPP u konkretnom slučaju, kada je drugostepeni sud potvrdio prvostepenu presudu, pravnosnažna presuda se ne može pobijati zbog nepotpuno i nepravilno utvrđenog činjeničnog stanja.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, stranke su 09.08.2007. godine zaključile ugovor o kupoprodaji sa elementima razmene, kojim se tužilac obavezao da u svojinu tuženog prenese postrojenje, ekstruder marke „Bjeloni“, proizvodnje 1989. godine, sa pratećom opremom i plati mu 20.000 evra, a tuženi se zauzvrat obavezao da u svojinu tužioca prenese dva stana površine po 57 m2, u zgradi koju će graditi u Novom Sadu, u ulici ... i ..., kao i štampač marke „Dertona“. O zaključenom pravnom poslu, stranke su sačinile pismenu potvrdu. Tužilac je u celosti ispunio ugovorom preuzetu obavezu. Pre primopredaje poseda ekstruder je pušten u pogon u hali u vlasništvu tužioca u ..., u prisustvu zakonskog zastupnika tuženog, uz upotrebu sirovine koju je obezbedio tuženi. Nakon osposobljavanja smeštajnog prostora u Novom Sadu, nakon tri meseca tuženi je preuzeo posed postrojenja (približnih gabarita 15 h 15 metara). U vreme predaje poseda postrojenje je imalo tržišnu vrednost od 135.000 evra. Ova vrednost je prema karakteristikama stvari u vreme ugovaranja aktuelno niža i iznosi 108.000,00 evra. U toku 2014. godine, za potrebe dobijanja kredita, tuženi je angažovao veštaka koji je procenio tržišnu vrednost postrojenja i po toj proceni vrednost je bila 90.000 evra. U međuvremenu tuženi je devastirao postrojenje i rasklopio ga, ono je bez upotrebne vrednosti, a prema takvom stanju njegova tržišna vrednost je 13.500 evra. U toku 2015. godine tuženi je ponudio tužiocu vraćanje ekstrudera, međutim, tužilac nije bio u mogućnosti da prihvati raskid ugovora pošto je rekonstruisao prostor u kom je ono ranije bilo smešteno.

Na osnovu ovako utvrđenih činjenica, nižestepeni sudovi zaključuju da je došlo do raskida zaključenog ugovora, te da tužiocu na osnovu odredbi članova 26, 67, 124, 155. i 132. Zakona o obligacionim odnosima pripada pravo da optira između zahteva za ispunjenje zaključenog ugovora i zahteva za naknadu štete zbog povrede ugovora od strane tuženog. Činjenice da je tuženi osam godina koristio ekstruder, bez isticanja prigovora materijalnih nedostataka stvari, kao i da je po zahtevu tuženog postrojenje veštačeno 2014. godine i da je imalo tržišnu vrednost 90.000,00 dinara, sudovi nalaze dovoljnim za zaključak da je tuženi u obavezi da po zahtevu tužioca isplati iznos tržišne vrednosti postrojenja prema aktuelnim prilikama. Pošto su stranke prilikom ugovaranja imale u vidu vrednost predmeta u čvrstoj valuti, a u toj valuti je na osnovu veštačenja utvrđena tržišna vrednost postrojenja koje je nabavljeno u inostranstvu, sudovi nalaze da je tužbeni zahtev za isplatu pravilno opredeljen u smislu člana 395. Zakona o obligacionim odnosima.

Po stanovištu Vrhovnog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su obavezali tuženog da tužiocu isplati dinarsku protivvrednost preuzetog postrojenja čija je vrednost utvrđena u stranoj valuti, prema karakteristikama u vreme predaje i tržišnim cenama u vreme presuđenja.

U reviziji se ponavljaju žalbeni navodi da postrojenje u vreme predaje 2007. godine nije imalo upotrebnu vrednost, odnosno da je ispunjenje imalo materijalne nedostatke koji su sprečavali njegovu upotrebu za proizvodnju troslojne folije postupkom ekstruzije, koje je drugostepeni sud pravilno ocenio kao neosnovane, dajući dovoljne i jasne razloge za odluku. Razloge žalbenog suda prihvata i Vrhovni sud. Naime, vremenski period od osam godina, koji je protekao od predaje postrojenja u posed tuženog do njegovog prvog obraćanja tužiocu sa zahtevom za raskid ugovora, kao i nalaz veštaka izrađen na zahtev tuženog po kome je 2014. godine ekstruder imao tržišnu vrednost od 90.000 evra, dovoljni su za zaključak da je predata stvar imala sva potrebna svojstva za redovnu upotrebu, te da je kao takva pravilno uzeta za podlogu utvrđenja novčanog ekvivalenta primljenog od strane tuženog u realizaciji zaključenog ugovora.

Pošto je činjenično razjašnjeno da je tuženi postrojenje rasklopio i da ono aktuelno nema upotrebnu vrednost, odnosno da je tržišna vrednost njegovih delova deset puta manja od vrednosti koju je imalo kada ga je tuženi preuzeo, sudovi su sa pravilnim polazištem na odredbe članova 124. i 132. ZOO obavezali tuženog da tužiocu isplati tržišnu vrednost ove stvari.

Vrhovni sud ukazuje da tužiocu u svakom slučaju pripada dosuđeni iznos u smislu odredbi člana 210. Zakona o obligacionim odnosima. Po ovim odredbama obaveza naknade vrednosti primljene imovine nastaje kada se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario, a ne postoji mogućnost da se primljeno vrati. Stoga, navodi revizije da je zaključeni ugovor između stranaka ništav i da se ne može kao adekvatan primeniti mehanizam pravne zaštite putem instituta raskida ugovora, ostaju bez uticaja na zakonitost i pravilnost pobijane presude.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković